Levo ili desno

„Naš san o životu išao je ispred nas.”

 Fernando Pesoa “Knjiga nespokoja”

Stvarnost obožava da sanja stvarnost.

Ako nema belog, nema crnog; bez ružičastog, nema crvenog. Šta je bilo prvo, na početku? Šta je uzrok; šta posledica?  Da li je ona – istina – kći naše inkvizitorske kulture, moguća bez svoje suprotnosti? Postoji li laž istine; istina laži? Ko je onaj koji postavlja ovakva pitanja?

Stojao je na razmeđu konačne odluke između dva puta. Jedan je vodio levo a drugi desno. Ovaj prvi činio mu se svetlijim; u daljini, na horizontu, naziralo se sunce novog dana. Od kada zna za sebe nije voleo zamračena mesta ili puteve, pa se zaputio putem koji je obećavao više. Svetlost mu je uvek predočavana kao ono ka čemu bi ljudska razboritost trebalo obavezno da stremi. Još od doba nastojanja  se ljudski rod oplemeni i posveti stvaranju sveta prema svom liku i naličju, kojim će se narodi konačno uzdići iznad zadate tvorevine okrutnih društvenih odnosa preinačenih u robu. Priroda ga je opčinjavala bojama i zvukovima svojim i govorila mu jezikom ljubavi i smisla, u kojoj nije bilo ni trunke sumnje. Ona, Revolucija, bila je za njega, takvog, suviše zavodljiva žena, kojoj nije mogao da odoli. Upravo zbog te činjenice on je danas bio ovde.

Dok je sunce  polako zalazilo, osećao je da bi bilo dobro da se odmori, nađe izvor pijaće vode, i sa obližnjeg drveta ubere jabuku. Znao je da je put do cilja još dug, i prilično neizvestan, jer su ga na njemu, bez sumnje, vrebale mnoge neprilike; razbojnici, koji su, odeveni u ružičasto, napadali iz zasede, i otimali putnicima imovinu, a često i život. Zato je u skrivenom džepiću nosio sa sobom mali ali dovoljno upotrebljiv pištolj. Sa onima koji su se posvetili nasilju sofisticirano sveprisutnim i stoga nevidljivim, i produkciji ne mraka nego lažne svetlosti, moralo se obračunati svim raspoloživim sredstvima. Sprečiti ih u njihovim nečasnim namerama po cenu žrtvovanja života svog. Ako bude neophodno. A uglavnom jeste. Čitao je mnogo o tome. Bile su to čitave mape i anatomije društva privida i obmane. Devijacije u oblandi sportskih nadmetanja, žurki i skandala medijski posredovanih… One su mu ukazivale na pravac kojim se upravo kretao.

U pejzažu, koji je ispresecan senkama, gubio svoju očaravajuću crveno plavičastu nijansu, njegova prilika je spontano našla svoju sklupčano spavajuću pozu. Sanjao je zid, u kojem su se mnogi zaglavili, a potom gomilu sveta koje je pokušavalo da umakne izbečenog izraza lica.

Kada se probudio, prvo što je ugledao bile su naoružane prilike u ružičastim odeždama, vedrog izraza lica. Jedan među njima reče mu,ljubazno, da odmah ustane i pođe sa njima. Budući da su bili brojniji i, verovatno, naoružani, nije imao drugog izbora.

Zatim svi uđoše u neki taksi, koji je vodio u pravcu velikog, moderno sagrađenog grada: metropole. Posle možda pola sata, koje su svi proveli u pričanju „masnih” viceva, stigli su do nekog objekta, koji je ličio na poslovni prostor; četvrt,za koju je već ranije bio obavešten da je mesto iz kojeg se, malo ko vratio živ, ali u kojem nikada ranije nije bio. Pištolj koji je nosio u džepiću sakoa, oduzeli su mu još prilikom buđenja. Jedan među njima sa osmehom mladića punog samopuzdanja, reče mu da siđe niz stepenište ispred sebe, u pratnji dvojice sa tamnim naočarima na nosu, i da sačeka. Kada je ušao u sobu, seo je na vrlo udobnu fotelju, i odmah postao svestan da je cela sobica oblepljena fotografijama njegovog lika, kao i svim mogućim podacima o njemu. Znali su da je on jedan od idejnih vođa pokreta otpora “ružičastom poretku sveta”. Sa četiri simetrično raspoređena zvučnika, čula se tehno-dens muzika, praćena jednolično napadnim zvukom ritam mašine. Ona dvojica stajala su pored njega, ni blizu ni daleko, sa prekrštenim rukama na leđima, poput telehranitelja, čiji je jedini zadatak i obaveza da motre budno na svakog i ni na koga posebno. Svi su, nasmejano, ćutali. Koliko? Pola sata? Satima? Mesecima, godinama, vekovima? Zatražio je čašu vode, ali „telohranitelji“su i dalje ćutali, poput mrtvaca. Ustao je i počeo, sa rukama u džepovima, da  šeta oko niskog staklenog stolića, sada već vidno nervozan zbog situacije u kojoj se nevoljno zatekao. Zatim je ponovo seo, i izvukao iz svog sivocrvenog sakoa knjigu “Dnevnik Galiota“, Imre-a Kertesa, i pročitao u sebi  rečenicu: “Od laži se gradi poredak sveta. ”Proces” je roman ove spoznaje, a “Zamak” je već roman tog poretka sveta. Pada u oči da su sve vrednosti situirane unutar romana. To su: Nastojanje da se uđe u zamak, Frida, Amalija, itd. Jedino bi sam zamak mogao da ukaže na simbol trnscedentalnog sveta. Mada nije ništa drugo od pesničke komparacije: život kao zamak u koji čovek nikada ne može da uđe. Odjednom su na vrata sobice upala trojica naoružanih figura u ružičastom, i počela da pucaju u njega. Krv se slivala po zidu iz njegovog palog, mrtvog tela. Kada su obavili posao, svi su izašli napolje i ostavili utrnulog da leži nalik zaspalom koga niko nema prava da uznemirava. Međutim, neobičnom logikom, znanoj samo krvi, ona je počela da se polako ali dovoljno vidno, sliva sa zida na pod i penje  stepeništem napolje i teče, nalik potočiću, niz prvu ulicu, i ulazi kroz vrata i prozore građana, kako je znala i umela. Stanovnici su se ubrzo davili u krvi, neki su plivali, dok su drugi zapomagali. Bio je to potop u crvenom koji je građane dočekao nespremnim.

Samo do jedne kuće, vrlo stare, na kraju grada, krv je naglo zastala, kao da se predomišljala da li da uđe, ili da je ipak zaobiđe. U njoj je živeo autor ovih redova, koji je imao običaj da čita ili piše na balkonu, usput posmatrajući zvezde na noćnom nebu. Kada je spustio pogled na potok krvi, dobio je ideju za nastavak ove priče, ili, možda, neke druge, koja je počinjala sledećim rečima:

”Svet je neprestano silovanje živih. On, svet, ima sva prava, uglavnom nasleđena, koja se nazivaju ljubav, bratstvo, porodica, nacija. Njemu, svetu, ne može da se sudi.

Autentični čovek je pojedinac koji ide svojim putem. Takav čovek je neko ko je sticajem okolnosti i  voljom sudbine izabran da osluškuje druge glasove i slike, one koje su neusaglašene sa onim opšte prihvaćenim i deklarisanim unutar automatizovanih jedinki koje parazitiraju u svojim naizgled dobrovoljno izabranim leglima ukrašavanja još nedovoljno ukrašenog. Ulaznica u svet uspešnih plaća se preduslovom fleksibilnosti, još od najranijeg detinjstva. Bezuslovna ljubav nije moguća. Naprotiv, za poslušnost sledi nagrada, za neposlušnost, kazna. Nagrade se iskazuju osmehom, poljupcem, zagrljajem…poklonom u obliku igračke, na primer; dobrim ocenama u školi, deca kupuju naklonost roditelja, čak i „ljubav“. Nijedan sistem propisanog silovanja, nikada nije bio savršeno utemeljen, sistematizovan, zabravljen. Zato uvek ima izuzetaka – kažnjenih. Odvojenih.

“Slepac vodi slepce“ slika je koju ne mogu da vide i okače na zid “svoje” urbane pećine.

Ne osuđujem već crtam i pišem ono što vidim iz ugla onoga koji je davno ispao iz šina propisanog. Neprilagođen, molim za milost onom koji stanuje u nebesnom dvorcu, ili zamku. Onom u koji samo izabrani streme da stignu. Kao da su iz romana „Proces“ utekli u onaj drugi, još nesaznati i nedovršeni.

Molim, razmišljam, učim da volim, spavam sa mantrom „zvezde su telo moje.“

Put je dohvatljivo beskonačan.

Slike (koje dozivaju istinu) u rečima ipak nisu mrtvorođenčadi.“

Za P.U.L.S.E napisao, nacrtao i obojio: Đorđe Milović

  Đorđe Milović, Priče poezija putopisi, Strip, Umetnost