Људи смо јер се плашимо
Страх је део нас самих, био унутарњи или спољашњи, наша физика и метафизика, један од темеља који нас добро или лоше обликује.
То је само једна од порука „Речника страха” Љубомира Ерића.
Једна капитална књига остала је некако по страни, иако би многи пре него што се маше било ког рада, умног или физичког, требало да је бар прелистају. Мало је култура које имају такво дело, иако је његова тема само на први поглед обична и свакодневна. Реч је о страху, о најразличитијим врстама страха с којима се човек суочава и пролази или не пролази успешно кроз његов тунел. Јер страх је као камелеон: мења своје лице и наличје, појављује се ненадано и исто тако ненадано губи, плаши човека, али га и храбри да се с њим суочи, пошто је коначан и смртан и тај тренутак га кад-тад чека.
Страх је део нас самих, био унутарњи или спољашњи; он је и наша физика и метафизика, један од темеља који нас, можда, више обликује него било шта друго.
Како онда тај неухватљиви део нашег индивидуалног и колективног обухватити између корица једне књиге. С тим нашим нераздвојним пратиоцем ухватио се укоштац проф. Љубомир Ерић који се тридесетак година у својим студијама бавио проблемом страха. Овог пута отишао је корак даље написавши „Речник страха”, дело којим, можда и несвесно, жели да укроти силе које човека прате од рођења до смрти. Зато све похвале и новој издавачкој кући „Архипелаг”.
Постмодерни роман
Као добар познавалац људске природе, не само теоријски него и практично, пошто писање књига допуњује и практичним психотерапеутским радом, уз то Фројдове психоанализе и Јунгове аналитичке теорије, као и бихејвиоралне и когнитивне теорије страха, проф. Ерић понудио је читаоцу штиво које може да се чита и као постмодерни роман. Посебну пажњу посветио је самом појму страха и његовим многобројним, скривеним или отвореним испољавањима, нормалним или патолошким, и начинима лечења, закључно са страхом од страха и страхом од смрти који, као што је познато лежи у основи свих појава овог нашег злокобног и отрежњујућег непријатеља, али и пријатеља.
Иако ће се понеки читалац овог капиталног дела осећати као у Лабиринту из Кнососа, сигурна сам да ће из њега успешно изаћи, јер целокупна наша култура, уз неке друге значајне појмове, има страху да захвали за многа открића и цивилизацијске помаке. Многе институције и обичаји у старим културама настале су као систем одбране од страха, првенствено страха од смрти, који стоји у основи филозофије, велике литературе и уметности уопште, али и хришћанске религије која је примарни човеков страх победила обећаном надом. Не морамо бити верници да би кроз причу о Христовом животу, умирању и васкрсењу сагледали могућу наду која може да поништи или ублажи бар нека испољавања страха.
Нажалост, то се није догодило, не зато што неверника има више од верника него зато што су саме црквене институције, нарочито у средњем веку, осетиле да је страх један од најбољих начина да се паства држи у покорности. Црквени „изум” и даље је на снази – секуларна, атеистичка друштва данашњице, добрим делом, своје постојање имају да захвале и томе што је страх, после свих мена, постао и један од ововремених врло успешних начина да се уз његову помоћ стичу и задрже власт и моћ, на којима опстојавају модерна друштва, можда још више него старе цивилизације.
На почетку „Речника страха” Љубомир Ерић наводи један изузетно занимљив и за размишљање подстицајан исказ непознатог Ескима о страху:
„Ми се увек бојимо, бојимо се свега: богова, духова, неба и земље, глади у овим нашим леденим колибама, болести која је увек око нас, смрти, патње, невоља, злих духова, душа оних који су умрли, свих осталих непогода које су увек око нас. Због свега тога ми ништа не знамо, ништа не питамо и ништа не тумачимо. Све што имамо јесте стални страх од невидљивих сила које нам стално лебде пред очима”.
Још да је овом цитату додао мало познати податак да једно индијанско племе и данас највећи део времена проведе у лаком трчању да би на тај начин савладало страх који је свуда око њих, баш као у леденим ескимским пределима, прича о страху била би сасвим заокружена, толико да бисмо могли закључити да је човек биће страха.
У тој игри са непознатим неке од старих цивилизација, посебно античка Грчка, развиле су читаву лествицу вредности, која је била мисаоно продуктивна. Грци су изгледа први схватили да се од страха, било да је реч о појединцу или о колективу, не може ослободити, али да се сви они страхови које наводи непознати Еским могу на известан начин „контролисати”. Могуће је да је тако рођена уметност, јер је човек први пут био принуђен да користи своју фантазију да савлада простор који га плаши, пошто не зна које га све непознате силе насељавају.
Религија му је помогла да тај простор најпре насели најразноврснијим боговима, јер непознато је као и данас код човека изазивало такав страх и зебњу; оно је било једнако ништавилу и небићу које људска свест не може да појми и прихвати. На крају је дошла филозофија (не каже се узалуд да филозофија као Минервина сова излеће у предвечерје да осмисли пређени пут) – да деструктивно дејство страха појмовно уреди и самим тим смањи његов погубни утицај и на појединца, и на читав колектив.
Савладано време
У својој филозофско-научној класификацији Аристотел исконски страх разлаже у низ поредака, од естетичког и филозофског, до природњачког, социолошког и на крају метафизичког. Како нигде не би остало ни најмање простора за непознато (које у човеку изазива различите страхове), Аристотел је на почетак целокупне грађевине наше егзистенције ставио првобитног покретача. Као што је познато, то ни издалека није био крај страху – цео средњи век тресао се од страха; тек је рационализам у 18. веку још свеобухватније обновио Аристотелов подухват, сместивши у енциклопедије све дотадашње знање, па и страх.
Али савладани простор, што је већ учинио Аристотел, није исто што и савладано време. То је страх савременог доба, оно егзистенцијалистичко данас, или хамлетовско данас и овде, дакле не више оно просторно, спољашње, већ наше унутарње, она вертикала коју је својим „Бескрајним стубом” наслутио румунски вајар Константин Бранкузи. Да ли је он претеча оне недосегнуте и непознате вертикале између микро и макрокосмоса, у којем обитавају црне рупе, као замена за непознато које је појединца плашило на Земљи?
У том смислу „Речник страха” проф. Ерића треба посматрати и вредновати као још један важан покушај да се појмовним уређењем дејство страха смањи, а можда и победи.
Милка Лучић
Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E
Људи смо јер се плашимо napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →