Ludi za životom, ludi za razgovorom, ludi za spasenjem – Džek Keruak: “Na putu”

Krenuo je na taj put pod ruku sa Hristom i Budom i svim brzim ritmovima u glavi, sa svojim književnim junacima – Dinom Morijartijem i njegovom Meri Lu, Karlom Marksom, Old Bul Lijem, širokim autostradama Amerike, kao da započinje muzičku frazu koju niko ne može da predvidi. A zapravo nije ni voleo da vozi.

U kultnoj knjizi „Na putu“ koja se pre može odrediti kao fenomen nego kao manifest bez pokreta, Džek Keruak, stidljivi dečko i zavodnik u kariranoj košulji, potomak francuskih Kanađana, katolik, koji je i u književnosti video svojevrsnu ispovest Bogu i čitalac istočnjačkih tekstova o lepoti zbog prolaznosti sveta, Ameriku je obišao kao literalni poligon. Nizali su se gradovi Njujork, Denver, San Francisko, Nju Orleans, Sijudad Meksiko, Na put nije krenuo samo zbog osećaja za zemlju i ljude već zbog književnosti. Da posle pređenih milja na dugačkom svitku, kao na auto-putu, ispiše svoje ritmične vizije predela i razgovore sa ličnostima koje su bile suštinske za njegovo poimanje stvarnosti i pisanja: Nilom Kasidijem, bitničkom muzom, brbljivim oportunistom i ljubavnikom – kao Morijartijem, Vilijamom Barouzom – kao Old Bul Lijem, Alenom Ginzbergom – kao Karlom Marksom.

Pisanje je tiha meditacija

Mit, vezan za delo „Na putu“ oživljava sliku Keruaka koji prelistava beleške i brižljivo vođene dnevnike, od kojih zatim nastaje čuveni svitak, četrdeset metara duga traka nastavljenog papira za pisanje, na kojoj je 1951. godine otkucao svoju prvu kompletnu skicu romana, radeći na njoj tri nedelje bez prekida.

Kada je književni kritičar i savetnik kuće „Vajking“ Malkolm Kauli u tom svitku prepoznao „glas novog doba“, predojalo je još prilagođavanje rukopisa izdavačkom ukusu. Neke ličnosti izbačene su zbog mogućih tužbi za klevetu, majka, ključna ženska figura njegovog života, postala je u knjizi tetka. Keruak je iskreno pisao o promiskuitetu i homoseksualizmu u vreme romantičnih ljubavi, straha od komunizma i hladnog rata, a urednici su nastojali da običnoj rečenici upodobe njegov spontani i „džezerski“ stil izražavanja, da ga „očiste“. To prvo izdanje iz 1957. godine ostalo je izmenjeno, da bi izdavač tu nepravdu ispravio  kasnijim objavljivanjem knjige „Na putu: originalni svitak“.

Novi broj časopisa Gradac posvećen je Keruaku, a njegov portret uobličen je tu od piščevih eseja, intervjua i tekstova drugih o njemu.

„Pisanje je u najmanju ruku tiha meditacija čak i kada voziš sto milja na sat“,

izjavio je Keruak u istom intervjuu u kojem je opisao svoje muke sa izdavačima. Njegov cilj bio je da ode do „granice jezika, gde počinje brljanje nesvesnog, zato što reči dolaze od Svetog Duha prvo kao brbljanje, koje odjednom, svojim zvukom ukazuje na pravu reč“. Robert Dženter opisao je Keruakovo shvatanje religiozne prirode bit pokretag pre od srodnih duša koje se otvaraju za božanski duh nego od buntovnika.

„Bit“ je označavao stanje „poraženosti i besparice očajnika na dnu društvene lestvice“ ali za Keruaka je to bila i reč nastala od blagoslova (beatitude), stanja blaženstva, koje je moguće samo siromašnima i onima čistoga srca. Tako i narator u romanu „Na putu“ Sal Paradajs voli one koji su „ludi za životom, ludi za razgovorom, ludi za spasenjem“.

Iako je stvorio teoriju o dahu kao meri svoje proze, o dahu koji tenor saksofonista u džezu uzima dok svira frazu i ne ostane bez vazduha, Keruak je ukupno deset godina istrajno radio na romanu „Na putu“. Bitnik je zapravo bio štreber. Kao zavisnik od pisanja ali i alkohola, do svoje 47. godine napisao je više od 25 knjiga. Umro je od oštećenja jetre 1969. godine.

Na početku svega kao podstrek i stil kultne knjige bilo je glomazno pismo Nila Kesidija upućeno Keruaku, kao jedan kraći roman u prvom licu:

„Brzo, ludo, ispovedno, totalno ozbiljno(…). To ključno pismo imalo je četrdeset hiljada reči, bilo je nešto najbolje što sam u životu video, bolje od svega u Americi, ili u najmanju ruku toliko dobro da bi se Melvil, Tven, Vulf ili šta ja znam ko, prevrtali u grobu. Alen Ginzberg me je pitao da mu pozajmim na čitanje to ogromno pismo. I pročitao ga je, a onda je pozajmio nekom tipu Gerdu Sternu, koji je živeo u kućici na spalvu u Sosalitu u Kaliforniji 1955; i taj tip ga je izgubio: pretpostavljam da mu je ispalo u more“, pričao je Keruak.

U ekstazi

Nostalgija koje prožima njegovo delo u stvari je tuga za svetom slobode i lutalaštva, koji je u Americi polako nestajao već za piščeva života.

„Američkom lutalici je sve teže da luta, zbog sve većeg policijskog nadzora na autoputevima, željezničkim stanicama(…) U Kaliforniji, pacov sa ruksakom, originalni tip, koji ide peške od grada do garada, sa svim svojim zalihama i posteljinom na leđima, „brat beskućnik“ praktično je nestao, zajedno sa drevnim pustinjskim pacovom, ispiračem zlata, koji je nekada išao kroz gradove Zapada, boreći se da preživi (…)“

pisao je Keruak.

Pesnik Ted Berigan opisao je njegov „magični glas koji je zvučao baš kao i njegova dela; bio je u stanju da se menja na zaprepašćujući i zbunjujući način“. Luj Menan zapažao je njegov nastup na javnom čitanju kao prizor nečega rizičnog i ranjivog:“Bitnici su bili muškarci koji su pisali o svojim osećanjima“.

Muzika je imala veliki uticaj na Keruakov život. Improvizacije Monka, Dizija, Parkera za njega su postajale materujalizovanje senzacije koje su ispunjavale prostor kao kad čuje onu stvar „All the Things you are“…Muzika i blaženstvo i vizije puta:

“Već za nekoliko trenutaka našao sam se u ekstazi kojoj sam večno težio, stanju koje se izdizalo nad hronološkim vremenom, korak u bezvremene senke, začuđenost u pustoši smrtnog carstva, senzacija smrti koja pokušava da pokrene moje stope, fantom koji lupa svojim vlastitim petama, ja koji hitam u kovčeg iz kojeg su izletali anđeli i razletali se svetom prazninom nestvorene pustoši, moćni i neshvatljivi zraci koji sijaju u korenu mozga, bezbroj lotosa koji rascvetali padaju u majčinsku magičnu toplinu neba.“

Marina Vulićević

Objavljeno u Kulturnom dodatku dnevnog lista „Politika“ 3. 06. 2017.

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  bitnici, Džek Keruak, Književnost, Na putu