Limite
‘Limite nema nameru da analizira. On pokazuje. Projektuje sebe kao zvučna viljuška, kao ton, frekvencija, kao rezonanca, kao neka vremenska akustika’.
Kad god se povede diskusija o avangardnom filmu iz 1920-tih obično se to odnosi na produkciju iz Evrope, Rusije ili Severne Amerike, a nemi film Limite, koji dolazi iz Brazila/1931/ scenario i režija Maria Peixotoa /1908-1992/, jedan od najpoznatijih kultnih filmova tog vremena, nepravedno je nespominjan i zapostavljen i od kritičara i od hroničara i analitičara i istoričara filmske umetnosti. Snimljen mnogo pre, od isto tako ‘lirskih režisera’, Carlosa Reygadasa, Lucretia Martela, Lisandroa Alsonsoa.
Peixotov Limite je jedan svojevrstan vizuelni dragulj u kome je režiser koristio sve moguće tehnike snimanje tog vremena, na jedan visoko stilizovan, energičan, dinamičan, pun ritma, narativan, lirski, uzbudljiv/postoje kadrovi koji su snimani iz neobičnih uglova, a neke scene su kao da ih je Man Ray fotografisao/ način uspeo da ukomponuje i stilizuje u 115 minuta.
Pretpostavljam da je glavni razlog nemogućnost evropskih i američkih stručnjaka filmske umetnosti da vide film u to vreme bio i politički, smenjivanje vojne diktature u Brazilu, tako da je Limite dugo vremena bio nedostupno i ‘nepoznato remek-delo’. Da slučaj sa Limite bude još teži i nedostupniji, konačno pronadjena nitrantna kopija je bila loša i, 60-tih godina, kada se za film već uveliko znalo, film je bio dugo‘pod restauracijom’. Tek pre nekoliko godina se pojavio na VHS.
Film je 1979. prikazan u New Yorku i kritičari su ga okarakterisali kao: ‘Limite je grozničavo divan i očajnički ambiciozan, čak i kad je nejasan.’ Oduševljeni njegovom mladalačkom energijom bili su i Sergei Eisenstein a i Walter Salles. Samo reči hvale imao je i Orson Welles. Senses of Cinema smatra Limite najvažnijim kultnim brazilskim filmom.
Prilikom moje skorašnje posete Beogradu bila sam oduševljena i iznenadjena kada sam videla njegovu projekciju. Da, baš taj Limite, od 14-16 juna 2010. u Kinoteci.
Naravno, 14 juna sam se u 18 časova našla pred blagajnom, nažalost, bez ikakvog unpred obaveštenja, blagajnica mi je saopštila da večerasnje projekcije neće biti zbog sinoćne oluje/?/ i u žurbi izašla iz zagusljive blagajne ispred Kinoteke da puši.
Na moje pitanje a da li će biti sutra prikazivanje filma, odgovorila je,’otkud ja znam, dodjite ponovo pa ćete saznati.’
I tako ja, po ko zna koji put u toku mojih retkih dolazaka u Beograd i Domovinu, ponekad besna do razjarenosti, ponekad iznenadjena i razočarana, ponekad emocionalno skrhana do suza, ponekad puna simpatije i empatije i razumevanja, ponekad zbunjena i ravnodušna zbog raznoraznih reakcija, situacija, dogadjaja koji su me vrebali i čekali na neočekivanim mestima kad sam se najmanje nadala, odoh u vrelu noć da se sretnem sa svojim prijateljima, ‘hard-core’, multitasking Blejačima sa dugogodišnjim stažom, da blejimo u kafiću uz neprestane tel. razgovore i poruke koje su se sinhronizovano uklapale u naše isprazne, žučne diskusije o prolaznosti jalovog i besmislenog života na Balkanu, ne propuštajući pritom nijednu mini suknju, ‘gola ledja’, nijedne 12cm štikle koje su paradirale na poznatom srpskom meat marketu u nadaleko čuvenoj Strahinjića Bana ulici, na Dorćolu.
U programu Muzeja Jugoslovenske Kinoteke za mesec jun 2010, za brazilski film Limite, na posebnom umetnutom papiriću je pisalo :
Limite
‘nepoznato brazilsko filmsko remek-delo iz 1931’
Žorž Sadul
Limite/Brazil, 1931/,
Rezija, Mario Pesoto /Peixoto/,
Glavne uloge : Taciana Rei/Rei/
Olga Breno/Breno/
Trajanje : 115 min
Limite je jedini eksperimentalni, nemi, pa ozvučeni film /korišćena su dela Satija, Debisija, Borodina, Stravinskog, Prokofjeva i Franka/ brazilskog romanopisca Marija Pešota /1908-1992/. Pomoć njegovog snimatelja, Edgara Brazila, nipošto ne treba potceniti.
Orson Vels i Ejzenštejn su, navodno, veličali Limite. Dejvid Bovi ga je uvrstio medju 10 najboljih latinoameričkih filmova ikada /High Line festival, 2007/. Restaurisana verzija prikazana je na Kanskom festivalu 2007, a Martin Skorceze ju je odabrao za digitalizaciju u okviru World Cinema Foundation, neprofitne organizacije koja obezbedjuje sredstva za prezervaciju, restauration i emitovanje filmova, posebno poreklom iz kinematografija Afrike, Latinske Amerike, Azije i Centralne Evrope.
Glauber Roha ga je prezreo i odbacio u korist Ganga Bruta Humberta Maura. Izmedju 60-tih I 80-tih, jedina kopija ovog filma praktično je nestala.
1959, kada je ustanovljeno da nitratna kopija propada, dva filmska kriticara, Plinije Siskind/Sussekind/ i Saulo Pereira de Melo /Mello/, iako sasvim neuki u tom poslu, počinju restauraciju kadar-po-kadar, po upustvima iz knjiga. Film je uspeo da preživi /i/ ovaj zahvat i pojavi se ponovo 1979. I do danas nastavlja da izaziva kontroverze kod sineasta, teoretičara, kritičara, gledalaca…
Već sama bibliografija o autoru i filmu ukazuje na mogući znacaj ovog, u mnogome / i bukvalno/ legendarnog, dela.
Ovo nije loša prilika da ‘sami donesete svoj sud’.
Pročitavši mojim Blejačima recenziju filma u nadi da ću nekog zainteresovati, bar zadnjom rečenicom, nadjoh se sutradan u pet minuta do 18 casova opet sama ispred blagajne Kinoteke.
‘Opet vi, baš vam je stalo da vidite ovaj film? ‘
‘Pa jeste, to je znate vrlo čuven film iz Brazila, hoće li biti predstave?’
‘Ne verujem, niko se nije pojavio osim vas’.
‘Imate li vi mozda nekog menadžera, nekog direktora, upravnika da porazgovaram sa njim? Ko pušta filmove?’
‘Udjite, lupajte na ona bela vrata, možda vas čuje taj i taj, ali ne verujem da će da pusti film samo za vas,’ i ode ona ponovo napolje da puši.
Udjem na ‘mala bela vrata’ i upoznam ljubaznog gospodina koji ‘pušta filmove’ i pitam ga koji je to tehnički problem zbog koga ja već dva dana dolazim, a već sutra je, po programu, zadnji dan za premijeru retkog i dragocenog filma, a on kaže, nema problema, za vas će biti privatna projekcija u ‘Maloj Sali’.
I to nije prvi put, moram da priznam, kada mi se slične situacije dese, a srce i duša mi se ispune nekom milinom i srećom neizmernom, pa tiho kažem sebi, e pa Snežana, ovo ima samo u Srbiji.
Tako se ja nadjoh, sama samcata u čuvenoj Maloj Sali sa crvenim plišanim sedištima, mislim da ih ima oko 20-tak, plazma TV i sa VIP uslovima po želji – jača-slabija klima, ugašena ili poluugašena svetla, voda, kafa…
Oduševljena intimnošću Male Sale i idejom da mogu da se bezbrižno ‘raskomotim’, bez uznemirujućih zvukova sa strane – krckanje kokica, nesnosni miris istopljenog putera, srkanje coca cole…digoh noge na sedište ispred mene i 115-to minutni nemi film iz Brazila, iz 1931 godine je krenuo čim sam se udobno smestila.
