Literatura i muzika hrišćanske mistike – Na Božijem tragu
„O delima samog Boga čoveku je moguće da ima puno znanje, i o njima može vrlo lepo razmišljati, ali o samom Bogu nijedan čovek ne može misliti“ (Oblak nespoznavanja)
O suštini Boga se malo toga, odnosno ništa ne može reći, jer su ljudski jezik i um sasvim nesavršeni da bar i približno okarakterišu Božije osobine. Znanje ne pomaže, tako da hrišćanska mistika upućuje na metod koji je povezan sa intuicijom, emocijama i natprirodnim stanjima, kao jedinim načinom da se u ovom svetu čovek bar na momente približi ili sjedini sa Božanskim prisustvom.
Hrišćanska mistika se razvijala paralelno u okvirima pravoslavne crkve, kao i na zapadu, u katoličkim monaškim redovima. Dela posvećena ovoj temi nisu teološo- filozofska, odnosno skolastička razmatranja o Božanskim prirodama, nego neka vrsta priručnika – metoda o načinu da se u nekoj vrsti „sozrecenja“ , kontemplacije ili ekstaze dostigne doživljaj prisustva Boga. Radi se o mitičnoj, duhovnoj ljubavi jer „samo ljubav može dosegnuti Boga u ovom životu“ kaže se u „Oblaku nespoznavanja“, važnom delu engleske mistike iz XIV veka (objavio Službeni glasnik, prevod i pogovor Aleksandra Mančić) – „remek delu jednostavnosti“ i „čiste proze“ (A. Mančić) o kompleksnim pitanjima mističnih spoznaja i tehnika.
Kao prvi korak u tegobnom i neizvesnom uspinjanju ka Božanskom, čovek treba, prema piscu Oblaka nespoznaje, da se oslobodi svih grehova, bilo oprostivih, bilo smrtnih, poput Gneva, Zavisti, Čamotinje, Gordosti, Pohlepe, Proždrljivosti i Pohote. Da bi se krenuo na mukotrpan put ka traženju Boga, potrebno je takođe posedovati bar dve glavne vrline: Krotkost i Milosrđe. Potrebno je takođe koristiti sile duše, od kojih su tri glavne: Pamćenje, Razum i Volja, dok su dve sporedne: Čulnost i Uobrazilja.
„Napusti svoja spoljašnja čula“, kaže pisac „Oblaka“, koji razdvaja telesno od duhovnog i ističe da se isključivo u višim duhovnima stanjima može tražiti Bog. „Jer vreme, prostor i telo na sve troje treba zaboraviti u svakom duhovnom delanju.“
Na putu ka Bogu, treba prvo proći oblak zaborava, tj. eliminisati iz svesti i duha sve pojmove, sećanja, delanja i stvorenja, dostigavši tako jednu vrstu praznine koju treba da ispunjava isključivo ljubav i težnja ka Bogu.„Gledaj da nema nikakvog delanja ni u tvom umu ni u tvojoj volji osim samog Boga“. Ova objašnjenja oko pročišćavanja svesti, odnosno postizanja koncetracije misli usmerene samo na jedno i iz koje je eliminisan svaki drugi pojam, sećanje ili osećaj, podsećaju na metode koje se praktikuju u tehnikama joge.
„I zato, ako hoćeš da ostaneš da stojiš, i da ne padneš, nikad ne posustaj u svom namerenju; doveka udaraj u taj oblak nespoznavanja što stoji između tebe i tvoga Boga oštrom strelom čežnjive ljubavi, i prezri svaku misao na bilo šta što je pod Bogom, i ne odlazi sa tog mesta ma šta se desilo“.
Nakon oblaka zaborava, između tražioca, putnika, odnosno mistika i Boga preostaje samo ono što se naziva „oblak nespoznaje“, tj. viši nivo kontemplacije koji je sav u tmini i koji predstavlja uvod u slepo pripijanje uz biće Boga Jedinoga. Čovek ulazi u Oblak nespoznavanja kada odbaci svako delanje uma i osloni se na ljubavnu silu duše. Na ovom nivou uzdizanja ka neobjašnjivom, jezik gubi svoju funkciju, tako da ostaje samo cilj: „preplesti se s Bogom u duhu, da se bude jedno s Njim, u ljubavi i volji.“
Autor Oblaka nespoznavanja, koji se odrekao sveta, po istoj logici nigde ne pominje ni svoje ime, odnosno dobro se čuva da oda svoj identitet, kao nešto što je sasvim nevažno u toj mističnoj duhovnoj avanturi odbacivanja svakodnevnice i potrage Božanskog.
