“Riefenstahl“, najnoviji dokumentarac o Leni je imao promociju prošlog avgusta na venecijanskoj Mostri. Pravo mesto za demontažu jednog mita, jer je tu Leni višestruko nagrađivana: srebro 1932 za režijski prvenac “Plavo svetlo“, zlato 1934 za “Trijumf volje“ i zlatna “Coppa“, Kup Musolinija 1938 za “Olimpiju“.

Demontaža je svakako bila namera autora dokumentarca, ali, da li je ona uopšte moguća u slučaju Leni Riefenstahl? Ona je demontirana više puta. Kad su je Francuzi u proleće 45. smestili u Dahau, a 47. zbog sloma živaca na psihijatriju u Frajburgu. Kad je 48-52. u Adenauerovoj Nemačkoj prošla kroz četiri denacifikacijska procesa, pa su je dva prva oprala, a dva u finišu potvrdila za svesnu i odgovornu. Kad je u foto-monografijama iz Afrike i podmorja od šezdesetih štancala u dlaku istu estetiku, samo bez nacista. Kad je 1993. dokumentarista Ray Müller snimio “Divan užasan život…“, Wonderful Horrible Life of Leni R.

Svaki put bi dobila žig, bukvalno u kartonu i simbolički na koži kao Kain, da je režimska „saputnica“/Mitläuferin iz oportunizma. Leni je demontirana praktično na pokretnoj traci, ali ništa od toga se nije uhvatilo, toliko je jaka privlačnost njenog dela.

Svaka kohorta filmskih esteta iznova otkriva i demontira Leni Riefenstahl. Polazna premisa je uvek ista: Neosporno je da je Leni Riefenstahl bila bliska saradnica nacističkog režima, ali – da li odatle proizilazi zaključak da je blisko sarađivala sa nacističkim režimom?

Leni Riefenstahl je verovatno najatraktivnija, najnegovanija i najupornija moralna aporija koja je ikad hodala svetom.

Lepe noge lepo lažu

Poslednji dokumentarac treba gledati u kontinuitetu uspešnih demontaža otvorenog kraja. Rezultat je jednog, tuđeg, ne mog, mea-culpa procesa.

Kao i Hanna Arendt sa suprotnog moralnog pola, Leni je posedovala izrazitu svest o istorijskom nasleđu. Želela je da maksimalno zadrži kontrolu nad svojim likom i delom. U to ime je od devedesetih, kada je uživala najveći stepen medijske rehabilitacije, skupljala dokumente iz karijere duge osam decenija. Posle smrti 2003, dokumenti su ostali njenom mužu, Horstu Kettneru. A kad je on umro 2016, testamentarno ih je prosledio Fondaciji za prusko kulturno nasleđe, ukupno 700 kartonskih kutija, onih za selidbu, punih pisama, beleški, scenarija, filmskih inserata, fotografija, privatne super-osmice, audio kaseta i skica.

Tu sad ulazi u priču poznata nemačka novinarka Sandra Maischberger, koja je 2002, povodom Leninih prvih sto godina, sa slavljenicom snimila dugi intervju za ARD. Post festum, novinarku je mučio osećaj, ne bez razloga, da je Riefenstahlovoj upala u klopku, ne prva. Sindrom je poznat svakom iz branše – napraviš ekskluzivni intervju, postaviš sva prava pitanja, ali tek kad sve prođe, adrenalin popusti, materijal se montira i objavi, shvatiš da sagovornik ne samo vrti opšta mesta, nego gore, da te je upotrebio kao vlastitog glasnogovornika. Maischberger: „Na momente sam imala osećaj da me laže.”

Ne laže. Samo žena ne razgovara sa televizijskom ekipom, nego trguje sa istorijom.

S jedne strane je dakle stajala Fondacija za negovanje nasleđa ugašene pruske države i nacije, koje sad, zanemare li se preostali sentimenti unutar AfD-a, uživaju formalno isti status kao stari Egipćani. S druge strane se našla vrlo rečita i odrešita novinarka koja je shvatila da je Leni znalački ostavila bez teksta.

Iz takve sinergije manjka s obe strane, nastao je produkt viška. Maischbergerova se ponudila da inventariše dokumente iz 700 kutija, Fondacija joj je za uzvrat dozvolila da ih koristi za snimanje dokumentarca. Kad se projektu pridružio reditelj Andreas Veiel, put do venecijanske Mostre je bio trasiran.

On je kroz praksu već stekao senzibilitet za filmsku obradu umetnika iz nacističkog ovuma. Sada Leni, pre sedam godina Joseph Beuys (1921 – 1986), u mladosti član Hitlerjugenda. Za razliku od Leni recimo, koja nikad nije bila član nacističkih partijskih tela. Ako kojim slučajem dobijete mogućnost da u beogradskoj Kinoteci odgledate Lenin “Trijumf volje“ o nirnberškom kongresu NSDAP, negde u onim marišrajućim masama maršira i mali Bojs. Posle se kao dobrovoljac priključio Luftwaffe i ostao do poslednjeg dana, vozio bombardere na Istočnom frontu, povremeno bio stacioniran i u Hrvatskoj.

Beuys se nikada nije pokazao svestan svoje uloge u nacističkom pohodu, osim uopšteno da je to nadišao kroz umetnost. Oboje, i Beuys i Riefenstahl su branili poziciju da će umetnost sve pozlatiti.

Interesantno je da njoj pre opraštam nego njemu, što me isto čini njenom žrtvom, ali barem svesnom. U principu, više dobra ima u cepanju jezgra, nego u Leninim tehnikama monumentalno lepog. Dok ono prvo uključuje i mogućnost miroljubivog korišćenja nuklearne energije, ovo drugo nema dobru namenu, nikad. Takva je priroda njene estetike, loša i podmukla, nešto što i danas prikriva Lenina iz groba ispružena manipulatorska ruka.

Napred sa štitom, natrag na štitu

Sa napadom na Poljsku u septembru 39 je na direktnu naredbu Hitlera formirana “ČetaRiefenstahl“ od deset ljudi. Dobili su dve Mercedesove limuzine, BMW motor s prikolicom, mobilni filmski studio i “tačkice“ za benzin gde god stanu. Sašili su im uniforme iz fantazije i opremili elegantnim pištoljima za žensku torbicu. Leni je svoje vojno krilo povela na front kao Peter Jackson statiste na Minas Tirith.

Stvar je takva, da je već kod pogleda na prve streljane pala u nesvest. Nije imala želudac za grubo, čime se pokazala neupotrebljivom za direktnu ratnu propagandu. Naravno može biti da je odglumila nesvesticu, ali više stvari govori u prilog tome da je bila iskrena. Posle kratkog holivudskog boravka na frontu, Leni je do 1945 uživala status svete krave. Niko joj nije mogao ništa, ali je ispala iz svih aktivnih projekata. Razočarala je naciste. Očito je njen domen bila politička i ideološka propaganda, dok bi kod ratne povlačila crvenu liniju. Možda ne ona, već njena fiziologija, što je ne čini manje krivom, samo manje lažljivom.

Kako znamo što ne znamo

A sada da stvar okrenemo na glavu. Leni ustvari uopšte nije tema, već savremeni fenomen kratke pameti, pošemerene logike i samouverene zlomisli.

Devedeset godina posle, nakon pet kapitalnih filmova koje je Leni snimila za Hitlera, stvorila vokabular estetike totalitarizma i opremila režim da lobotomizuje Nemce za rat još uvek nije sigurno da li je radila iz uverenja! Još uvek nije sigurno šta je pri tome mislila, koliko znala, da li je to umetnost što je stvarala. Na ovo poslednje, da, to što je stvarala jeste umetnost, visoka umetnost brokolizacije i kupusizacije mozga mase. Možda moždane mase mase?

Ali ostalo, ko zna. Možda su je tukli da snimi “Trijumf volje“. I inače se žalila da je Gebels skoro silovao, on je uzvratio da histeriše i plače kad god probije budžet. Nemojte misliti da se taj sfumato oko Leninog dela odnosi samo na Nemce. Kod njih to ide iz stomaka, kod drugih je presudna lepota i nedorečenost. Jodie Foster je htela da snimi Leninu romantizovanu biografiju, Madonna se takmičila za filmska prava.

Obe su se povukle u momentu trezvenosti. Na prividne dvosmislenosti u Leninom delu i dalje se reaguje sa mukom Rodinovog “Mislioca“. Hm, šta li je samo htela da kaže? Danas ljudi kojima je posao da imaju mišljenje o ljudima kojima je posao politika ne dobijaju tu vrstu interpretativnog hiatusa.

Danas je dovoljno da neko kaže kako je protiv revolucionarnog menjanja vlasti u Srbiji, pa da zaradi epitet najodvratnije Vučićeve novinarke i degenerativne nacionalistkinje. Svako ko kaže da demokratije imaju druge mehanizme za promenu vlasti, amoralan je kao Lepa Leni.

Govorim o sebi, ali i svim kolegama koje je revolucionarna kvazi-intelektualna masa ugurala u istu teglu turšije. Ovo leto sam pogubila skoro sve prijateljice u Zagrebu zato što se u hrvatskim medijima raširila priča o mom „propagandističkom radu“. Najblaža od njih je rekla „pokušavam da te razumem“. To mi je bilo dirljivo, ali na drugu loptu, kakva uvreda! Šta tu ima „da se razume“ i to u tako velikodušnom ustupku? Kad neko napiše da je “Model 27. mart“ tako pustio toksične pipke u srpsku političku istoriju, da je postao glavna tehnika promene vlasti, automatski je vredan prezira. Ko god napiše da se mora preseći anomični refleks srpskog društva što raste li raste od atentata na kneza Mihajla, taj je sramota, m’rš!

Situacija je ta, da se sva tzv. misleća inteligencija sa prostora bivše Jugoslavije, uključujući i srpsku, udružila u rušilačkom aktivizmu prema “Režimu Vučić“. Kad kao sociolog primetiš da je tu na delu jedan potpuno novi proces gde Srbi pomažu Hrvatima, Muslimanima i Albancima da njima, Srbima, pucaju u obe noge i ruke, pri tome još i teše one kojima je mučno da povuku okidač, onda si propagandista. Najviše što se može očekivati je sažaljenje prijatelja koji„ pokušavaju da te razumeju“.

Po novogovoru, „propagandisti“ su oni koji smatraju da treba poštovati demokratske procedure, dok su „demokrate“ oni koji kažu da treba rušiti bez procedure.

Isti mehanizam kratke zlonamerne pameti deluje u Evropi protiv svakog ko pisne da se rat u Ukrajini lako mogao izbeći. S kojim pravom takvi partibrejkersi kvare široki humanistički konsenzus za rat? Dole oni koji ometaju Evropljane da mirne savesti razviju “ratni mentalitet“, kako je neki dan izjavio Mr. Nato Rutte, i to gde nego usred Fondacije za medjunarodni mir u Briselu. Gde si Leni da mu pomogneš!

Taj tip agresivne isključivosti je nov po tome da se u čistom obliku ne javlja u diktaturama i autokratijama, već u demokratijama. Njegov moto je – srušimo sve koji ne bi da ruše. Da je fenomen zahvatio čitavu Evropu, to je sigurno. Za Srbiju to ima snagu dokaza da je i ona deo evropskog duhovnog momentuma.

Delemus, ergo sunt!

Vesna Knežević