Ako bi priroda jedne tako kompleksne i višeznačne pojave , kao što je Oktobarska revolucija i režim koji je nakon nje nastao, mogao da se personifikuje u jednoj osobi – ta osoba bi bila Lazar Markovič – El Lisicki.

Sovjetski umetnik, jevrejskog porekla otelotvoruje ono što je revolucija bila i u svojim idealima i u svojoj realnosti. Za Lisickog ona je bila početka novog sveta i nove umetnosti, prilika za radikalni raskid sa tradicijom i za autoritarnu emancipaciju.

U praksi njegov rad je služio za promociju diktatrskog Staljinovog režima, prevashodno za prezentovanje njegove superiornosti pred zapadnim buržoaskim svetom, u isto vreme i sam Lisicki je došao pod udar tog režima, kada je morao da iz antologija povuče svoje radove posvećenje Lavu Trockom, nakon njegovog sukoba sa Staljinom.

Slavu u Sovjetskom savezu Lisicki je stekao propagandnim posterom posvećenom građanskom ratu – Клином красным бей белых, dok je na zapadu postao poznat saradnjom sa najvažnijim ličnostima Bauhaus pokreta. Najviše pažnje stručne i zainteresovane javnosti bilo je posvećeno seriji apstraktinih, geometrijskih slika poznatih pod misterioznim nazivom PROUN, koje ja autor izradio ranih 20tih godina.

Lisicki kao fotograf

Iako je, uz Kazimira Maljeviča, Lisicki slavljen kao najmarkantija figura ruske avangarde, uticajan podjednako i na svet advertajzinga kao i sovjetske i nacističke propagandne umetnosti, fotografski rad velikog umetnika uvek je ostajao u senci dizajna, tipografije i elokventnih polemičkih eseja.

Fotografija je za Lisickog, predstavljala međukorak, preko kojeg je napustio slikarstvo, a koji ga je pripremio za kasniji složeniji kuratorski rad na većim izložbama i postavkama (koje su kombinovale fotografiju, film i dizajn).

Prvi eksperimenti u ovom mediju počinju tokom boravka u Berlinu 1922-1925. U saradnji sa Ehenburgom, ruskim piscem nastanjenim u Nemačkoj nastaju dva broja magazina Veshch-Gegenstand-Object,   koji je imao za cilj da bude forum, za umetnike zainteresovane konstruktivističke principe. Osim ovoga, Lisicki (fotografijama, kolažima i slikama) ilustruje Ehenbergovu Шесть повестей о легких концах među ovim ilustracijama izdvaja se fotografija Vladimira Tatlina u studiju, dok na radi na “ Spomeniku Trećoj inernacionali”.

Rad na fotografiji se nastavlja u saradnji sa holadnskim autorom Vilmosom Huszarom i rezultira fotogramom objavljenim u Švajcarskom dadaističkom časopisu Merz (postoje autori koji tvrde da je ovaj period obeležen uticajem mađarskog fotografa nastanjenog u Parizu, Laszla Moholy-Nagy-a, jer nalik njemu Lisicki stvara fotografije u parovima, korišteći paralelno pozitiv i negativ).

U ovom periodu, naravno, nastaje i jedna od najpoznatijih fotografija 20tih godina “Konstruktor”, autoportet koji prikazuje Lisickog kao inženjera, montiran uz sliku umetnikove ruke koja drži kompas (motiv preuzet sa pomenute fotografije Tatlina). Ova fotografija postala je ikonična za ceo pokret predstavljajući “potragu za kreativnošću kroz kombinovanje moderne tehnologije i ljudskog intelekta”.

Nakon samoubistva sestre i problemima sa vizom za boravak u Švajcarskoj, Lisicki se 1925 te vraća u Rusiju, gde počinje poslednja faza njegove karijere- faza koja kulminira u organizovanju avangardnih, grandioznih, propagadnih međunarodnih izložbi pod patronatom Sovjetskih vlasti.

Nakon uspeha u organizovanju Izložbe štamprarskih sindikata 1927e i imajući u vidu njegove impresivne međunarodne kontakte, vlasti Lisickom prepuštaju organizovanje sovjetskog paviljona na međunarodnoj Presse-Austellung Pressa izložbi u Nemačkoj. Najznačajniji fotografski rad sa ove izložbe je impresivni foto-friz, dugačak 23 metra u promeru. Zanimljivo je ovde naglasiti da je ovaj rad kolaboracija sa Senkinom i Klutisisom, ali da je samo Lisicki potpisan kao autor, zbog čega su druga dva autora oštro potestvovala ( što pokazuje da se zvanična komunistička doktrina po kojoj je autorstvo zastarela, buržoaska i kontrarevolucionarna tendencija, ipak nije primila kod egoističnih umetnika).

Slična izložba u Štutgardu 1929e (Međunarodna izložba filma i fotografije), od posebnog je značaja, zato što ju je Lisicki iskoristio da svog prijatelja Dziga Vertova povede u Nemačku, gde je ovaj održao zapaženo predavanje o svom radu- Vertov dokumentarni film Čovek sa kamerom , predstavlja jedno od najvažnijih dela sovjetske i svetske kinematografije i gotovo svi važni filmski autori navode ga izvor uticaja.

Tokom tridesetih Lisicki preuzima veliki vladin projekat, proizvodnje litografija pod nazivom Industrija hrane. U ovom periodu problemi sa tuberkulozom, od koje je patio godinama se pogoršavaju pa veliku ulogu u organizovanju projekata preuzima njegova supruga Sofi Kuper. Zvanična istorija ruske avangarde i suprematizma uglavnom previđa ovu činjenicu ili umanjuje ulogu koju je Kuper imala, ali u poslednje vreme autorki kao što je Margarita Tupitsyn, su pomoću pisama dokazali koliko se Lisicki oslanjao na suprugu, ne samo u smislu organizovanja izložbi već i organizovanja života u sve težim uslovima staljinističke diktature.

Potonje izložbe u Lajpcigu i Drezdenu ( na kojima Lisicki jeste igrao veliku , ali ne više vodeću ulogu) posebno su uticale na nemačke autore, koji preuzimaju sovjetsku ideju o fotografiji kao mediju emancipacije i izvrću je u instrument propagande. Najpoznatiji od ovakvih autora, Herbert Bajer, koristi fotomontažu sličnu Lisickom za propagandne postere povom Berlinske Olimpijade 1936.

Ironijom sudbine, nakon što su nacisti započeli restriktivniju politiku prema “dekadentoj umetnosti”, Brajer emigrira u Ameriku, gde pomaže ratne napore protiv nacista i promoviše dela Lisickog kao svog uzora i učitelja. Predavanja bivšeg naciste, o delima jednog komuniste, imali su neobično veliki uticaj na primenjenu umetnost na zapadu, osobito u oblasti advertajzinga.

U poslednjim godinama života, Lisicki se vraća formi koja ga je proslavila – propagandnom plakatu. Jedan od poslednjih koji je napravio pred smrt 1941, najbolje odslikava i istančano razumevanje odnosa politike i umetnosti i karakter ovog vanserijskog umetnika – poster poziva na borbu protiv nacizma i zove se Давайте побольше танков!

Za P.U.L.S.E Janko Kanja

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  El Lisicki, Fotografija, Janko Kanja, propaganda, SSSR, Umetnost