Lisboa, bom dia (ili Srce bez kaputa) – Duvao je neki vetar, Fernando. Te česte aprilske kiše ućutale su načas i tvoj grad je mirisao na sumrak i predvorje okeana. Lako je izgubiti se u Alfami. Danju u gužvi, krivudavim uličicama, cveću, restoranima. Uveče u tajnama. Počneš da pratiš zvuk tramvaja, i zalutaš vođen dečjim stopama i svetlošću ispod starih vrata. Kao da silaziš u začarani krug, gde kamen zvoni a zebnja odzvanja. Hodamo, bez mape, ne znam šta tražimo, dve životinjice koje slušaju svoje nagone i guraju od sebe planove i kompase. „Ne posedujem nikakvu filozofiju, imam čula“, rekao si. Ulice su skoro prazne, u vazduhu osećamo gustinu Težoa preko zidina, šuštanje stolnjaka i posteljine, isprekidan fado. Par musavih lica, par divnih očiju, nekoliko ruku u džepovima, poneki zvižduk, jedna osama, redak smeh, mešavina dosade i izgubljenosti, malo rutine, nešto više neizvesnosti, nomadstvo u pogledu, plavo nebo iznad tornja, nada klizava poput stepenika kojim hitamo, i ljubav valjda, valjda i ljubav negde…Ti mali stvarni životi na obroncima turističke atrakcije, i naša bojazan da strane sveta više ne postoje.

Najzad, stižemo na vrh. Nečega. Mali plato okružen četinarima, sa skromnim stolovima i čarobnim pogledom na Grad, na njegova svetla, na most 25.aprila, na magiju zbog koje smo se ovde i zaputili. Uz naručeno piće stižu i tajanstveni, nežni tonovi, muzika koja razoružava i Boga, i prikuje vas za vaše pravo Ja. Začarana, pitam šapatom ljubaznog mladog konobara šta je to. „Rodrigo Leao“, kaže s osmehom. Muzičari okupljeni oko jednog od osnivača bivšeg Madredeuša. Ponosno mi donosi disk, kaže gde mogu da nabavim. Nema razloga da se opterećujemo razgovorom. Razumeli smo se. Postali smo kao ova noć – plavi i zvezdani, visoki, jedino mogući, dok traje. A vetar ne prestaje, Fernando, svileno se spušta niz nas, i spokojno ponavljam tvoje reči: „Jer šta je sve, nego ono što mi mislimo o svemu.“

Lisabon, moj grad blizanac. Konačno tu. Upoznasmo se davno, među Remarkovim stranicama, kad je, kao i sad, mirisao na noć, kišu i slobodu. I na čekanje. Da sam odeš. Da se neko vrati. Čudno je to srce Portugala. Feničani, Rimljani, Mavari. Kolonijalizam, diktatura, neutralnost. I oduvek živiš s velikom Španijom iza leđa, pa ti se biće produžava u nepregledni okean. Jedini izlaz. Bezbroj mogućnosti. Osvajačkih, tajnih, spasilačkih, otkrivajućih. Onda vetar donosi i melanholiju, i nemir. I tvoje reči: „Samog sebe izaberi za svoje pristanište.“

Lisabon. Zaljubih se u njega kad je Venders provodažijski zamesio svoju priču i pustio me, zaverenički, da zajedno sa Filipom Vinterom ispratim svaki zvuk ovog grada, njegov puls i dušu. Od tada Lisabon postaje živ. A otkad uplovih u fado i otkrih sva tvoja lica, Fernando, postaje i metaforički mizanscen moje sudbine.

„Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima…”

A s tobom me je, mili moj Pesoa, onomad upoznala jedna umetnica s nudističke plaže u Dubrovniku, dok sam čekala veče da statiram u Kalderonovom komadu „Život je san“. Kako prigodno, osetljivi i iskreni moj prijatelju! Svi smo mi goli i zbunjeni, tanani i nesavršeni. „Mi smo nešto što se događa u pauzi neke predstave“, kažeš.

Sad sediš sam, Fernando, ispred Brasilerie gde si nekad navraćao na kafu. Kafa je još dobra, najbolja. Kapućino nisi probao, ali je sjajan, veruj mi, kao kolač s čokoladom i cimetom da jedeš, pena je gusta, mogao bi da se obriješ s njom. Grle te neki nepoznati ljudi, slikaju se s  otiskom tvoje duše u kipu. Ne haješ. Ali nisi ni srećan. Ona koju si čekao nije došla i neće. Tvoja Ofelija. Ona koju si gledao kradom, stidljiv, uzbuđen, desetak godina stariji, kojoj si prišao, govoreći…o, šta bi drugo nego Hamleta, i usudio se da je poljubiš. Ona kojoj si pisao i zvao je dragom, nevaljalicom, lutkom, Ibisom, tepao joj „mala“ i govorio joj da je užasna, ona koju si voleo, u koju si se razočarao, koju si pustio, kojoj si se vraćao, koju si štedeo, zbog koje si bio nežan i lud. Ophelia Queiroz. „Voleti – to je večna bezazlenost“ promucaš uz stidljiv osmeh. Pa te čujem kako nastavljaš, s uzdahom i zatvorenih kapaka: „Kad bi srce moglo da misli, ono bi stalo.“ Erotika snoviđenja, poezija sudbine i trenutka. Kao da je Bajron, zajedno sa Andrićem, sišao iz Sintre.

A kroz ulice Chiada i dalje provejava mladost, umetnički žar, opuštenost i radost. Živo je. Zastane se pokatkad da se isprati sopstveni pogled odlutao duž ulice ka Težou.

„Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.

Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir

Jeftin je ovo svemir.”

Nisam odolela da ne potražim tvoju kuću. Neveliku, nedaleko od parka i bazilike Estrela. Dosta stakla, da valjda pocrta tvoju krhkost i odraze. Svedenu poput tvoje skromnosti i vitmenovske prirode. Fotografije, kofer, polica s knjigama, jednostavan krevet, ispisane sveske. „Biti pesnik, to nije moja težnja, to je moj način da budem sam.“

A Lisabon se, i dalje, poput Rima, valja na sedam brežuljaka. Pun parkova, bez velegradske gužve, širok, pitom i razbarušen u isto vreme. Spustih se s Trga markiza de Pombala. Taj prvi kraljev ministar oživeo je Lisabon nakon jezivog zemljotresa 1755.godine kada su ga potres, cunami, požar, nehigijena i bolesti skoro potpuno uništili. Pod geslom „sahranite mrtve, iscelite žive“ Lisabon je podignut iz pepela. Pombal je dao pečat novom urbanističkom planu, njegovom zaslugom nastadoše široke avenije, a centar je premešten u Baixu. Opušteno hodam Avenijom Liberdade. Danas bi je nazvali pedestrian friendly i eco friendly. Dovoljno prostrana za pešake da se osećate potpuno zaštićeno i bezbedno. Dovoljno zelena, s pravim dugačkim parkom između dva smera kolovoznih traka. Dovoljno romantična da mi, upravo tad, stigne jedan sms sa stihovima. Luksuzne prodavnice su ušuškane među gracioznim zgradama i hotelima, sve je prefinjeno uklopljeno, bez agresije svetla i reklama. Prolaze dobro obučeni, glatko izbrijani muškarci, što su uz poslovni stajling dobili i hod geparda, i šarmantne žene, neke sasvim jednostavne, skromne, neke bleštave u detalju ili svojoj posebnosti. U cigaretama između prstiju koji se njišu uz kukove dok žuri niz ulicu. Ili u talasanju ešarpe. U zabacivanju kose.

Zalazim u Bairro Alto. Nepregledne stepenice. Ulični slikari. Grafiti. Restorani. U jednom slušamo fado. Glas potrage za srećom.

Oprosti, Fernando,  ne usuđujem se da pišem o istini fada. I Venders i Saura su ga pustili da priča sam, to znaš. U ovom gradu Karlos Paredes diše pod jastukom, a Amalija je deo vode. I svaki je san poseban, i svaki gutljaj drugačiji. Osvrt na male stvari i duboka osećanja. I običan doručak, i laki veo, i šamar, i krik. I ljubav, i smrt. Saudade. Srce bez kaputa.

A ti, kad bi pisao fado, ti bi verovatno rekao:

„Ova stara teskoba,
Ova teskoba koju vekovima u sebi nosim,
Izlila se iz krčaga,
U suze, u puste maštarije,
U snove nalik na košmare bez strave,
U silna i nagla uzbuđenja lišena svakog smisla.

Izlila se,
Jedva i znam kako treba da se vladam u životu
S ovom mrzovoljom od koje mi se duša mršti!
Kamo sreće da sam zaista sišao s uma!
A umesto toga: ovo ni tamo ni ovamo,
Ovo otprilike,
Ovo i može i ne mora…
Ovo.”