Početak filma je prosto opčinjavajući, takav da može samo u prvih deset minuta da se opisuje kadar po kadar do u detalja. Kao da je Man Ray napravio malu foto-seriju u saradnji sa Bunuelom. Savršeno. Pravi surealistički užitak u kome nas vrebaju na sve strane, ne štedeci nas, zagonetna iznenadjenja i otkrivanja, a pritom u svakom kadru, okolini, gro planovima osećamo dramu i dolazeću tragediju, ali bez eksplicitnih scena, bez reči, pa mogla bih reći, skoro i bez pokreta tela, i upravo sve to još vise potencira teskobu i mučninu i očaj i beznadje glavnih junaka.
Žena gleda direktno i netremice u nas. Veliki gro plan, vidimo njeno lice izmedju ispruženih ruku koje su zarobljene lisicama. I tako počinje neobično, provokativno surealisticno snovidjenje, neobično putovanje u Limite, ispresecano fragmentalnim sećanjima iz prošlosti pomešanim sa sadašnjicom, kao istrgnute slike iz albuma.
Druga scena su samo njene šake u gro planu. Onda oči. Njene oči. Zure netremece u nas. Dugo, nekoliko sekundi i uporno. Ovoga puta kroz ispružene ruke. Opet gro plan, svetlucava površina vode, onda ponovo njene oči koje nas gledaju…
Pogledajte ovu scenu sa ženom u čamcu uhvaćenu s ledja i otvoreno more. Koja gracioznost i koja očajnička determinisanost odlaska u nepoznato i u neko konačno mesto. Ona se ne drži grčevito rukama za sedište, ona jednostavno pokušava da sedi uspravno.
U filmu se pojavljuju tri lika i četvrti na kratko na kraju, dve žene i jedan mladji muškarac koji besciljno plutaju u drvenom čamcu na otvorenom moru. Očaj, beznadje, usamljenost, tragedija, mizerija su apsolutno u svakoj sceni, u njihovom nemom govoru tela i lica.
Ne zna se da li su krenuli u očaju da pobegnu ili su se u očaju prepustili da ih voda nosi.
U fragmentalnim sećanjima koja prožimaju svaku scenu saznajemo da je prva žena, koju igra prelepa Olga Breno pobegla iz zatvora, druga žena, isto tako vrlo lepa, koju igra Taciana Rey, je nesrećno udata za pijanicu muzičara/ igra ga Brutus Pedreira, koji svira kao muzička pratnja uz neme filmove u bioskopima/ sputana i zarobljena monotonijom male varošice i rutinom posla koji obavlja kao šnajderka. Kroz film provejava i razmišljanje o samoubistvu. Uz svu tu mizeriju režiser je ukomponovao i brazilsku okolinu, poluosušene kaktuse, ogoljeno šipražje, peskovite plaže…
Upečatljiva je scena u bioskopu dok publika gleda Chaplinov film The Adventurer, a kamera se franatično šeta hvatajući u gro plan samo razjapljena usta publike koja se lunatički, histerično smeje.
Pojavljuje se i četvrti lik, muškarac, igra ga Raul Schoor, udovac koji je ljubavnik udate šnajderke. Na kraju filma, na groblju su dva muškarca, jedan od njih je režiser dijaboličnog izgleda, Peixoto lično, koji spominje smrt žene od gube.
Obratite pažnju na kompoziciju kadrova, na detalje:
Saulo Pereira de Mello, restaurator filma Limite rekao je : ‘ Limite je kosmička tragedija, vapaj u agoniji, sputanost i ljudska ograničenosta, bolno saznanje o ljudskoj predaji i nemoći. Tragičan film, ekstremno hladna tragedija.’
Naslov filma, Limite, Limit, Ograničenje, može da se odnosi i na ograničenja sa kojima se troje ljudi, u duševnom bolu ogromnih razmera, suočavaju, a mogu da budu i limiti, ograničenja za borbu za život.
Za film ne bih mogla da kažem da je ‘narativan’, možda eksperimentalno, inventivno narativan. Film se praktično sastoji od serija fotografija, kolekcija scena. Nema sadržaja, nema priče, samo poetično smenjivanje scena, kao vizuelni stihovi neke pesme.
Kamera prosto juri i hvata oblake, kretanje vode, igru svetlucavih iskrica na površini vode, okreće se i za 360 stepeni, hvata neobične kadrove i sve to daje filmu izvanredan ritam i dinamiku. Film ima zaista tako neku čudnu energiju, moram da ponovim to je nemi film, nema dijaloga, naknadno je dodata muzika koja se smenjuje zajedno sa scenama. Od Borodina, pa preko Cesara Franka, Debussyja, Prokofieffa, Ravela, Satiea, Stravinskog…
Neki kritičari ističu njegovu tehničku, više nego dramsku, važnost u čemu se ja baš ne slažem; mislim da su obe tehnike majstorski ukomponovane i podjednako važne i savršeno se dopunjuju.
Ne znam da li je u redu da naglasim da sam se povedena znatiželjom pojavila i sutradan u 18 časova ispred blagajne na čudjenje blagajnice koja je ovog puta ostala napolju da puši.
Mislim da pogadjate, niko, niko osim mene se nije pojavio. A bila je poslednja šansa da se film, koji je apsolutni raritet, dragulj, koji je nekako zalutao u Beograd, u grad sa 2 miliona stanovnika, koji se ponosi svojom urbanošću i praćenjem svetskih trendova na umetničkoj i kulturnoj sceni, grad koji se ponosi svojom elitnom inteligencijom, osim mene, slučajnog gosta, tako reći na proputovanju, niko, slovima NIKO, ni režiseri, ni kritičari, ni glumci, ni umetnici, ni pevači, ni studenti, ni domaćice, pa ni blejači, niko osim JEDNE OSOBE, Snežane Moračić koja uopste i ne živi u Beogradu već dugo godina, nije video film koji je bio NA REPERTOARU TRI DANA na izvolte, po ceni od samo 100 dinara. Čak ni espresso ne može da se kupi za te pare.
Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Limite – Mario Peixoto napisao/la Snežana Moračić dana
Pregled tekstova autora – Snežana Moračić →
Sjajan osvrt, i nevidjen opskuritet od ostvarenja. Ja cuo samo za taj film u literaturi, nisam ni mislio da cu ga ikad videti. Da sam bio u prilici tih dana, svakako bih nasao vremena za Kinoteku (potpuno si u pravu, inace, sramota da u dvomilionskom gradu – i to onom koji se stalno busa u grudi nekom filmskom kulturom – nema zainteresovanih: premda, mozda je stvar i u Kinotekinom losem oglasavanju jer znas i sama, bioskop je danas tek usputna destinacija a ne mesto gde se OBAVEZNO sticu filmska znanja, ali to je samo delimicno opravdanje mada eto, da nije lenje publike, ne bi nikad imala ekskluzivnu sansu da gledas film na sopstvenoj projekciji :D).
Nego, kazi mi, kad pises da je ovo restaurisana kopija. Da li je sacuvana kao FILM, scene i kadrovi, ili kao serija fotografija koje idu s muzikom (sto je slucaj sa nekolicinom filmova iz tog vremena)?
pa sad…kinoteka i treba da je low key, onako samo ezotericnu publiku, a ne da se oglasava, ona ne treba da se oglasava, publika treba da bude iznenadjena i da ceka uzitke…nisu to blockbusteri, ona bi trebalo da je oaza tog nekog alternativnog u sirom smislu reci filma i td.
sada ti ja objasnjavam koja bi trebalo da je uloga THE kinoteke u jednom urbanom gradu koji su preplavili shopping malls i multiplex bioskopi.
