Ulogujte se / Kreirajte profil

Ljubavne prepiske Virdžinije Vulf

.

Become a Patron!

.

[wpedon id=”90510″ align=”center”]

Virdžinija Vulf  je jedna od najvažnijih književnica svetske književnosti XX veka i osnivač feminističke kritike. Rođena je u Londonu 1882. godine, u uglednoj viktorijanskoj porodici. Njen otac, Lesli Stiven, bio je poznati književni kritičar, izdavač i oksfordki profesor, a majka Džulija Dakvort, za koju kažu da je bila čuvena po svojoj lepoti.

Virdžinija je nasledila njenu lepotu. Bila je visoka i vitka, dok su njene duboko usađene oči i oštar nos doprineli izgledu klasične lepotice. No, uprkos tome, nije bila površna. U svom romanu ,,Jakobova soba“ kaže:

,,Kada je reč o ženskoj lepoti, ona je poput svetlosti na moru – nijedan je talas neće večito odražavati. Svi je u nekom trenutku imaju, svi je u nekom drugom trenutku izgube“.

Budući da je bila tako neobične lepote, visoke inteligencije i obrazovanja, nije čudno što je imala zanimljiv društveni i ljubavni život.

Međutim, njeno odrastanje nije bilo nimalo jednostavno – obeležilo ga je seksualno zlostavljanje koje je trpela od strane njene polubraće, što je kasnije uticalo na njen odnos prema muškarcima. Drugi događaj koji je odredio njenu sudbinu jeste rana smrt njene majke. Brigu o vaspitavanju dece preuzeo je otac, koji je odlučio da ih ne pušta iz kuće. Nemajući kud, mlada Virdžinija okreće se knjigama, a kasnije i pisanju.

Nakon očeve smrti, seli se sa sestrom u Blumzburi, koje je tokom vremena postao centralno mesto okupljanja najumnijih ljudi Londona. Kao deo čuvene Blumzberi grupe, uticala je na razvoj poimanja estetike, feminizma i seksualnosti.

Godine 1912. Virdžinija se udaje  za izdavača, pisca i društvenog aktivistu Lenarda Vulfa, koji će umnogome uticati na njen život. No, pre njega, Virdžinija je  imala nekoliko prosaca.

Uglavnom im je odgovarala u pisanoj formi, mada to nisu bila klasična ljubavna pisma, jer je prosce uglavnom odbijala.

Prvu bračnu ponudu  dobila je od Litona Strešija. Međutim, Liton je bio homoseksualac i brak mu je bio potreban kako bi prikrio svoju orijentaciju, na koju se tada nije gledalo sa odobravanjem. Na kraju, od braka nije bilo ništa. On se sam ljubazno povukao, shvativši da bi takav lažan brak za nju predstvaljao smrt. Ipak, veridba je trajala nekoliko dana, a Virdžinija i Liton su ostali bliski prijatelji do kraja života.

Nekoliko godina kasnije, Virdžinija je dobila još jednu bračnu ponudu. Njen drugi prosac je bio Sidni Voterlou, koji je takođe bio pisac i njen dugogodišnji prijatelj. Međutim, Sidni je u to vreme već bio u braku, pa mu je Virdžinija na prosidbu odgovorila pismom u kome otvara dušu:

,,(…) Mislim da nikada neću osetiti prema tebi ono što bih morala da osećam prema čoveku za koga ću se udati. Jako mi je bitno da to shvatiš i uzmeš u obzir. Osećam da je u tvojoj moći da prestaneš da me doživljavaš kao osobu kojom želiš da se oženiš. Bilo bi neoprostivo s moje strane kada ne bih učinila sve da te sačuvam od nečega što bi moralo da bude – makar po meni – veoma uzaludno. (…)”

Virdžinija mu u pismu još piše kako bi volela da ostanu prijatelji, no, da li su uspeli u tome, ostaje nepoznato.

Godinu dana nakon Sidnijeve prosidbe, u život tada već tridesetogodišnje Virdžinije ulazi Lenard Vulf. Njegovu prosidbu prvo odbija, nesigurna u to da bi mogli biti srećni zajedno:

„(…) Naravno ne mogu da objasnim šta osećam – ovo su neke od stvari koje zapažam. Očite prednosti braka su mi prepreka. Ovako kažem sebi: svakako, bićeš prilično srećna sa njim; i on će ti dati saputništvo, decu, i zauzet život i onda kažem Boga mi, ja neću gledati na brak kao na profesiju. Ono malo ljudi koji znaju za ovo, svi misle da je prikladno; i to me navodi da još više razmatram sopstvene razloge. Zatim me, naravno, ponekad ljuti snaga tvoje želje. Moguće je da to što si Jevrejin takođe igra ulogu u tome. Deluješ tako strano. I sem toga, strašno sam nestabilna. Prelazim iz vrelog u hladno u trenutku, bez ikakvog razloga; osim što verujem da čist fizički napor i iscrpljenost utiču na mene. (…)”

Tri meseca nakon odbijanja, Virdžinija se ipak udaje za Lenarda i zajedno osnivaju izdavačku kuću. Bile su to godine njenog najplodonosnijeg stvaralašta, za vreme koga nastaju njeni najpoznatiji romani u kojima se najviše bavi proučavenjem, uglavnom, ženske psihe. No, bilo je to i doba u kome njeno psihičko zdravlje postaje sve gore.

Kako je i sama uvek govorila, bio je to dobar brak i na neki način otovoren, jer je Virdžinija flertovala i sa ženama, sa kojima je imala divne prepiske. Međutim, jedino je sa Vitom Sakvil Vest, takođe književnicom, otišla korak dalje i imala „čulnu ljubav“. Pismo koje joj je Vita jednom prilikom, u vozu na putu do Italije napisala, smatra se jednom od najlepših ljubavnih prepiski:

„Svedena sam na stvar koja želi Virdžiniju. Sastavila sam ti predivno pismo u besanim i košmarnim satima noći, i sve je nestalo: samo mi nedostaješ, veoma jednostavno i očajnički, ljudski. Ti, sa svojim ne-glupim pismima, nikada ne bi napisala tako prostu frazu; možda je čak ne bi ni osetila. (…) nedostaješ mi više nego što bih mogla poverovati; a bila sam spremna da mi nedostaješ mnogo.“

Iako se ljubavna afera između dve spisateljice završila nakon par godina, njih dve su ostale prijateljice do kraja života.

Uprkos avanturama sa ženama, Virdžinija je uvek o svom suprugu Lenardu govorila da je savršen partner i da imaju skladan brak.

Iako je živela, moglo bi se reći ispunjenim životom, Virdžinijine psihoze su uzele maha, i ona se u martu 1942. godine, u svojoj 59 godini života, ubila. Svoje poslednje pismo, koje je ujedno i oproštajno (i za mnoge jedno od najlepših pisama ikada napisano), napisala je upravo njemu:

,,Najdraži,

Ubeđena sam da ludim. Ne možemo da prolazimo kroz još jedan strašan period. Ovaj put se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne uspevam da se skoncetrišem. Dakle, uradiću ono što mi izgleda kao najbolje rešenje. Pružio si mi najveću moguću sreću. Bio si po svakom pitanju najbolji muškarac. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo biti srećnije, dok se nije pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti remetim život i da bi bez mene mogao da radiš. I moći ćeš, znam to. Vidiš da ne uspevam čak ni ovo da napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da ti dugujem svu svoju životnu sreću. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to sve da kažem, a to svi već znaju. Da je neko mogao da me spase, to bi bio ti. Napustilo me je sve osim uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu nastaviti da ti kvarim život. Mislim da dvoje ljudi ne mogu biti srećniji nego što smo mi bili.“

za P.U.L.S.E: Silvija Stojić 

Luftika Magazin

Donacije

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.