Ljubav i mržnja – Umberto Eko

Pisao sam poslednjih godina o rasizmu, psihološkoj konstrukciji neprijatelja i političkoj funkciji izražavanja mržnje prema “drugom” ili prezira prema konceptu različitosti. Mislio sam da sam već rekao sve što sam imao na ovu temu, ali u mom nedavnom razgovoru sa prijateljem Tomasom Stauderom, pojavilo se nekoliko novih tačaka – ili su, makar, meni bile nove. Bila je to jedna od onih diskusija posle kojih ne možete baš da se setite ko je tačno šta rekao, ali su nam se zaključci podudarali.

Ljudi imaju tendenciju, sa prilično presokratovskom zatupljenošću, da vide ljubav i mržnju kao dve suprotnosti – neophodne i simetrične alternative jedna drugoj. Tako, recimo, ako nešto ne volimo, onda mora da ga mrzimo, i obrnuto. Očigledno je, ipak, da postoji bezbroj nijansiranih stupnjeva između dva pola. Čak i ako koristimo te termine metaforički, činjenica da volim picu a da nisam lud za sušijem ne znači da mrzim suši – samo ga volim manje nego picu. Činjenica da nekoga volim ne znači da mrzim sve ostale; suprotnost ljubavi bi lako mogla da bude indiferentnost. Volim svoju decu, ali sam indiferentan prema taksisti koji me je vozio pre nekoliko sati.

No prava poenta je da su neke vrste ljubavi izolujuće, ekskluzivne. Ako sam ludo zaljubljen u neku ženu, očekujem od nje da će voleti mene, a ne druge (ili makar ne na isti način). Slično tome, majka oseća strasnu ljubav prema svojoj deci i želi da i oni nju vole na poseban način, i nikada ne bi mogla da oseća da nečiju tuđu decu može da voli jednakim intenzitetom. Tako je, na neki svoj način, ljubav sebična, selektivna i posesivna.

Naravno, postoji ona zapovest koja nam kaže da treba da “volimo” svoje komšije – svih sedam milijardi – kao što volimo sebe. Ali, u praksi, ova zapovest naređuje nam da ne mrzimo nikoga; ona ne očekuje da ćemo voleti stranca onako kako volimo svoje roditelje uli unuke.

Svog unuka volim više nego, primera radi, lovca na foke kojeg nikad nisam sreo. To ne znači da bi mi bilo svejedno ako bi neki čovek na drugom kraju sveta preminuo, ali uvek će me više pogoditi smrt moje bake nego smrt nekog stranca.

Mržnja, s druge strane, može da bude i kolektivna: zaista, posebno pod totalitarnim režimima, ona mora da bude kolektivna. Kada sam ja bio dete, Fašistička partija tražila je od mene da mrzim sinove Albiona, i svake večeri na radiju Mario Apelijus je recitovao svoj ritual: “Neka Bog prokune Engleze.” To je ono što diktatori i populisti žele – i religije, takođe, makar među njihovim fundamentalističkim frakcijama – jer mržnja zajedničkog neprijatelja ujedinjuje ljude i čini da u njima bukti ista vatra.

Ljubav greje srce prema samo nekoliko posebnih ljudi; mržnja greje srce prema svakome ko je na tvojoj strani, i može da mobiliše jednu grupu da diskriminiše milione: naciju, etničku grupu, ljude čija je koža druge boje ili ljude koji govore drugim jezikom. Rasistički Italijan mogao bi da mrzi sve Albance ili Rumune ili Cigane. Umberto Bosi, lider italijanske Lige za sever, mrzi sve Italijane s juga (a pošto se njegova plata delimično isplaćuje od poreza koji plaćaju i južnjaci, to je stvarno remek-delo pakosti, povezivanje mržnje sa zadovoljstvom dodavanja soli na ranu). Kada je bio premijer, Silvio Berluskoni je jasno istakao da mrzi sudije i molio je Italijane da i oni budu takvi – i da mrze sve komuniste, takođe, čak i ako je to značilo da zamišljaju svet u kojem ovi više ne postoje.

Mržnja, zato, nije individualistička, već darežljiva i inkluzivna, ona obuzima čitava mnoštva samo jednim dahom. Samo nam u romanima govore da je prelepo umreti za ljubav; i obično je heroj na kojeg se treba ugledati onaj koji strada dok pobeđuje zlikovca – omrznutog neprijatelja.

Istorija naše vrste mnogo je više obeležena mržnjom, ratovima i masakrima nego činovima ljubavi, koji su inherentno manje udobni i takođe mogu da budu prilično zamorni ako se usude da krenu van neposrednog kruga naše sebičnosti. Naša sklonost ka nasladi koju nudi mržnja toliko je prirodna da manipulativni lideri nemaju nikakve poteškoće da je uzgajaju; u međuvremenu, ponekad se čini da nas da volimo ohrabruju samo fiktivni likovi koji imaju uznemirujuću naviku da ljube gubavce.

Umberto Eko

Nedeljnik

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, ljubav, mržnja, Umberto Eko