da, sacuvana je kao film, ima jedan deo koji je malo ostecen, zvuk je ok, s obzirom da kinoteka jos nije dobila, cini mi se, DVD, nego sam ga gledala na VHS na plazma TV, srecom nije mali, a klasicna muzika se smenjuje sa scenama, ne znam koliko je to bio pametan izbor, mozda sam ja u glavi vise imala bas onu pratnju na klaviru, orguljama ili sta vec kao u eri nemih filmova, to bi mi vise odgovaralo.
nego…sta bi sa bobisom?
moj brat je bio, muzicko-intelektualna elita je u gomilama razocarana izlazila, em ga nije razumela, em nije pevao stare hitove, on je doduse bio zadovoljan, ‘legao mu je’ ali to se desava kod vas tamo, za razliku od publike ovde , nije samo koncert u pitanju – ovde OBICNO dolaze ljudi die hard fanovi koji zaista prate umetnika od pocetka , skupljaju njegove ploce-knjige-slike…znaju njegov razvojni put, ne dolaze to see and to be seen, pa napustaju koncert totalno clueless i nezadovoljni.
tako sam cula komentare za ‘pedera’ elton dzona koji peva tamo neke balade i hitove..misli, hej bre, pa to je elton dzon ali kako to dokazati i da li se uopste upustati u neki dijalog?
srecom, erik klepton je popularno ime, pa svako zna za lejlu.
napisi impresije sa koncerta, ko ce ako neces ti, mislim stvaaaarno!
Sjajan dugometražni eksperimentalni film, biser brazilske kinematografije.
Nažalost, jedini film koji je snimio talentirani Mario Peixoto (poigravanje rakursima oduzima dah).
Intimno najdraže sekvence “Limite”:
povratak vode izvoru (u česmu) – putovanje u prošlost, sjećanja;
dozivanje nakon obilaska groba – oslikan prijenos zvučnog vala;
hitanje valova ka hridima o koje će se razbiti, plutajuća barka tone – životi likova (nade i snovi) rasplinuti poput morske pjene.
Pa dobro, bre, sad :wink:… oko oglasavanja Kinotekinog, nisam mislio ono, da se takmice sa ovim multipleksima u fazonu ljubavnih melodrama i terminatora 19, ali ipak moraju da budu malo prisutniji, bas zato sto su to sto, evo, i ti kazes, THE Kinoteka. Ovo za low-key sto opisujes, vise bi pasovalo nekom arthouse bioskopu sto okuplja ljude bas za opskuritete filmske, dakle da bude neko, onako, ‘kultno’ mesto. Ne znam koliko je to i izvodljivo da se takav neki bioskop otvori jer ljudi uglavnom te ‘kultnije’ naslove ‘vataju po torentima danas ko bas voli. Ali mislim da bi, recimo, BG, NS i Nis mogli da imaju po jedno takvo mesto.
Nego Kinoteka je i to sto ti kazes, mesto za filmsku raritetnu ezoteriju, ali i vise od toga. Nacionalna filmsko-muzejsko-edukativna vrhovna institucija institucija sort of. Pricali smo onomad Moca i ja kako su imali FANTASTICNU izdavacku delatnost devedesetih. I poslednjih godina ne vidim da ista takvo rade. Kao da posustaju pred vremenom, a to nije dobro za Kinoteku.
Oko Zimijevog koncerta… ne znam sta da ti kazem. Zanemari moj fanatizam (i take my word kao nekoga ko se naslusao njegovih zivih nastupa i butlegova), DOSLOVNO je ovo izdanje Dilanovo kakvo malo ko ima sansu da vidi. Ja sam i otsao ocekujuci standardno otaljavanje i mrzovoljno poigravanje na klavijaturi. I nisam mogao da verujem sta sam na sceni video. Covek samo sto nije sisao u publiku, POLA koncerta je pevao u publiku (a to skoro NIKAD ne radi). Osmeh ni na bini nije mogao da sakrije (a inace je legendaran kao lik koji se nikad ne smeje na koncertima i ponasa se kao da publike i nema). Ne znam sta mu je bilo ali – Srbija je videla Dilana kakvog ne vide ni ljudi koji ga dvocifreno puta posete, i to u nekom NY Town Hall ili slicnoj ekskluzivi. Ovi sto su ga videli iza stejdza, kazu da zadovoljstvo atmosferom i publikom nije sakrivao. A ono sto smo na sceni videli, bio je Dilan u sbom najboljem izdanju. Bukvalno smo tu videli i onog folkera od pre pola veka, i ovog sad cicu koji je veci od legende o sebi.
