Lori Anderson je bila prorok – Margaret Atvud

“O Superman” nije bila nalik ničem drugom, a ni Lori Anderson nije bila nalik nikom drugom, piše književnica Margaret Atvud povodom reizdanja kultnog albuma “Big Science” američke umetnice i muzičarke, navodeći da je on danas, četiri decenije od izlaska, aktuelniji nego ikada.

Foto: EPA-EFE/ARMANDO BABANI/STUDIO HARCOURT / AFP / Profimedia

Kada je Lori Anderson objavila svoj album “Big Science”, nije se nadala da će postići toliki uspeh. Četiri decenije kasnije, slavna književnica Margaret Atvud u autorskom tekstu u “Gardijanu”, odakle ga prenosimo, seća se trenutka kada je prvi put čula njenu “O Superman” i piše o tome šta su njoj značili ta pesma, i ceo album, i zašto je prikladniji ovom vremenu nego u vreme kada je izašao.

“Evo aviona. To su američki avioni! Muzikolozi i manje mladi prepoznaće ove stihove iz hita ‘O Supermen’ Lori Anderson sa neverovatno sintetizovanim glasom iz 1981. Ova pesma, ako je to prava reč – pokušajte da je otpevušite pod tušem – vodila je ka prvom albumu Andersonove ‘Big Science’ 1982. godine.

Reizdanje ‘Big Science’ objavljeno je u pravo vreme: Amerika ponovo pronalazi sebe. To je samospasilačka misija, u pravo vreme: demokratija, navedeni smo da u to poverujemo, istrgnuta je iz čeljusti autokratije, možda. ‘Nju dil’, koji vodi ka poštenijoj podeli dobara i konačno oživljavanje planete je na putu, može biti. Rasizam koji traje vekovima je dobio svoje ime, nadajmo se. Nadajmo se da ovi helikopteri neće pasti.

Nisam razumela, onda 1981, da je ‘O Supermen’ govorio o misiji da se spasu potučeni Amerikanci tokom Iranske revolucije i o talačkoj krizi u kojoj je pedeset dvoje američkih diplomata bilo držano u Iranu duže od godine. Sama Andersonova rekla je da je pesma direktno povezana sa operacijom ‘Orlova kandža’, vojnom spasilačkom akcijom koja je propala: propast je uključivala i pad helikoptera. Ova katastrofa pokazala je da američki vojnoindustrijski Supermen nije nepobediv, a da automatika i elektronika spomenuta u pesmi ne pobeđuje uvek. Pad helikoptera, rekla je Andersonova, bila je početna inspiracija za pesmu ili performans. Andersonova tvrdi da je, kada je ‘O Superman’ postao hit, prvo u Velikoj Britaniji, a potom svuda drugde, bila zapanjena. Kakve su bile šanse za to? Jako male, rekli bi ste unapred.

Margaret Atvud Foto: EPA-EFE/ARMANDO BABANI

Uvek se sećate onoga šta ste radili u ključnim trenucima svog života. Takvi trenuci kod svakoga su drugačiji. Neki od mojih takvih trenutaka vezani su za javne tragedije: kada je Kenedi ubijen, radila sam u kompaniji za istraživanje tržišta u centru Toronta; pri napadu 11. septembra bila sam na aerodromu u Torontu, misleći o tome da je trebalo da otputujem u Njujork. Neki od mojih trenutaka vezani su i za vremenske prilike: svedočila sam uraganima, zaticala se u ledenim olujama. Imala sam četiri godine, sedela sam u fotelji nevešto šijući odeću za mog plišanog medu kada sam prvi put čula Mejrzi Douts na radiju. “Blue Moon” je stigao do mene preko živog benda dok sam klizila po plesnom podijumu u srednjoj školi u klinču kakav se preferirao u to doba. Bob Dilan mi se objavio 1964. godine, kovržav i sa harmonikom, sa bine u Bostonu i bosonogom Džoan Baez, kraljicom folka, kraj njega.

Rez. Bilo je to 1981. Prošlo je vremena. Nezačuđujuće, bila sam starija. Začuđujuće – ili bi mi to bilo čudno 1964. – imala sam sad partnera i dete, da ne govorimo o dve mačke kod kuće. Ronald Regan upravo je bio izabran za predsednika i tog jutra obećavao je da će Amerika biti mnogo drugačija od njuejdž hipi sveta i feminizma iz naših života tokom sedamdesetih. Religijska desnica bila je u usponu kao politička snaga. Već sam imala ideju za ‘Sluškinjinu priču’ i borila se sa tim da li treba da je napišem ili ne. Sigurno je delovala suviše neverovatno?

Da sam tad znala Lori Anderson, ona bi možda rekla: ‘Ne postoji tako nešto kao što je neverovatno’.

I tako, 1981. Radio je bio uključen dok smo spremali večeru, kada se sablasan zvuk proneo kroz talase.
‘Šta ovo bi?’, rekla sam. Nije to bila onakva vrsta muzike, pa čak ni zvuka, kakav biste obično čuli na radiju; ili bilo gde drugde, kad bolje razmislim. Najbliže tome bilo je kada smo, u ono vreme gramofona i vinila, kao tinejdžeri puštali ploče od 45 obrtaja na 33 jer nam je to zvučalo smešno. Sopran bi se spuštao na sporo baritonsko grgoljenje, nalik zombijima, i često je i bio takav.

Ali ono što sam tad čula nije bilo smešno. ‘Tvoja majka ovde’, izgovarao je cvrkutav glas sa akcentom sa Srednjeg zapada na telefonskoj sekretarici. ‘Jesi kod kuće?’ Ali to nije tvoja majka. To je ‘ruka, ruka koja uzima’. To je konstrukt. Nešto iz naučno-fantastičnog filma, kao što je ‘Invazija trećih bića’: izgleda ljudski, ali nije ljudski, što je jednako i jezivo i zlokobno. Još gore, tvoja jedina nada, Mama i Tata i Bog i pravda i sila pokazali su se da ne dobacuju.

‘Ta stvar’ kojom sam bila hipnotisana bila je ‘O Superman’. Kao što vidite, nikada je nisam zaboravila. Ona nije bila nalik ničem drugom, a ni Lori Anderson nije bila nalik nikom drugom. Ili bilo kome o kome biste obično mislili kao o pop muzičaru.

Lori Anderson Foto: STUDIO HARCOURT / AFP / Profimedia

Sve do singla kojim se probila, ona je bila avangardna umetnica i izumiteljka, usavršavala se pre toga u vizuelnim umetnostima i sarađivala sa srodnim umetnicima poput Vilijema Barouza I Džona Kejdža. Sedamdesete – zapamćene ne samo po širokim kravatama, dugim kaputima, visokim čizmama i egzotičnim izgledima, nego i po drugom talasu feminizma – bile su period velikih sklonosti ka umetnosti performansa. Oni su bili nestalni po prirodi, isticali su proces iznad dela. Koreni su im sezali sve do dade, u tinejdžersko doba 20. veka, do ‘Grupe zero’, pokušaja s kraja pedesetih da se stvori nešto novo iz ruševina Drugog svetskog rata, i fluksusovaca, aktivnih tokom šezdesetih i sedamdesetih.

Veliki projekat Lori Anderson ‘Big Science’ bio je kritičko i mučno istraživanje Amerike, ali ne van nje. Rođena 1947, imala je 10 godina 1957. i bila dovoljno odrasla da posvedoči prodoru stvari od novih materijala koji su preplavili američka domaćinstva te decenije, imala je 15 godina 1962. kada su bili izuzetno aktivni pokreti za ljudska prava, a 20 te 1967, kada su nemiri u kampusima i protesti protiv rata u Vijetnamu bili u punom zamahu. Menjanje normi za osobu tih godina verovatno se činilo normalnim.

Ali iako je Njujork postao njena kulturna baza, Andersonova nije bila devojka iz velikog grada. Odrasla je u Ilinoisu, srcu srca Amerike. Kod nje su ona mesta sa živahnim glasom Majke i onog ‘Zdravo živo, stranče’ zvuče iskreno. Bila je izbeglica, ne u Ameriku, nego iz Amerike: Amerike majki sa pitama od jabuka, Amerike prošlosti koja se ubrzano transformiše izumima novih materijala, i auto-puteva, tržnih centara i drajv-inova, navedenih u pesmi ‘Big Science’ kao obeležja na putu ka gradu. Šta je sledeće što bi bageri mogli da sravne? Koliko će prirodnih matrica ostati? Da li će američko obožavanje tehnologije zbrisati Ameriku? I, još važnije, od čega se sastoji naša ljudskost?

Dok se 20. vek preoblikovao u 21. a posledice uništavanja prirodnog sveta postale poražavajuće jasne, dok je analogno potiskivano digitalnim, dok su se mogućnosti nadziranja stostruko povećavale, a beskrupulozna mušičava svest Borga se širila preko onlajn medija, teskobna i uznemirujuća istraživanja Andersonove poprimila su auru proročanskog. Da li želite da i dalje budete ljudska bića? Da li ste to sada? Šta je to uopšte? Ili ćete jednostavno dopustiti sebi da vas drže duge elektronske petrohemijske ruke vaše lažne majke?

‘Big Science’ nikada nije bio prikladniji nego sada. Poslušajte. Suočite se sa neodložnim pitanjima. Osetite jezu.”

Autor:Matija Jovandić

Izvor: Nova S

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments