Lice naličja Hulia Kortasara

Ponašanje ogledala na Uskršnjem ostrvu

Kada se postavi ogledalo na zapadnoj strani Uskršnjeg ostrva, kasni. Kada se isto ogledalo postavi na istočnoj strani ostrva, žuri. Vrlo preciznim merenjima se može pronaći tačka u kojoj ogledalo ide tačno, ali tačka koja važi za ogledalo ne važi i za drugo, jer ogledala trpe zbog različitih materijala i reaguju kako im je kad volja. Tako je Solomon Lemos, antroplog, stipendista fonda Guggenheim, video u svom ogledalu za brijanje sebe umrlog od tifusa, na istoj strani ostrva. A u isto vreme, jedno ogledalo koje je bio zaboravio na zapadnoj strani Uskršnjeg ostrva, odražavalo je, ni pred kim, (bačeno među stene) Salomona Lemosa u kratkim pantalonicama na putu prema školi, zatim Solomona Lemosa golog u kupatilu, dok ga u zanosu sapunjaju tata i mama, zatim Solomona Lemosa koji guče: pa-pa, na zadovoljstvo svoje strine Remedios, na jednoj farmi u blizini Trenque Lauguena.

 Uvod u obuku za navijanje sata

Razmisli dobro: kada ti poklanjaju sat poklanjaju ti mali cvetni pakao, tamnicu vazduha. Ne daju ti samo sat, srećan rođandan i nadamo se da će trajati jer je dobre marke, švajcarski; ne poklanjaju ti samo tog sićušnog klesara kojeg ćeš staviti na ruku i šetati s njim. Poklanjaju ti, ne znajući, i najstrašnije je što to ne znaju, poklanjaju ti jedan krhki i prolazni komadić tebe samog, nešto što je tvoje ali nije od tvog tela, što sa tvojim telom treba spojiti kaišem kao nekom očajnom ručicom koja se hvata za tvoju šaku. Poklanjaju ti potrebu da ga navijaš iz dana u dan, obavezu da ga navijaš da bi ostao ono što je; poklanjaju ti opsesiju da proveravaš koliko je tačno sati u izlozima zlatarnica, vestima sa radija, telefonom. Poklanjaju ti i strah da ćeš ga izgubiti, da će ti ga ukrasti, da će ti ispasti na pod i razbiti se. Poklanjaju ti njegovu marku, i sigurnost da je ta marka bolja od drugih, poklanjaju ti sklonost da upoređuješ svoj sat sa ostalima. Ne poklanjaju ti oni sat, nego si ti poklonjen, tebe daju za rođendan satu.

Istinita priča

Jednom gospodinu ispadnu naočare na pod, tresnuvši glasno o pločice. Gospodin se sagne rastužen, jer su stakla naočara vrlo skupa, ali, zapanjen, otkriva da se ona čudom nisu razbila. Sada se ovaj gospodin oseća vrlo zahvalan, i shvata da je ovo što se desilo prijateljsko upozorenje. Odlazi u optičku radnju i nabavlja kutiju od roga, dvostruko postavljenu da bi bolje štitila od udara. Jedan sat kasnije ispada mu futrola, a on, nagnuvši se, ne mnogo uznemiren, otkriva da su se naočare pretvorile u prah. Gospodin za trenutak shavti da su namere Proviđenja nedokučive, i da se čudo zbilo, u stavri, sada.

Eugenika

Činjenica je da kronopiji ne žele da imaju decu, jer prvo što kronopiji čini kad se rodi jeste da grubo uvredi svog oca, u kojem, nerazgovetno vidi gomilu nevolja koje će jednog dana biti i njegove.

S toga, kronopiji poveravaju famama da oplode njihove žene, što fame uvek čine sa zadovoljstvom jer imaju vrlo izražem libido. Čak veruju da će time postepeno potkopavati moralnu nadmoć kronopija, ali se strašno varaju, jer kronopiji svoju decu vaspitavaju na svoj način, i za samo nekoliko nedelja iskorenjuju im i najmanju sličnost sa famama.

“Ja ću umreti a neću izgubiti nadu da će sunce jednoga jutra osvanuti na zapadu” – Hulio Kortasar

Očekujući očekivano od Hulia Kortasara, poklonici njegove književnosti, dobili su neočekivanu alegorično-hiperboličnu književnu igru realnosti. Njegovi sunarodnici, osudili su delo “Priručnik za pevanje i plakanje” kao nevažnu detinjariju i zauvek ostali prikovani na površini razumevanja Kortasarovih fantastičnih vizija.

Kroz proces “oneobičavanja”, Kortasar provocira percepciju svakidašnjeg, vizijom naličja. Međutim, zbirka priča nije ni najmanje “igrarija”. U zbirci se prepoznaje doza otpora prema uobičajenom, onome što je stečeno stereotipnom percepcijom sveta.

Ova zbirka priča je zapravo kritika odsustva impulsa mašte. Kortasarove priče namerno okrnjuju realnost, svode je na doživljaj i uzleću do nadrealnosti. Kortasar zapravo realnost doživljava kao materiju od koje mašta može stvoriti i antimateriju.

Hulio Kortasar je, kako je i sam tvrdio, imao izuzetnu sposobnost preoblikovanja dosadne realnosti. Dakle, koliko nas ima, toliko je i realnih univerzuma. Pitanje je da li ih poznajemo. Kortasar svoj uobličava od detinjstva, a kroz zbirku “Priručnik za pevanje i plakanje” stvara procep do njegove dimenzije sveta.

Tekst je posvećen svima koji crtaju školice. Ostali, neka nose satove.

Za P.U.L.S.E:  Tanja Mlađen
Bipolar

  argentinska knjizevnost, Hulio Kortasar, Tanja Mladjen