Lemijeva knjižara u Novom Sadu

U Vojvodini, “zemlji čardaša i očenaša” Mike Antića, “vašarskoj i harmonikaškoj, čas raspusnoj, čas pitomoj” ravnici Miloša Crnjanskog, u Neoplanti, Újvidéku, Neusatzu iliti Novom Sadu, za koji svi i dalje ponavljaju da je miroljubiv i siguran – arhitektonski haos, smeće i grafiti deo su svakodnevice. U klopci tranzicije i neoliberalnog kapitalizma, čestiti građani najčešće odlaze u ilegalu, budući da su se etika i kultura kao oseka povukle u malobrojne grupe, pojedince, njihove akcije i postupke.

Zato i  želim da pišem o jednoj knjižari. I ljudima koji su u njoj našli utočište. O Lemijevoj knjižari u Novom Sadu, koja me je, podsetila na mnogo slavniju – Šekspirovu, u Parizu.

Po čemu zapravo mogu biti slične jedna od najpoznatijih “malih knjižara” na svetu i jedina zvanična antikvarna knjižara u Novom Sadu? Jedna smeštena u Latinskom kvartu u Parizu, druga na Grbavici, u Puškinovoj 40?

Zato što obe opstaju uprkos on-lajn prodaji knjiga i obezličenim komercijalnim knjižarama zatrpanim čik-litom. I što je mnogo značajnije, jer se i na jednom i na drugom mestu neguje kultura čitanja i svetkuje knjiga koja nije i ne može postati roba.

U izlogu Šekspirove knjižare možete ugledati Keruakov “Satori u Parizu”, Džojsov “Portret umetnika u mladosti”, Šekspirov “Hamlet”. Iste ćete naslove pronaći i u Lemijevoj knjižari u kojoj ćete uz recimo Berhardov “Poremećaj”, Remboove pesme i Karverovu “Zimsku nesanicu”, otkriti i čitav niz antikvarnih knjiga, koje su nekada pripadale čuvenoj novosadskoj antikvarnici Orfelin.

Za Džordža Vitmana, osnivača Šekspirove knjižare su Tolstoj i Dostojevski bili realniji od njegovih suseda. Za Lemija je “čitalac važniji od kupca” jer njegova knjižara nije obična prodavnica knjiga, kao što ni on nije trgovac. U njoj ne postoje top-liste, ne favorizuju se literarni hitovi niti tzv. laka književnost, ali ćete, uz obavezno “dobar dan” i “doviđenja, otkriti novog sagovornika, srodnu dušu, knjige koje se više ne nalaze ni na jednom drugom mestu.

Lemijeva knjižara je utočište, kako bi to Kiš rekao “za decu i za osetljive”. Za njih je ona više od knjižare – biblioteka, literarni klub, mesto na kojem se, zahvaljujući običaju koji su započeli Lemi, Zvezdana i Marijana proslavlja rođendan nekog od pisaca: od Danila Kiša, preko Mike Antića, Šekspira, Balzaka, Lorke, Puškina, Džojsa, Desanke Maksimović, Hesea, Šimborske, do nedavno Horhea Luisa Borhesa. Zapravo, svojevrsna intimno-javna čitanja “pokreta uličnih čitača” dešavaju se na novosadskim ulicama koje su nazive dobile po imenima pisaca, dok se rođendani onih pisaca koji u Novom Sadu nemaju ulicu (kao što je recimo slučaj sa Borhesom) čitalački obeležavaju na terasi ispred Lemijeve knjižare.

Jasno je da u susretu sa ubrzanom svakodnevicom, u vladavini konzumerizma tzv. male knjižare nestaju ili gube svoj šarm. No, Lemijeva knjižara u Novom Sadu, baš kao i ona Šekspirova u Parizu predstavlja mesto na kojem se još uvek vodi računa o knjizi. Kao i o čitaocu. U njoj se knjige čitaju, a ne gutaju, bez obzira na njihov kvalitet jer, složićemo se sa Pavićem, “tokom upotrebe knjiga se može čitanjem izlečiti ili ubiti” a “čitalac koji ne troši energiju stečenu čitanjem liči na čoveka koji se goji, jer ne troši energiju stečenu jelom”.

za P.U.L.S.E: Ljiljana Maletić Vojvodić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Književnost, kultura, Lemijeva knjižara, Ljilana Maletić Vojvodić, Novi Sad