I To mora napolje. Kao iz kaveza. Da nađe odjek. I ime. Da pukne. Da se sudari sa smislom. Da oboji dan. Da je dan danas. Da staviš tačku. Da budeš. „Prsni, srce od bojenog stakla!” vičeš. Čujem te, i smešim se. Lisboa, bom dia, kažem.

Volim lisabonske fasade. I one glatke, svetle, nove. Ali više one orunule, načete. Ima nekog životnog prkosa u njima, tvrdoglavog opiranja prolaznosti, podsećanja da u patini ima svetla, i harmonije u starosti. I te pločice od keramike, kojima su oblepljene, taj azulejo, šareni štit od vlage Atlantika. Tako popločan, Lisabon podseća na kuhinju strasti i veliku šolju iz koje se ispija vreme i značenje.

U portugalsku kuhinju zaranjam sa potpunim posvećenjem. Grilovane sardine, domaće crno vino, moji prsti od soli i čar jednostavnosti. Beli porto otvara apetit uz čorbu od morskih plodova ili uz male kozje sireve koji se tope na jeziku. Bakalar zapečen s krompirom i paradajzom, nepce prede od zadovoljstva, a od ukusa se zavrti u glavi. Tamni porto na kraju sve zaokružuje. U ljupkoj prodavnici blizu Alfame kupujem marmelade od bundeve i paradajza, i vina iz regije Douro. Jedem napolju, čak i kad pada kiša. Nisam jedina. Štite nas tende i dobro raspoloženje. Konobari su uslužni i nenametljivi. Ta tihost povezana sa uživanjem treperi svud u vazduhu. Kao osmeh prijatelja, odobravanje, sigurnost, pripadanje, mir. Hedonizam Lisabona je kao iskra u kaminu prvog jesenjeg dana. Kao pogled voljene osobe preko čaše s najboljim vinom. Ukusi su tek začin, tek lakmus papir koji pokazuje celinu i sjaj  bića okrenutog životu.

U zdanju manastira sv.Jeronima je neobično živo i miriše na slatko. Popodne je i vreme za pastis de Belem. Nadaleko čuven kolač od žumanaca i vanile, posut cimetom, nastao je davno, upravo u manastirskim odajama. Odeća se nekad štirkala belancima, a onda je nađen neverovatno ukusan način da se preostala žumanca iskoriste. Zdanje sa predivnim parkom sada je u službi grada i turista, manastir je zatvoren, kao, uostalom, i svi manastiri u Portugalu. To je posledica istorijskog događaja, kada su monasi izdali kralja Špancima, te su za kaznu proterani. Otvorene su samo crkve.

A mene, Fernando, put vodi ka Torre de Belem. Ta kula, taj trag manuelinskog stila, obavijen je nekom membranom mistike. Nekako mi se čini da se tu, u makazama neba i reke, prošlosti i sadašnjosti, oduvek ukrštaju neki čudni zraci, neka zapadna verzija polarne svetlosti, neka budnost zapisana u kamenu, ostavljena da je odgonetnemo. „Ko malo hoće – sve ima, ko ništa neće – slobodan je. Ko nema i ne priželjkuje, čovek ravan je bogovima“, šapućeš u talase.

Duh je Portugala, Fernando, oblikovan vetrovima, kao litice Cabo da Roca. Gurnut na krajnji zapad, samotan, uzdignut nad vodom, oštar, ćutljiv i prilagodljiv. Snažan i veličanstven, poprskan solju i suncem, uporan. Kao drvo koje, zbog udara vetra, ne može da raste uvis, već stasava ljubeći zemlju.

Grlim te, Fernando, u ovom gradu baroknih formi i lutajućih, žednih duša. Ne budi sam. Dozvoli da te zapljusnu blagost jutra i vedrina popodneva, šarena kolica puna cveća i muzike, sočni mirisi piljara i bakalnica, melodični glasovi žena u prolazu. Pozovi na kafu Tabukija ili Samaraga. I reći će Žoze, kao usput: „Samoća nije živeti sam, samoća je kad nismo sposobni da pravimo društvo nekome ili nečemu što se nalazi duboko u nama, samoća nije usamljeno drvo nasred puste ravnice, to je rastojanje između skrivenih sokova i kore, između lista i korena.“

Ljubim te, Fernando, čuvaj mi ovaj grad dok se ne vratim.

Za P.U.L.S.E:   Tatjana Venčelovski

Putopisi na portalu P.U.L.S.E

  putopisi, Tatjana Venčelovski