Kula na promenadi je tu već osam vekova. Kada pijem piće u njenom hladu ponekad me kao ledeni nokat dotaknu prohujalo vreme i ljudi kojih više nema. Recimo, Marija Madlener koju su pogubili kao vešticu.

Bodensko jezero je nemačko nezasoljeno Sredozemlje. Dobro, ne samo nemačko. Južna obala glečerskog jezera je švajcarska, a istočna austrijska. U jezero uvire Rajna sa švajcarske strane, da bi iz njega izašla na nemačkoj strani, otpočinjući svoj put ka Severnom moru.

Na obalama jezera su nemački gradovi neprolazne lepote: Konstanc, grad u kojem je Zoran Đinđić pisao svoju doktorsku tezu kasnije objavljenu kao knjigu „Jesen dijalektike“.  Mersburg, gde je umrla najznačajnija pesnikinja nemačkog jezika u 19. veku, Anete fon Droste-Hilshof. Ona se u jednoj pesmi obraća Bodenskom jezeru: Tako mnogo, mnogo si doživelo / to ti se mora vratiti u snu.

 Napokon, Lindau.

U imenu ovog grada-muzeja sačuvan je način na koji su prvi hroničari videli naselje na vodi u kojoj se  ogledaju alpski vrhovi: Ostrvo sa lipama. Lindau se uz nešto dobre volje može nazvati Lipovice.

Kada bih devedesetih dolazio ovamo iz algojskog pobrđa, jer živeo sam na pola sata vožnje od obale, u Vangenu, kao da sam dolazio u mnogo veći grad. Pritom u jezgru Lindaua ne živi više od tri hiljade ljudi. Početkom dvadesetog veka, kažu hronike Kraljevine Bavarske, bilo ih je dvostruko više. Šire područje grada koje obuhvata i kopno ima oko 25 000 duša.

Današnja vreva potiče od turista. Slično mediteranskim idiličnim mestima, i ovaj gradić živi od toga da mu se stanovništvo u sezoni umnogostručava jer gosti nešto dubljeg džepa pohrle u pansione, hotele i privatne sobe.

Ako dolazite vozom, shvatićete da ulazite u grad kada levo i desno vidite vodu. Lindau je ostrvo mostom povezano sa kopnom. Već stanična zgrada odiše sjajem prohujale epohe – secesija je na njoj ostavila svoj trag. „Pomoz` Bog  na Bodenskom jezeru“ piše na tabli, a ispod toga „Železnička destinacija za odmor Lindau“.

Lav nad zelenom vodom

I već na minut šetnje od stanice nalazite se u luci. Ispred vas veliki bavarski lav na stubu sa leve i svetionik sa desne strane označavaju ulaz u zaštićeni deo za linijske i izletničke brodove. Hoteli na šetalištu su već na prvi pogled luksuzni na jedan konzervativan način – jer se luksuzom ne razmeću već istorijski šarm spajaju sa savršenim restauratorskim tehnikama. Tako nastaje čuveni nemački smisao za kvalitet moderne usluge ušuškan u odnegovani tradicionalni istorijski ambijent.

U nizu restorana možete naručiti vrlo klasične kolenice sa knedlama i kupusom, a uz to, lokalno „Poštansko pivo“. Za razliku od minhenskih lokala koji zbog masovne proizvodnje često i hranu i piće svode na prosek sa folklorističkim pakovanjem, ovde, u jedinoj bavarskoj luci na Bodenskom jezeru, ono što vam iznesu na tanjir spada u sam vrh nemačkih klasičnih gastronomskih dostignuća.

Lindau nudi mešavinu dve najbolje nemačke kuhinje – švapske i bavarske.

I bezalkoholni napici mogu biti pravi događaj. Ako vam ponude ceđeni sok od jabuke, ne oklevajte, jer su padine oko bodenskog jezera čuvene po zasadama jabuka.

Pod starom kulom

Ja sam često, čak i za vetrovitog vremena, sedeo pod kulom koja se zove Mangturm i svoje ime duguje razboju na kojem se između dva valjka ravnalo platno.Ona je na promenadi već osam vekova, pa kada pijem piće u njenom hladu ponekad me kao ledeni nokat dotaknu prohujalo vreme i ljudi kojih više nema.

Turistički menadžeri su ovaj osećaj za vekove pretvorili u igru. Od maja do oktobra u kuli se priređuje čitanje bajki za odrasle. Kada dođe vreme za pripovedanje sa kule izbace šest metara dugu pletenicu kao signal da možemo da uđemo i otkrijemo dete u sebi.

Nekoliko koraka od luke počinje glavna ulica u varoši koja se, kao u mnogim bavarskim varošima zove Maksimilijanštrase – Makimilijanova ulica. Ne pitajte me koji Maksimilijan, jer je bavarska istorija puna vladara tog imena. Pretpostavljam da se radi o prvom bavarskom kralju koji je bio saveznik Napoleona, ali je onda na vreme promenio stranu.

Soli Deo Glorija

Ta ulica je, kao i čitavo gradsko jezgro, bajkovita. Neke zgrade su stare i po 500 godina, neke su ukrašene raskošnim fasadnim slikama. Stara većnica je sazidana 1422, najpre u gotičkom stilu, posle su usledila renesansna renoviranja i oslikavanje fasade u 19. veku. Osamdesetak godina posle gradnje Većnice jedan Habzburg – pogodićete, zvao se Maksimilijan, je u svojstvu nemačkog cara u Lindau sazvao Rajhstag, sabor velmoža i plemića. Tako je nekadašnje skromno keltsko, pa rimsko ostrvo, ostrvo sa ženskim manastirom, a od 12. veka i slobodan kraljevski grad, posetila velika istorija.

Ostalo je zabeleženo da je prilikom poslednjeg ukrašavanja fasade 1930. umetnik Vilhelm Nida-Rimelin izazvao skandal. Kada je skinuo skele zblenuti građani su pored lipa, koje su kao simbol grada davno krasile bakarne novčiće, pored ribara i seljaka, naslikao kostur u plesu sa – golom ženom. To je u skladu sa tadašnjim prikazom borbe neba i zemlje u plesu smrti bilo za umetnika normalno ali za palanačke dušebrižnike – previše.

Na Većnici je na latinslkom ispisano: Soli Deo Gloria“ – jedinom Bogu slava. Ova izreka je jedan od pet principa reformacije. Preostala četiri su: „solus Christus“ samo  Hrist, „sola scriptura“ samo Knjigom, „sola fide“ samo verom, „sola gratia“ samo milošću. Kao skraćenicu S.D.G. ovu izreku su i na notnim zapisima ostavljali Bah i Hendl.

Mada je istorijski bio sklon protestantskom pokretu grad je danas većinski katolički sa značajnom evangeličkom zajednicom.

Idi kud te noge nose

Dijalekt su ovde zaveštali Alemani, germansko pleme, koje je ostavilo snažan jezički trag između Štutgarta, Strazbura i Ciriha, a kolonizacijom su ga u južnoslovensko područje donele podunavske Švabe.  Međutim, dijalekt se u varoši na jezeru pomešao s bavarskim i standardnim književnim jezikom, pa je dijalog sa domaćim stanovništvom ponekad zabavna avantura i za one koji savršeno vladaju nemačkim.

Čovek se po dolasku u Lindau može slobodno prepustiti slučaju. Izlaziti iz sokaka na trg, sa trga u sokak. Imena ulica pokazuju da je varoš stara: Limunovo sokače, Sokak soli, Četkarska uličica, Sokak belog biserka. Naravno da Lindau ima dobar muzej u kojem se mogu videti izložbe Šagala, Klimta i ostalih svetskih umetnika. Turisti koji dolaze ovamo jesu dubljeg novčanika sa većim životnim iskustvom. U bašti jednog hotela nadomak luke može vam se učiniti da je pao sneg usred leta. Ustvari, samo se sedokosi gosti izlažu sunčevim zracima uz kapućino.

Tu je i neupadljivi spomenik lokalnim vojnicima iz Velikog rata. Njih preko tri hiljade su ostavili kosti daleko od ovog raja.

U svojoj šetnji gradićem čovek će makar još jednom naići na većnicu. Ovaj put valja usmeriti pažnju na Novu većnicu, koja je odmah do stare, pri čemu izraz „nova“ kaže da je izgrađena 1717. Pri vrhu zgrade, u jednu nišu su ugrađena 24 bakarna zvona koja se svakog dana u 11.45 oglašavaju melodijom.

Začin užasa u lepoti

Rilke je u prvoj Devinskoj elegiji zapisao: Jer šta je lepota/ ako ne sam početak strašnoga / koji smo taman još kadri da podnesemo…

Ti stihovi mi padaju na pamet kada naiđem na Dibsturm – Lopovsku kulu u blizini Železničke stanice i Gradske biblioteke. Ko voli horor kao žanr neka ovde malo bolje zaviri u hronike grada. Nećemo se zadržavati na detaljima srednjovekovnog zatvorskog života u ovoj kuli. Ali jednu priču moram ispričati.

Marija Madlener je bila služavka. Gradski čuvari morala su je optužili da je imala predbračne polne odnose. Da je bila čedomorka. Našli su i počinioce – 12 uglednih građana koji su pokajnički platili kaznu. Za njih se muka tu završava, za Mariju počinje. Strpali su je u zatvor. Čuvar zatvora ju je optužio da je veštica. Mučili su je. Skidali je golu da traže veštičji mladež. Posle mučenja bi satima ležala na podu bez svesti. Pravnici iz Tibingena su na 80 strana stručno objasnili zašto ona mora da umre. Taj rukopis presude je sačuvan. Pogubili su je mačem 4. Avgusta 1730. Njene poslednje reči su zapisane: „Od sveg srca molim Boga da moj voljeni zavičaj Lindau tako tužan primer više ne doživi“.

Ovo joj je bilo uslišeno – ona je bila poslednja žrtva progona veštica u ostrvskoj varoši.

Izmirenje sa lepotom

Razmišljam o ovom dok u luci, ispod kule pijuckam pšenično pivo prožeto kvascem i gledam kako švajcarski turistički brod uplovljava u luku uz mukli pisak brodske sirene, na koji odgovaraju galebovi. Ako ima neba, ono je u nekom svom ćošku slično ostrvu sa lipama i Marija tamo pravi društvo Rilkeu.

Zaboravio sam da kažem da je u februaru ovde najmanje padavina, a u junu i julu najviše. Jednom se nebo iznad ostrva prolomilo, vetar je kidao oluke sa krovova. Sakrili smo se u butik sa skupim krpicama. Vlasnica nas je herojski otrpela. Ovaj tekst je prilika da joj kažem hvala. U nekoj dimenziji, gde prestaje vavilonska pometnja, ona će razumeti i ovaj jezik.

A posle pljuska je bavarski kraljevski lav, mada pokisao, i dalje čučao na straži zureći ka jezeru. Razvedravalo se i alpske planine su se pomaljale iz vode boje čelika koja se sve jasnijom linijom razdvajala od neba.

Tekst i fotografije: Dragoslav Dedović

Izvor: DW

  Dragoslav Dedović, Lindau, Nemačka, putopisi