Mogu da te davim sad sa setlist (koja em sto mi je legla kao da sam je sam pravio) em sa simbolikom pesama. Masters of War on gotovo NIKAD ne izvodi na nacin na koji ju je izveo u Srbiji (dakle u tempu slicnom originalu iz 1963). doslovno, na PRSTE se mogu preborojati koncerti na kojima je to uradio. A nama je tako odsvirao.
Poznato je i da Blowing in the Wind na kraju svira SAMO kad mu se dopala publika (ta stvar ide i na Masked &Anonymous na kraju). Overio sam turneju, malo gde je to izveo, ako igde u ovoj sezoni.
Bend je vrjunski, tacno se vidi da u stopu prate svaku Bobijevu fintu i da u hodu “gadjaju” sta on zeli. I ljudi su se bas potrudili i rekao bih da su uzivali u svakom rifu jer bas se vidi da vole Boba i da razumeju ‘sefa’ sta god da krene.
Uopste, ni blizu rutini i otaljavanju. Pazi kad ti kazem JA koji bih Dilana ovde branio i da je seo na stolicu i pustio tranzistor umesto koncerta. Ali ovde za “odbranu” nema razloga,stvarno koncert kakav se, ubedjen sam, pamti za citav zivot. Dugo ni u publici nisam naleteo na bolju atmosferu: bilo je tu i klinaca koji Dilana ne poznaju, ali nekako osetis da NIKO nije zalutao. I on je tu enegiju valjda osetio, parter je bio krcat a tribine vidno popunjene (nekih 10-12 hilj. ljudi, sto je za Dilanov koncert velika cifra).
Ovi sto se zale na “ozvucenje” (koje je bilo super, a koje je inace isto na SVAKOM njegovom koncertu jer radi produkcija Bobijeva), “repertoar” (mislim, KO normalan moze da uputi pritiuzbu ONOM izboru pesama – nisam se nadao da cu neke stvari uopste da CUJEM dok Bobov cert ne poestimnajmanje dvocifreno puta a cuo sam ih na svom PRVOM koncertu) i “scenski nastup” stvarno su zalutali. Jer Bob ima svoj koncept i taj fazon vozi vec jako dugo i ko voli i razume, dobrodosao je.
Tvrdim da smo videli Bobija u najjacem mogucem izdanju, na momente to bese mitologija u zivom prenosu. Govorim kao, ajde, neki connosieur i poznavalac covekovog dela. E sad, ovi sto su tamo ocekivali vatromete i plesne numere, bacili su kintu.
Ne verujem da cu u doglednoj buducnosti uopste imati motivaciju da odem na bilo koji veci koncert, ako nije Dilanov :). Posle ovoga, i upola dobar nastup cu smatrati neponovljivim.
PS
Nego da, ajde zamisli u glavi onaj CUVENI rif Linka Reja koji je definisao rokenrol u stvari, ono iz instrumentala po imenu Rumble. Pa to iskombinuj sa onom veselom kafanskom grajom iz Rainy Day Women 12 & 35. E, TAKo je Bob poceo koncert. To mu je nova fora ove turneje, da RDW izmiksa sa Rumble. Valjda daje neki omaz Reju kojeg je voleo kao dete.
I sad zamisli moje odusevljenje: odem na koncert Boba Dilana, i doceka me Bob koji na pola RDW uzima gitaru i udara Link Wray-riff :D. Mislim, ono, ako rokenrol ima trenutke gde se moze osetiti ukus samog korena te price, ovo je to.
E sadm, ovi sto su napustali koncert (nikog nisam video, to je garant neko s tribina) ne bi prepoznali velicinu tog (Rej-Dilan) trenutka ni da je sretnu na ulici. I bolje sto nisu ostali 🙂