Liberalnost i konzervativizam Tomasa Mana. Godine 1950. recenzent časopisa “Briefly Noted” napisao je kratak rad o knjizi Tomas Man kao čitalac, antologiji obimne prozne baštine ovog nemačkog pisca:

“Ukupan utisak koji ostavljaja ovaj tri stotine hiljada reči dug spomenik jeste da je Man značajan pisac, ali možda ne toliko značajan.”

Pretplatnik Njujorkera iz Los Anđelesa, koji je stanovao na adresi 1550 San Remo Drajv, u Pacifik Palisejdsu (adresa Tomasa Mana u Sjedinjenim Državama, prim. prev.), bio je iziritiran. “Da, moguće je da sam ‘značajan autor’”, napisao je Tomas Man prijatelju, “ali ne baš toliko značajan.” Autor Tonioa Kregera i Smrti u Veneciji bio je na vrhuncu slave, ali ga savremeni kritičari često nisu shvatali ozbiljno, smatrajući ga buržoaskim reliktom, nevažnim u doba bibopa i atomske bombe. Drugi komentator je Mana ubrajao među “književne monolite koji su nadživeli svoje odgovarajuće vreme.”

U Nemačkoj, ta presuda se nije držala. Oko 1950. godine, Man je bio kontroverzna figura u svojoj domovini, naširoko kritikovan zbog svojih uverenja da nacizam ima duboke korene u nemačkoj nacionalnoj psihi. Nakon što je 1933. godine emigrirao, odbio je da se vrati, preminuvši u Švajcarskoj 1955. godine. Vremenom, njegova dubinska analiza nemačke odgovornosti, iz koje nije isključivao sebe, prestala je biti sporna. Još važnije, njegova proza našla je put do čitalaca u svakom narednom naraštaju. Akumulacija literature na nemačkom o njemu i njegovoj porodici je ogromna, gotovo na nivou literature o Kenedijevima. Bez obzira na otpor koji Man može izazvati—Bertolt Breht je formulisao standardni prigovor na račun Mana nazivajući ga “uštirkanom kragnom” — njegovo majstorstvo sa nemačkim jezikom u književnosti ne može se osporiti, niti se može osporiti određena istorijska otmenost. Nemoguće je ozbiljno razgovarati o sudbini Nemačke u XX veku bez referenci na Tomasa Mana.

Međutim, u Americi možete proći kroz liberalno-umetničko obrazovanje a da se ne susretnete s Manom. Obični čitaoci su razumljivo neodlučni po pitanju toga da zarone u hanzašku dekadenciju Budenbrokovih ili sanatorijumske simpozije Čarobnog brega, a da ne pominjemo muzikološku dijaboliku Doktora Faustusa ili biblijsku mitografiju Josifa i njegove braće. Do porasta interesovanja za njega došlo je osamdesetih i devedesetih godina XX veka, kada je objavljivanje Manovih dnevnika otkrilo kolika je prisutnost njegovih homoseksualnih želja. Pojavile su se četiri biografije, a Knopf (uticajna američka izdavačka kuća, prim. prev.) je objavio sjajne nove prevode Džona E. Vudsa njegovih glavnih romana. Zatim se aura dragocene dokolice ponovo vratila. Dva nedavna dela— roman Mađioničar (Scribner) Kolma Tojbina, privlačna ali neizazovna fikcija o Manovom životu; i problematično reizdanje New York Review Books-a Manovog konzervativnog manifesta Razmišljanja nepolitičnog čoveka — verovatno neće poremetiti konsenzus.

Zbog moje gotovo nezdrave opsednutosti Manovim delima još od osamnaeste godine, možda nemam najbolje alate da ubeđivanje sa skepticima, ali znam zbog čega se svake godine vraćam tome. Man je, prvo, vrhunski darovit pripovedač, vešt u sporoj uvertiri i brzom preokretu. On barata ozbiljnim trikovima i nikada nije sasvim ozbiljan u vezi ni sa čime, naročito ne u vezi sa svojom sopstvenom grandioznom geteovskom personom. U srcu njegovog lavirinta su scene emocionalnog haosa, epizode filozofskog delirijuma, naznake neljudske hladnoće. Njegova politika prelazi spektar XX veka, odbijajući se s desna na levu stranu. Njegova seksualnost je egzibicionistička enigma. U životu i radu, njegove kontradikcije su zbijene poput slojeva metamorfne stene. U prirodi monolita je da ne stare.

Mađioničar je nadimak koji su Manu dala njegova deca, što odražava distancu koju je držao čak i prema onima koji su mu bili najbliži. Tojbinov roman s tim naslovom je nastavak njegove prethodne meta-književne fikcije Gospodar (2004), koji istražuje senoviti svet Henrija Džejmsa. Tojbin, sa stilom koji je suv dok je Manov ornamentalan, unosi određenu toplinu u spolja hladnu figuru. Tojbinov Man je zbunjen, samo-opsednut, ne baš nevoljiv usamljenik, kojeg su moćne ličnosti oko njega razvlačile na sve strane, među kojima je najmoćnija njegova supruga Katja Pringshajm Man, potomkinja bogate i kulturne jevrejske porodice.

Na prvi pogled, Tojbinov poduhvat izgleda suvišan, jer već postoji veliki broj odličnih romana o Tomasu Manu, i oni imaju prednost što su napisani od strane samog Tomasa Mana. Malo književnika je tako nemilosrdno inkorporiralo svoje vlastite doživljaje u svoje delo. Hano Budenbrok, ponosni, povređeni dečak koji improvizuje vagnerovske fantazije na klaviru; Tonio Kreger, ponosni, povređeni mladi pisac koji žrtvuje svoj život za svoju umetnost; Princ Klaus Hajnrih, junak Kraljevskog visočanstva, koji sa rigidnošću obavlja svoje dužnosti; Gustav fon Ašenbah, usukana književna slavna ličnost koja gubi razum zbog dečaka na plaži Venecije; Mut-em-enet, Potifarova žena, koja očajnički voli zgodnog Izraelca Josefa; prevarant Feliks Krul, koji vara ljude da misle kako je impresivniji nego što jeste; faustovski kompozitor Adrijan Leverkun, koji se poredi s “ponorom u kojem su osećanja drugih prema njemu nestala bez traga”, svi su avatari autora, ponekad oslikavajući njegova pisma i dnevnike. Man je voleo da kaže da je materijal otkrivao, pre nego izmišljao, igrajući se nemačkim glagolima finden i erfinden.

Najuzbudljivija samodramatizacija kod Mana može se pronaći u romanu Lota u Vajmaru iz 1939. godine. Priča o napetom ponovnom susretu između ostarelog Getea i njegove stare ljubavi Šarlote Buf, koja je nekoliko decenija ranije bila inspiracija za lik Lote u Jadima mladog Vertera. Gete je obdaren manovskim osobinama, na laskav i svaki drugi način. On je čovek koji se hrani životima drugih i prisvaja rad svojih učenika, dajući svemu tome pečat svog parazitskog genija. I Man je ostavio bezbroj književnih žrtava za sobom, uključujući članove svoje porodice. Jedan od njih je još uvek među nama: njegov unuk Frido, koji je voleo društvo svog Opa, a onda otkrio da je fiktivna verzija njega ubijena u Doktoru Faustusu.

Onda je jedino pravedno da Man postane plen svojih invazivnih taktika. U ranim poglavljima Tojbinovog romana ponovo se iznose simpatije prema dečacima koje je Man iskusio u svojoj mladosti, u severnonemačkom gradu Libeku. Upoznajemo Armina Martensa, s kojim je Man išao u duge, čežnjive šetnje. Tojbin piše:

“Pitao se da li će mu Armin dati neki znak, ili bi, tokom jedne od njihovih šetnji, dozvolio da se razgovor premesti sa poezije i muzike na njihova osećanja jednog prema drugom. Vremenom je shvatio da je on pridavao veći značaj ovim šetnjama nego Armin.”

Pitanje je koliko ovo doprinosi paralelnoj naraciji Tonioa Kregera, što je bilo hrabro za 1903. godinu:

“Bio je veoma svestan da druga osoba pridaje tek upola toliko značaja ovim zajedničkim šetnjama u odnosu na njega (…) Činjenica je da je Tonio voleo Hansa Hansena i već je mnogo propatio zbog njega. Ko god više voli, podređen je i mora da pati – njegova četrnaestogodišnja duša već je dobila ovu tešku i jednostavnu lekciju iz života.”

Tojbin se ne pridržava isključivo biografskog zapisa, a njegova najodlučnija intervencija spada u oblast seksa. Verovatno Man nikada nije učestvovao u nečemu što bi u skladu sa savremenim senzibilitetom klasifikovalo kao gej seks. Njegovi dnevnici su pouzdani po pitanju činjenica i ne izbegavaju neugodne detalje; saznajemo za erekcije, masturbacije, noćne polucije. Ali očigledno mu je bilo teško čak i da zamisliti muško-muški čin, a kamoli da učestvuje u njemu. Kada je 1950. godine pročitao Grad i stub Gora Vidala, pitao se: “Kako možeš spavati sa nekim gospodinom?” Man iz Mađioničara, nasuprot tome, ima nekoliko susreta sa osobama istog pola, iako detalji ostaju nejasni.

U najupečatljivijoj sekvenci Tojbinovog romana, seksualnost i politika se prepliću, sa blago izvrnutim posledicama. U proleće 1933. godine, Man, tada već nekoliko meseci u izgnanstvu, plašio se za sudbinu svojih starih dnevnika, koji su ostali u porodičnoj kući u Minhenu. Zbog toga što je prethodne decenije odbacio desni nacionalizam, nacistički režim ga je smatrao izdajnikom – Rajhard Hajdrih je hteo da uhapsi Mana – i dnevnici bi mogli biti upotrebljeni da unište njegovu reputaciju. Manov sin Golo ih je spakovao u kofer sa ostalim papirima i poslao u Švajcarsku. Nedeljama nisu bili dostavljeni. “Grozne, pa čak i smrtonosne stvari mogu se desiti”, zapisao je Man u dnevniku krajem aprila. Decenijama kasnije, postalo je poznato da je nemački granični službenik zaustavio kofer, ali je obratio pažnju samo na gornji sloj književnih ugovora. Ugovori su poslati političkoj policiji Hajdriha, pregledani i vraćeni, nakon čega je koferu dozvoljen da nastavi put.

Tojbin živo prenosi Manovu paniku kada su dnevnici nestali. Kroz jedan divan detalj dat je protagonista kako traži u knjižari u Cirihu biografiju Oskara Vajlda: “Iako nije očekivao da će zbog bilo kakvih otkrića završiti u zatvoru, kao što je Vajld završio, i bio svestan da je Vajldov život bio razvratan, kao što njegov nije, prelaz od poznatog pisca u osramoćenu javnu ličnost ono je što je njega zanimalo.”

Dok Man brine, priseća se jednog događaja koji bi dnevnici otkrili: njegova zanesenost 1927. godine, kada mu je bilo pedeset dve, osamnaestogodišnjakom po imenu Klaus Huser. Man je uništio dnevnike iz tog perioda – postojeći tomovi su od 1918. do 1921. i od 1933. do 1955. godine – ali naknadni komentari sugerišu da je on smatrao ovo njegovom jedinom ostvarenom vezom sa muškarcem. Tojbin opisuje to ovako: “Tomas je ustao i otišao do police sa knjigama. Pre nego što je imao vremena da se pripremi i oslušne Klausov dah, Klaus je brzo prešao na drugu stranu sobe, uhvatio Tomasove ruke na trenutak i zatim ga okrenuo ka sebi, tako da su se gledali i počeli da ljube.” Tu se prekida radnja, a dalje akcije se podrazumevaju.

Pasaži u kasnijim dnevničkim unosima mogli bi nas navesti da pomislimo da se nešto slično zaista dogodilo: Man navodi da je privukao Husera u svoje naručje i poljubio ga u usne. Međutim, postoji i suprotan iskaz. Godine 1986, naučnik Karl Verner Bom pronašao je Husera, za koga se ispotavilo da je bio gej. Huser je rekao da se sa Manom nije desilo ništa što bi se moglo smatrati seksualnim; zapravo, nije imao ni najmanji dojam o o erotskoj zainteresovanosti ljubaznog i rezervisanog starijeg gospodina.

U savremenom smislu, može se činiti da je Man u patetičnom potiskivanju. Ali iz druge perspektive – ništa manje savremene – postoji nešto časno u njegovoj pasivnosti. Da je uradio nešto više sa Huserom, sinom porodičnih prijatelja, to bi bio predatorski čin. Doduše, nisu ga etička razmatranja zaustavila; bio je užasnut fizičkim kontaktom. (Da je Huser bio toliko direktan kao u Mađioničaru, Man bi verovatno pobegao iz sobe.) U svakom slučaju, susret nije ostavio Mana frustriranog; umesto toga, osećao je dugotrajnu radost. Godinama kasnije, sa ponosom i zahvalnošću se setio Huserove avanture, jer je to bilo “ispunjenje celoživotne žudnje kojem se nije nadao”.

Sve vreme, Man je bio u relativno srećnom braku – u njemu je postojao fizički aspekt koji je rezultirao sa šestoro dece. U Mađioničaru je upadljiv portret snažne, odlučne i duhovite Katije Man, koja je studirala matematiku pre nego što joj je brak okončao mogućnost akademske karijere. Sestra bliznakinja gej muškaraca, Katija je bila svesna muževljevih povremenih simpatija prema studentima; takođe je znala da od toga neće biti ništa. Kada se Man 1950. zaljubio u konobara iz hotela u Cirihu, po imenu Franc Vestermejer, Katija je to komentarisala zadirkujući ga, dok se njihova ćerka Erika brinula zbog javnosti. Naizgled izrežirana rečenica Erike u Mađioničaru – “Ne možeš flertovati sa konobarom u holu hotela dok te ceo svet gleda” – direktno je zasnovana na dnevnicima.

“Mađioničar”, iako vešt i precizan, na kraju umanjuje velelepnu čudnovatost Manove prirode. On je prikazan kao jedno poznato, donekle žalosno stvorenje – čovek koji se skriva i povremeno udovoljava svojim željama. Pravi Man nikada nije udovoljavao svojim željama, ali ih nije ni skrivao. Gej teme su se pojavljivale u njegovim radovima gotovo od samog početka, i jasno je istakao da su njegove priče autobiografske. Kada je 1931. godine dobio novinarska pitanja od kojih je jedno bilo u vezi sa njegovom “prvom ljubavlju”, odgovorio je, u suštini: “Pročitajte Tonioa Kregera.” Isto tako, za Smrt u Veneciji je napisao: “Ništa nije izmišljeno.” Gej muškarci su ga smatrali jednim od svojih. Kada je kompozitor Ned Rorem bio mlad, seo je u prvi red na jednom Manovom predavanju, nadajući se da će privući pažnju eminencije na podijumu svojom privlačnošću. “Nikada nije pogledao”, preneo je Rorem.

Ako Tojbin daje ponešto prilagođenu verziju Mana, novo izdanje Razmišljanja nepolitičnog čoveka ga trivijalizuje, srozavajući Velikog Ambigvitera na nivo kolumniste u novinama. Istoričar Mark Lilja, koji je napisao uvod za ovo izdanje, smatra da Man hoće nešto da nam kaže o ideološkom konformizmu u umetnosti danas. To je tupava interpretacija jednog spisa na koji je Man gledao kao na artefakt svoje sopstvene političke gluposti. U trampovskoj Americi, glavna lekcija koju treba izvući iz književne kaljuge Razmišljanja nepolitičnog čoveka je kako obrazovani ljudi mogu da se prilagode iracionalnosti i nasilju.

Prvi put objavljena 1918. godine, knjiga je natopljena patriotskom strašću koja je obuzela Manov intelekt tokom I svetskog rata. Ona ključa od prezira prema zapadnoj demokratiji i od ogorčenja prema njegovom bratu Hajnrihu, koji nikada nije oslovljen, ali se pojavljuje u liku Zivilisationsliterata (“književnika civlizacije”). Hajnrih je osudio rat u ime kosmopolitskih ideala, i u svom savremenom romanu Podanik (Der Untertan) opisao je degeneraciju nemačkog nacionalizma u šovinizam, militarizam i antisemitizam. Umetnici bi trebalo da utiru prosvetljujući put, tvrdio je Hajnrih. Tomas je odgovorio u Razmišljanjima nepolitičnog čoveka da je rat zdrav, a prosvetljenje sumnjivo. Umetnost, kaže on, “ima fundamentalno nepouzdanu, izdajničku tendenciju; ona uživa u skandaloznom anti-razumu, njezina sklonost ka stvaranju ‘varvarizma’ u lepoti je neiskorenjiva.”

Man je gotovo odmah počeo da se izvlači, govoreći prijateljima da bi knjiga bila bolje shvaćena kao roman. Do 1922. godine, pomirio se sa Hajnrihom i podržao Vajmarsku Republiku. Sa godinama, postajao je sve više posramljen Razmišljanjima nepolitičnog čoveka, zabrinut da je doprinela nemačkom skliznuću u nacizam. Iako se nije odrekao ovog dela, 1944. je dao komentar da ga “sasvim ispravno” nikada nije preveo na engleski jezik, dodajući: “Nikad nije trebalo da ga objavim ni na nemačkom, jer intimniji i zloupotrebljeniji dnevnik nikada nije vođen.” Sada je jedina korist od njega, nastavio je, da pokaže korene Čarobnog brega, u kojem se sukob braće Man revidira iz progresivnijeg ugla. Tek 1983. godine objavljen je engleski prevod; tu verziju, koju je izdao Volter D. Moris, reizdao je New York Review Books.

Prvi problem s ovom publikacijom je što se nalazi u vakuumu. Ova situacija bi razbesnela Mana – gotovo svi njegovi ostali nefikcijski spisi ili se ne štampaju na engleskom jeziku ili nikada nisu prevedeni. Potrebno nam je ažurirano izdanje antologije Tomas Man kao čitalac, u kojoj bi se isečci iz Razmišljanja nepolitičnog čoveka stavili paralelno sa delima kao što su “Apel razumu”, “Nadolazeća pobeda demokratije”, “Kampovi” (jedno od prvih ozbiljnih suočavanja s Holokaustom iz 1945), “Nemačka i Nemci” i “Povodom Magazina” — poslednjim, neobjavljenim esejem iz 1949. koji je Man zamislio kao “J’Accuse!” protiv makartizma. Razmišljanja nepolitičnog čoveka doduše uključuje tekst “O nemačkoj republici”, Manovu ključnu podršku demokratiji iz 1922. godine, ali on ne uspeva da da balans u odnosu na svu prethodnu harangu.

Uz odgovarajuću kontekstualizaciju, Razmišljanja nepolitičnog čoveka čine jezivo fascinantan tekst. Man otkriva jednako mnogo o sebi na ovim stranicama kao i u svojim autobiografskim fikcijama. Kako je Entoni Hejlbut (Anthony Heilbut) primetio u svojoj studiji iz 1996. Tomas Man: Eros i književnost, radi se o uobičajenim erotskim fiksacijama. Man zamišlja da se nemački stameni junaci hrane njegovim delom — Smrt u Veneciji je navodno bila posebno popularna u rovovima — i da među njima vladaju “sladostrasne emocije” drugarstva, do tačke gde se kaže da vojnike koji se vraćaju kući možda više nikada neće privlačiti njihove supruge. Posebno zbunjujući pasus daje odgovore na humanitarne žalopojke nad užasima rata pominjanjem problematičnog rođenja jednog Manovog deteta: “To nije bilo humano, to je bilo pakleno, i dokle god je to prisutno, može biti i rata, što se mene tiče.”

Razmišljanja nepolitičnog čoveka je izuzetno složen skup aluzija, imitacija, okolišnih uvreda, nepripisanih citata, plagijarizma i samokanibalizma. U određenom tomu anotirane verzije Manovog opusa u izdanju izdavačke kuće S. Fischer Verlag, izučavalac Mana Herman Kurcke (Herman Kurzke) daje gotovo osam stotina stranica komentara, obuhvatajući oko četiri hiljade citata. Izdanje New York Review Books-a nema indeks pojmova i sadrži samo pet stranica fusnota, u kojima se uglavnom nalaze tekstovi pesama na nemačkom. Čitaoci neće saznati ništa o identitetu određenog “beskrajno naivnog i đavolski namučenog” pisca (Frank Wedekind); imenu romana koji se podsmeva Vagnerovom Lohengrinu (Der Untertan); i izvoru fraze “afirmacija čoveka mimo njegove vrednosti” (homoerotični sociolog Hans Bluher (Hans Blüher)).

Uvodni esej je sramotan. Bez obzira na vrednosti Liljinih drugih radova — u njegove knjige spadaju Bezobrzirni umovi: intelektualci u politici (The Reckless Mind: Intellectuals in Politics) i Mrtvorođeni bog: religija, politika i savremeni Zapad (The Stillborn God: Religion, Politics, and the Modern West) — njegove kvalifikacije za specijalistu za Mana su slabe. Navodi da Man nije napisao nijedan roman između Budenbrokovih i Čarobnog brega, čime potpuno ignoriše Kraljevsko visočanstvo od trista pedeset stranica. Tvrdi da je Man bio van Nemačke na turneji kada je Hitler došao na vlast, što nije tačno. Kaže da je mladi Hajnrih Man stvarao “zajedljive levičarske satire”; a Hajnrih je započeo kao desničar. Napisao je da je Zivilisationsliterat “neugledan izraz čak i na nemačkom”. Doista jeste, jer je pogrešno napisan.

Tendenciozno uokviravanje Razmišljanja nepolitičnog čoveka nije ništa manje iritantno. Iako Lilja priznaje opasan ideološki smer ove knjige, on saoseća sa njenom kritikom navodnog jakobinizma njenog vremena, jer ga podseća na navodni jakobinizam našeg vremena. U knjizi Nekadašnji i budući liberal: posle politike identiteta (The Once and Future Liberal: After Identity Politics) iz 2017, Lilja tvrdi da je moderni liberalizam skrenuo sa pravog puta zbog prekorevajućih pravedničkih protestanata, od aktivista za prava LGBTQ+ zajednice do podržavalaca pokreta Black Lives Matter, koji stavljaju svoju agendu nad opštim dobrom. Pretpostavlja se da je to ono što Lilja ima na umu kada kaže da bi sledeće rečenice iz Manovog traktata “mogle biti napisane i danas”:

Proganjanje i proterivanje onih koji se ne slažu sasvim se poklapa sa njegovim konceptom slobode (…) On zamišlja da je opravdano, da mu je moralno obavezujuće, da baci u najdublju jamu svaki način razmišljanja koji ne može i ne želi da prepozna da ono što za njega ima apsolutni sjaj jesu svetlost i istina.