Oblak nespoznavanja, kao i druga srednjovekovna mistična dela inspirisana su dobrim delom hrišćanskim neplatonovskim tekstovima tzv. Pseudo-Dionisija (Aeropagita) nastalim oko 500 godine („O Božijim imenima“, „O mističnom bogoslovlju“ itd). Pseudo-Dionisije je spojio neoplatonsku ideju o Bogu kao Erosu (tj. Ljubavi) s pojmom Božje ekstaze – žudnje ka Božjoj ljubavi i dobroti koja je izvor sveta. Ovo učenje je uticalo na brojne znamenite mistike srednjeg veka na zapadu i na istoku – od Irca Jovana Skota Erigene iz ranog srednjeg veka preko Simeona Novog Bogoslova, Bernara od Klervoa, sv Franje Asiškog, majstora Erkharta sve do Španca Jovana od Krsta ili poznog Vizantinca isihaste Grigorija Palame – kao i na srednjovekovne literarne stvaraoce, poput Dantea, čije je uspinjanje od Pakla ka Raju inspirisano opisima mistične nebeske potrage.
Kao pandan „Oblaku nespoznavanja“ na istoku Evrope, u pravoslavlju, može se između brojnih dela navesti najpopularniji i najprevođeniji spis o monaškom životu u srednjovekovnoj Srbiji – Lestvica svetog Jovana Lestvičnika. Ona je napisana još u VII veku u manastiru na Sinajskoj gori. U tom delu koje svojim insistiranjem na odricanju od sveta i potpunom pokoravanju/samokontroli svih čula podseća na budistička učenja, opisuje se “podvizanje” monaha ka nebeskim visinama. Prikazuje se strogi sistem prelazaka preko trideset stepeni (“lestvica”), od “odricanja od svetskog života”, kao prvog stepena, preko “nepristrašća”, “otuđenosti”, “poslušnosti” “ćutanja” itd. do “bestrašća” (29. nivo) i “vere, nade i ljubavi” (30. stepen). Za razliku od Oblaka nespoznavanja, u Lestvici se posebno insistira na nekoj vrsti nadzora sa strane (tj. od strane starijih i iskusnijih učitelja – monaha) nad vrlo teškim, složenim, ali za duh i razum i opasnim „putovanjem“ koje razum i svest vodi u ekstremna stanja, koja one manje otporne ili pripremljene mogu ostaviti na putu bez povratka (tj. u nekoj vrsti gubitka razuma, odnosno ludila – ovo je moja napomena). Lestvičnik tako posebno veliča apsolutnu poslušnost (mlađih monaha starijim duhovnicima), pokajanje i samoodricanje, kao vrhunske vrline monaha, bez kojih se ne može ostvariti podvig.
“Niko neće ući u nebesku ložnicu uvenčan slavom, ako se ne odrekne prvim, i drugim, i trećim odricanjem. Mislim na odricanje, prvo od svih stvari, ljudi, roditelja; drugo, od svoje volje; i treće, od uobraženosti koja prati poslušnost.”
U velikom broju mistika srednjeg veka, bilo je i nekoliko značajnih žena (Katarina Sijenska, Tereza od Avile i dr) među kojima je posebno zanimljiva Hildegarda od Bingena (umrla 1179), opatica manastira sa Rajne i svestrana osoba, koja je bila nešto stariji savremenik našeg Stefana Nemanje – sv. Simeona. Svoje vizije s one strane svakodnevnog opisivala je u svojim knjigama („Knjiga životnih zasluga“, „Knjiga proročkih radova“) koje je i bogato ilustrovala prizorima neobičnih pojava i svetova koji su joj se ukazivali. Zapamćena je i kao jedan od prvih žena – „ekologa“, koja je veliku pažnju posvećivala lekovitim travama, a pisala je i medicinske i botaničke traktate, pa se u Nemačkoj smatra za jednog od srednjovekovnih prethodnika istraživanja u prirodnim naukama.
Međutim, čini mi se da je iz današnjeg ugla najzanimljivija verska muzika koju je Hildegarda komponovala i koju su uglavnom izvodili horovi monahinja (monohrona muzika) i koja je dobrim delom sačuvana (oko osamdeset kompozicija).
Ta jednostavna, a istovoremeno uzvišena muzika iz vremena gradnje gotskih katedrala, možda nas na najbolji način vraća u ono doba duboke pobožnosti kada su ljudi mnogo lakše nego danas bili sposobni da dostignu nebeske svetove i prožive mistična iskustva koja prevazilaze površne privide materijalnog sveta i banalne svakodnevnice.
Literatura i muzika hrišćanske mistike napisao/la Duško Lopandić dana
Pregled tekstova autora – Duško Lopandić →