Zlovoljna  tela mladih počinju lov na blisku golotinju, a u onim kafanicama u koje je Baltazar često svraćao sa starim pesnikom grada, dečaci se s nelagodnošću komešaju bacajući kockice pod petrolejskom lampom; uznemireni tim suvim pustinjskim vetrom – tako neromantični, tako nepoverljivi – komešaju se i okreću za svakim neznancem. Bore se za dah i u svakom letnjem poljupcu mogu da osete negašeni kreč.

Originalno osveteljenje davalo je čitavoj sceni boje besmrtne romanse, lagano sam koračao među tim neobičnim ljudskim cvetovima razmišljajući o tome kako grad, poput ljudskog bića, sakluplja svoje sklonosti, apetite i strahove. Raste i sazreva, proglašava svoje proroke, i propada u starosti, tuposti ili usamljenosti. Nesvesni da im rodni grad umire, živi i dalje sede tamo na ulici, poput karijatida što podupiru  tamu, sa bolovima budućnosti na očnim kapcima, besano gledaju, ti lovci na besmrtnost, kroz čitavo to proročko vreme.

Spavaća soba sa svojom bronzanom, fosfornom svetlošću, štapići što gore u zelenom tibetanskom krčagu šireći miris ruža po celoj sobi. Pored kreveta bogati rezak miris njenog pudera što su ga upile krevetske zavese. Toaletni stočić sa začepljenim kremama i melemima. Iznad kreveta Ptolomejev svemir, naručila je da joj se nacrta na pergamentu i lepo urami. Zauvek će da visi iznad kreveta, nad ikonama u kožnim ramovima, nad ratničkom grupom filozofa, Kant sa noćnom kapicom ide gore. Postoji nekakva teška jalovost u toj grupi velikana. Justina okružena filozofima izgleda kao invalid okružen lekovima – praznim kapsulama, bočicama i špricevima. Na udaljenom svetlu je idol čije su oči osvetljene svetlom iznutra i upravo za tog izrezbarenog mentora Justina ima posebnu ulogu, mirna je samo ako ovaj posetilac iz daleke mitologije motri na njene košmare. Za ovog idola sastavljeni su njeni najkrasniji dijalozi, moguće je, kaže, da govori u snu, a da je prisluškuje ova mudra i saosećajna maska koja je malo po malo počela da predstavlja ono što Justina naziva svojim Plemenitim Ja, dodajući tužno, sa bojažljivim osmehom : ‘Ono zaista postoji, znaš… Okrećem lice ka zidu i razgovaram sa njim. Opraštam sebi prestupe kao što opraštam onima čiji su prestupi bili upereni protiv mene. Obraćam se osobi koja, kako uvek zamišljam, živi na zelenom i mirnom mestu kao što je 23. psalam.’

Sećam se ivica i uglova tolikih sastanaka i vidim nekakvu složenu Justinu, koja skriva vučju glad za obaveštenošću, za moći kroz upoznavanje samog sebe, pod izgovorom osećanja. Naveden sam da se tužno zapitam da li sam je ikad dirnuo – ili sam jednostavno postojao kao laboratorija u kojoj je mogla da radi. Tu smo sklopili ruke – u tom nemoralnom svetu odloženih sudova, u kojem su, izgleda, radoznalost i čuđenje veći od reda – silogističkog reda koji nameće um. Tu čovek čeka u tišini, zadržavajući dah, da se okno ne zamagli.

Napokon, Justina se ne može opravdati ni izviniti. Ona prosto i veličantsveno jeste; mi moramo da je podnosimo, kao prvobitni greh. Ali, ako pokušamo da je ‘frojdizujemo’, dragi moj, onda ćemo joj oduzeti svu njenu mitsku suštinu – jedino što ona stvarno jeste. Poput svih nemoralnih ljudi, ona se graniči sa boginjom. Kad bi naš svet bio svet, postojali bi hramovi u koje bi je smestili u kojima bi pronašla mir za kojim traga.

Ako o sebi misliš kao o gradu koji spava, na primer…šta onda ? Možeš da sediš mirno i da slušaš kako se procesi nastavljaju, kako idu svojim tokom; htenje, želja, volja, spoznaja, strast, strempljenje. Mislim kao milion nogu stonoge koje nastavljaju svojim putem, a telo je nemoćno da uradi bilo šta u vezi sa tim. Čovek se iscrpi pokušavajući da oplovi ta ogromna polja iskustva. Želim stil, sklad. Ne male mentalne mlazove koji kao da prolaze kroz ukrasnu traku uma. (…) sa Bogom moramo najpažljivije da postupamo; jer On se moćno obraća onome što je najniže u ljudskoj prirodi – našem osećanju nedovoljnosti, strahu od nepoznatog, ličnim neuspesima; iznad svega naše  čudovišno samoljublje koje u mučenikovoj kruni vidi sportsko oličje koje je zaista teško osvojiti. Prava i istančana priroda Boga mora da bude očišćena od razlika : čaša izvorske vode, bez ukusa, mirisa.

Ovde su žene iz stranih zajednica lepše nego bilo gde drugde. Strah i nesigurnost vladaju njima. Imaju utisak da tonu u okean crnila svuda unaokolo. Ovaj grad je izgrađen kao nasip da zadrži poplavu afričke tame; Da bi bio srećan, čovek mora da bude musliman, egipatska žena – kadra da upija, meka, mlitava, ocvala; sklona spoljašnjem sjaju: njihove voštane kože postaju limunžute ili lubenicazelene u plamenu nafte. Tela čvrsta kao kamen. Grudi čvrste i kao zelene jabuke – reptilska hladnoća mesa sa koščatim predstražama u vidu prstiju na rukama i nogama. Njihova osećanja zakopana u predsvesti. U ljubavi ne odaju ništa od sebe, pošto nemaju ja što bi ga mogle dati, nego se obavijaju oko vas u teskobnom refleksu – agoniji neizražene čežnje koja je na suprotnom polu od nežnosti, zadovoljstva. Vekovima su zatvarane u štale sa volovima, skrivene, obrezane. Hranjene u tami pekmezom i mirisnim mastima, postale su bačve zadovoljstva koje se kotrljaju na nogama belim kao papir i prošaranim venama.

Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru – ove niskosti duše – predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši.

__________________________________

* Niko ne može da poseduje nikoga. Jer, šta vredi verno telo kad je duh samom svojom prirodom neveran?

*… Meni je tada izgledalo da je Nesim poznaje i prihvaća na način koji se ne može objasniti nekome za koga je ljubav svojstava posedovanja još uvek zamršena.

* Postoje oblici veličine, znaš, koji kad se ne primene u umetnosti ili u veri naprave pustoš od običnog života.

*… Ali one kojima je najviše naškodila ona je oplodila. Isterivala je ljude iz njihovih starih ličnosti. To je moralo boleti, a mnogi su pogrešno shvatili prirodu bola koji je ona nanosila. Ali ne i ja. Ali ne i ja.

*Ovde su naša tela grejali oštri suhi vetrovi koji su duvali iz afričkih pustinja i morali smo ljubav da zamenimo pametnijom ali surovijom duhovnom nežnošću koja je pre naglašavala nego izgonila usamljenost.

* Mi smo deca ovog predela, on propisuje ponašanje, pa čak i misli do one mere do koje smo u stanju da ga osetimo.

* Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi – nikada. Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog – sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim – jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.

* neću ovo pogrešno da shvatim kao pohlepu ili puštanje sebi na volju. Suviše smo iskusni za to: mi jednostavno imamo da naučimo nešto jedno od drugog. Šta je to? Šta je to? Da li je ovo način?”

*shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka guščim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju – samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu (koliko ih malo ima, kako ih je retko sretao čovek!)

*  ..opčinila me iluzija da bih stvarno mogao da je upoznam alisada vidim da ona zbilja nije bila žena nego utelovljenje Žene koje nije priznavalo nikakve spone u društvu u kome smo živeli.

* on nikada neće razumeti da baš sa pojmom boga moramo najviše da pazimo; jer on tako moćno deluje na ono što je najniže u ljudskoj prirodi – na naše osećanje nemoći, strah od nepoznatog, lične slabosti; a iznad svega na naše čudovisno samoljublje koje mučenički venac shvata kao medalju atletičara koju je stvarno teško zaslužiti.

*stvarna i prefinjena priroda boga mora biti oslobodjena svojstava: kao čaša izvorske vode, bez ukusa, bez mirisa, koja samo osvežava: i sigurno bi delovala samo na mali broj, vrlo mali broj, onih koji stvarno razmišljaju?

*Ovo je naročita vrsta ljubavi jer ne ojećam da je imam – niti bih u stvari želio da je tako. Kao da nas je jedino združio to što smo gospodari svojih ličnosti, štosmo postali sudionici u zajedničkoj fazi rastenja. U stvari mi ljuto ozleđujemo ljubav, jer smo pokazali da su veze prijateljstva čvršće.

* Moja vrednost nije bila ni u čemu što sam postigao ili imao. Justina me je volela zato što sam joj dao nešto što je bilo neuništivo – već gotovu ličnost koju nije mogla slomiti.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E