Herman Kurcke sugeriše da slika o sjaju istine verovatno aludira na završnu scenu Vagnerove opere Rajnsko zlato (Das Rheingold), u kojoj se Loge smeje bogovima i njihovoj žudnji za zlatom. U stvarnosti, takvi stihovi danas ne bi mogli biti napisani. Međutim, ako zamenite “proterivanje” sa “otkazivanjem” (cancellation, prim. prev.), uvidećete poentu koju Lilja očigledno pokušava da iznese.

Ta poenta ne dopire do mene, s obzirom da me je aktivizam gej zajednice iz ere ACT UP-a spasao od zaborava, ali hajde da ostavimo politike identiteta po strani i procenimo šta nam analogija govori o Manu. Ako čitate Razmišljanja nepolitičnog čoveka bez konteksta, mogli biste zaključiti da su nemački jakobinci koje Man osuđuje bili figure zastrašujuće moći koje su mogle kanselovati svoje protivnike jednim političkim pamfletom. U stvarnosti, oni su imali neizvesnu poziciju u militarizovanoj državi čiji se razvoj kretao ka diktaturi. Der Untertan nije mogao biti objavljen tokom rata zbog svoje oštre anti-Vilhelmovske prirode. Nekoliko stranica pre toga, Man pominje Vilhelma Libknehta kao radikalnog lidera. Misli na Libknehtovog sina Karla, koji je pomogao osnivanje Nemačke komunističke partije i bio ubijen od strane vojnika frajkorpsa 1919. Ako Liljina istorijska analogija drži vodu, nalazimo se na ivici fašističkog preuzimanja vlasti, a sudbina woke protestanata je da budu hrabra, poslednja linija odbrane. Nadajmo se da to nije slučaj.

Atentati iz rane posleratne ere i uspon nacizma u Minhenu ubedili su Mana da je napravio strašno pogrešan korak. Čak i dok je pisao Razmišljanja nepolitičnog čoveka, osećao je drhtaj neizvesnosti, rastrzan između nemačkog ratnog zanosa i kosmopolitske, panevropske svesti. Ima nekog mučeničkog zadovoljstva u posmatranju kako knjiga posrće pod težinom svojih protivrečnosti. Na stotinama stranica, Man priznaje da je njegova osnovna teza — da su levičari ubrizgali politiku u nevinu umetničku sferu — nesuvisla, jer “antipolitika takođe jeste politika”. Nakon mnogo stranica žučnih anti-demokratskih tirada, on sugeriše da je demokratija neizbežna u Nemačkoj. U zdravorazumskijim momentima, jednostavno se zalaže za nešto što nije licemerni anglo-američki sistem koji propoveda slobodu dok potčinjava druge narode. (Pošteno.) Razmišljanja nepolitičnog čoveka prate mamurno buđenje pisca koji nikada sistematski nije razmišljao o politici. To je početak puta koji završava njegovim prihvatanjem demokratskog socijalizma. Kako Kurcke ističe, Man podleže bolesti nacionalističkog resantimana baš pre nego što je on postao endemičan u Nemačkoj. Efektivno se “vakciniše” protiv Hitlerizma.

Do kraja života, Man je neprestano insistirao da je svaki pokušaj da se umetničko odvoji od političkog bila katastrofalna zabluda. Njegova najkraća formulacija nalazi se u pismu Hermanu Heseu iz 1945: “Verujem da ništa živo ne može izbeći politiku danas. Odbijanje je takođe politika; time se staje na stranu politike zla.” Ako se umetnici izgube u fantazijama o nezavisnosti, postaju alat zlikovaca koji preferiraju da umetnost drže odvojenom od politike kako bi potlačivanje moglo da se nastavi nesmetano. Tako je Man napisao u jednom pogovoru knjizi o španskom građanskom ratu 1937, dodajući da je pesnik koji se odriče politike “duhovno izgubljen čovek”. Isto uverenje je utkano u njegovu kasniju književnost. Glavna tema Doktora Faustusa je ludilo starog romantičarskog etosa.

Tvrdnje koje iznosi Lilja, da se Man čvrsto držao nekih večnih principa umetničke slobode, daje neki drugi pravac njegovoj karijeri i negira njegove najteže stečene lekcije. U stvari, Man je došao do uverenja da pravedan društveni poredak zahteva granice kako u politici tako i u umetnosti. Stenli Korngold (Stanley Corngold) naglašava ovaj stav u knjizi Um u egzilu: Tomas Man na Prinstonu (The Mind in Exile: Thomas Man in Princeton), koja se bavi vremenom koje je romanopisac proveo na ovom univerzitetu između 1938. i 1941. U govorima iz tog perioda, Man je pozivao na “društvenu samodisciplinu pod idealom slobode” — političku filozofiju koja istovremeno može da posluži i kao lična filozofija. On je takođe rekao: “Dozvolite mi da vam kažem celu istinu: ako fašizam ikada dođe u Ameriku, doći će u ime ‘slobode’.” Napustio je Sjedinjene Države 1952. godine, plašeći se da ga je makartizam ponovo učinio metom.

Barokna zamršenost Manove seksualnosti i njegovih političkih stavova lako mogu prevagnuti u raspravama o njegovom delu, kao što je to slučaj i ovde. Ipak, nema načina da se njegov razvoj shvati bez uzimanja te zamršenosti u obzir. Razmotrite njegov napredak od Budenbrokovih iz 1901. godine do Čarobnog brega iz 1924. godine. Porodična saga o Budenbrokovima bila je ogroman trijumf pisca u njegovim dvadesetim godinama. Zatim je došlo vreme neizvesnosti, sa mnogo promašaja između završenih projekata. Fiorenca, raskošna pozorišna drama o Savonaroli i Medičijima, doživela je oštre kritike; Kraljevsko visočanstvo, lukava bračna komedija, pokazala se kao razočaravajuće plitka. Hajnrih Man, u međuvremenu, imao je niz uspeha. Raskol među braćom delom je bio izazvan porugom koju je Hajnrih izneo u eseju iz 1915. o Zoli:

“U slučaju onih kojima je suđeno da prerano prezru, oni istupaju svesno i s poštovanjem u svojim ranim dvadesetim.”

U godinama pre Prvog svetskog rata, Man je radio na svom drugom remek-delu. Razmišljao je o romanu o Fridrihu Velikom i o drugim velikim temama. Kada nijedan od njih nije uspeo, zabavljao se navodno trivijalnim temama: pričom o šarmantnom prevarantu; pričom o pacijentima sa tuberkulozom u švajcarskoj klinici; novelom baziranom na letovanju na plaži u Veneciji. Ova poslednja, objavljena 1912. godine, ispotavila se kao iskoračenje ka Manovom zrelom stilu. Ali imala je formu fabulozno složene auto-satire, u kojoj su roman o Fridrihu Velikom i drugi nenapisani radovi pripisani starijoj, tužnijoj verziji njega samog. To je predstavljalo lomaču njegove taštine, svojevrsni umetnički suicid. Man se borio sa samoubilačkim impulsima u svojim ranim godinama i našao je katarzično zadovoljstvo u ubijanju svojih alter ega.

Razmišljanja nepolitičnog čoveka u svojim meandriranjima obraćaju se pretpostavljenim nesporazumima po pitanju Smrti u Veneciji. Čitaoci su na tu novelu gledali kao na vežbu u postizanju “majstorskog stila”; za Mana, to je parodija njegovih napora da dostigne majstorstvo. Smrt u Veneciji je pritajena komedija, u vrlo mračnom tonu. Pripovedač svojom grandioznošću maši metu i postaje smešan: “Ono za čime je on žudeo jeste da radi u Tacijevom prisustvu, da preuzme dečakovu fizičku pojavu kao model za svoje pisanje, da pusti svoj stil da prati konture tog tela koje mu se činilo božanskim, da prenese njegovu lepotu u sferu intelekta, kao što je orao nekad nosio trojanskog pastira u etar.” Prava prelomna tačka nastaje kada smo već sigurni da će spoljni svet uživati u Asenbahovoj čudesnoj prozi ne znajući za njeno bižuterijsko poreklo. Granica između umetnosti i života je izbrisana čim je povučena.

FILED - Carobni breg je jedno od dela koje se i dalje mo·e sa zadovoljstvom citati. "Glavni razlog, koji se uvek zanemaruje, je knji·evni kvalitet. Intelektualno je zadovoljstvo visokog reda citati Carobni breg", rekao je Hans Viskirhen, predsednik Nemackog dru·tva Tomas Man. (dpa - standardna prava upotrebe) Foto: -/dpa

Politička kriza Prvog svetskog rata sa sobom donosi paralelnu estetsku krizu, što vodi do još jednog [Manovog] koraka napred. U ranim poglavljima Razmišljanja nepolitičnog čoveka, Man signalizira simuliranje jednog argumenta koji je skroz na mestu, ali nakon nekog vremena to simuliranje pada u vodu i knjiga se pretvara u dnevnički kolaž, sa iskustvima koja upadaju u narativ jedno za drugim: pristizanje prijateljevih izdanja poštom, izvođenja opere Hansa Ficnera Palestrina, vesti o vojnim uspesima i neuspesima. U njegovom narednom velikom delu Čarobni breg on postupa na isti način, ali sa daleko većom kontrolom. Slučajni događaji iz njegovog svakodnevnog života — odlasci na seanse, susret sa rendgen aparatom, pojava gramofona — bez problema su utkani u njegov sanatorijumski ep. Nadmen kritičarenje iz Razmišljanja nepolitičnog čoveka ustupili su mesto njegovoj karakterističnoj romanesknoj tehnici koju će Man koristiti u ostatku svoje karijere.

Manov novi stil je modernizam u visoko-buržoaskom obliku, vizantijski u svojim slojevima kao bilo šta u Džojsu. Sedmo poglavlje Lote u Vajmaru, u kojem Gete iznosi svoj unutrašnji monolog, stvara izuzetno gust mozaik geteovskih iskaza isprepletenih sa Manovim sopstvenim mislima; istovremeno, to je i radikalna demitologizacija kulturnog poluboga. (Možda to nećete primetiti čitajući prevod Helen Lou-Porter, ali Gete se budi sa erekcijom.) Doktor Faustus prikazuje život Ničea, pozajmljujući fragmente iz Manovih starih dnevnika, i upija u sebe delove muzičke filozofije Arnolda Šenberga i Teodora V. Adorna. Serenus Cajtblom, još jedan parodično opširan pripovedač, reaguje na vesti o padu Hitlera baš kao što je Man to uradio u svojoj studiji u Los Anđelesu; samoprikazivanje daje oneobičenu stvarnost romanu, kao da neki drugi autor sve vreme posmatra sa strane. Man je na sebe gledao podjednako nesentimentalno kao što je gledao i na sve ostale.

Da li je bilo elemenata šarlatanstva u ovoj blebetavoj metodi — posebno kada je Alfred A. Knopf junior promovisao svoju migrantsku zvezdu romanopisca kao “Najvećeg živog čoveka književnosti”? Man je prihvatio tu mogućnost, jer ga je oduvek progonio osećaj ispražnjenosti, drvenog vojnika. Sve vreme je sumnja u genijalnost bila jedan od njegovih glavnih motiva. U eseju “Brat”, o Hitleru, napisao je da je veličina estetski, a ne etički fenomen, u smislu da je nacističko eksploatisanje Getea i Betovena manja izdaja nemačkog obožavanja umetnika, a više groteskni produžetak upravo toga. Najbolji trik Magičara bio je da razmontira pretencioznost genija, a da pritom sačuvaj svoj uzvišeni status. Ovaj poduhvat se mogao izvesti samo jednom, i to se definitivno događa u Doktoru Faustusu, kada Leverkunovo objašnjenje njegove oproštajne kantate pređe u ludilo. Besprekorno izvedena personifikacija buržujske kulture podiže binu za svoju sopstvenu destrukciju.

Ono što ostaje među ruševinama je kosmička ironija — Manov omiljeni način stvaranja od samog početka. U vreme svoje smrti, završio je prvi deo Ispovesti Feliksa Krula, prevaranta, romana u kojem elaborira svoju raniju priču. U jednom poglavlju, simpatični protagonista radi kao konobar u pariskom hotelu kada upoznaje škotskog gospodina po imenu Lord Kilmarnok — vitkog čoveka ukočenog držanja, sivo zelenih očiju, gvozdeno sive kose, podrezanih brkova, nosa koji nezgrapno štrči, prijateljskih ali melanholičnih manira. Ne po prvi put, ali nikada tako očigledno, Man daje sebi mesto u svom fikcionalnom svetu. U nizu ćaskanja u prolazu, Kilmarnok jasno pokazuje svoje interesovanje za Feliksa, ne počinivši nikakve nepristojnosti. On izlaže svoju filozofiju života, koja je Selbstverneinung, negacija sopstva: “Moguće je, mon enfant, da se poricanjem sebe povećava kapacitet za potvrđivanje drugog.”

Izvor: Glif

Tekst: Alex Ross
Izvor: newyorker.com
Prevod: Danilo Lučić

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Glif, Književnost, Politika, Seks, Tomas Man

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.