Ludvig u bazenu – Nojšvanštajn, zamak koji je izrastao na ruševinama stare građevine iz doba Maksimilijana II, podignut u čast Vagneru. Obrastao gustom šumom, visoko u brdima, jednom svojom kupolom prosecao je maglu. Kiša je uporno kvasila obližnje vidikovce, izdignute nad planinskim potocima što su izvirali iz prošlosti i ponirali u neznanom pravcu, preoblikujući se pokatkad u svodove Venerine pećine, čija je replika svojim neravninama i karakterističnim crvenilom premošćavala jednu tajnu Ludvigovu odaju, povezujući je s drugom. Kobaltno plava mesečeva kugla za uspavljivanje „ludog“ kralja, odavno je bila premeštena u novu spavaonicu, iako je ceremonijalno buđenje, sve do naših dana, spadalo u red javnih događaja kraljevskih porodica. Jer, nije nevažno kako ćete usniti ili iskoračiti iz polusna, i koga ćete odabrati kao figuru uz koju ćete se probuditi…

A ukoliko je duša zauvek usnila, i nadalje se mogla ovekovečiti u svim njenim prethodnim trenucima, o čemu je od presudnog značaja bilo to što je blagovremeno trebalo doneti određenu odluku. Ludvigova rođaka i vojvotkinja od Bavarske Elizabeta–Sisi je ovo uvela kao praksu mnogo pre Holivuda i pojave dvojnika savremenih političkih lidera. Češljajući svoju talasastu kosu, predugo se zadržavala u intimnim odajama, maloj teretani ili u šetnjama u prirodi, pri čemu je zabranila portretisanje onda kada je njena lepota počela da nestaje sa zalascima Sunca. Umesto Sisi, s kraljevskog balkona, radoznale građane je otpozdravljala silueta dublerke, dok je mnoštvo lažnih portreta prelepe vojvotkinje cirkulisalo u ondašnjim aristokratskim krugovima, sklonim svakojakim falsifikatima društveno-političkog života epohe.

Kasnije, u odnosu na doba Ludviga II i Sisi, odnosno u vremenima početka diktature dagerotipije, kada su naslikane ili odsutne ruke s portreta iščezle kao jedini dokaz „autentičnosti“ prikaze na platnu, duša je fotografisana posebnom tehnikom u kombinaciji s nekom vrstom body art-a, i to najčešće u Engleskoj, mada şe ovaj način snimanja proširio i van ostrvskih granica. Pokojnik ili pokojnica su, naime, doterivani za ovekovečenje, tj. za život nakon smrti, i to tako što su oblačeni u svečanu odeću, uspravljani, podupirani i nameštani u odgovarajuće poze, dok su im očni kapci bili islikani tušem ili odgovarajućim preparatima za šminkanje, kako bi se ostvario utisak otvorenih zenica.

Pogled iz prošlosti, kao večito uznemiravanje sadašnjosti, obuhvatio je u sebi gotovo sve: od dvorskih spletki, međunarodnih sukoba interesa i intriga, falsifikovanja kompletne medicinske dokumentacije, kao i mahinacija nakon smrti melanholičnog Ludviga. Bavarska je, ipak, kako se to pokazalo mnogo kasnije, volela svog bizarnog kralja sklonog umetnosti i čarolijama, uprkos ogromnim troškovima koji su zasipali dvorsku riznicu za njegovog života. A posebno ga je uvažavala stolećima nakon smrti, budući da su monumentalne, uglavnom nedovršene građevine potekle iz vremena Ludviga II donosile velike prihode državnom budžetu savremene Nemačke. Somnabulni kralj, koji je, u jednoj od svojih uobičajenih šetnji, pod misterioznim okolnostima izgubio život utopivši se u plićaku obližnjeg jezera, postao je izvozni brend i mamac za turiste i radoznalce širom planete.

Njegova biografija, epizode poznanstva s velikim kompozitorom što je oživotvoravao drevne mitove, kao i bizarnost usamljeničkog života preplavljenog odsustvom diplomatije, svetlosti i konvencionalnih izbora, učinili su ga legendom koju je i veliki reditelj Viskonti uključio u red svojih svetlosnih sablasti. Ludvigovo zalaganje za unapređenje kulture, njegova visina što je obitavala u svetu legendi, bajki i mehaničkih igračaka, učinili su ovu ličnost dragocenim  suvenirom XIX veka, a za masovnu potrošnju u XX i XXI stoleću. U zatvorenim klubovima svoga vremena, Ludvig je, kao i njegova večno mlada rođaka Sisi, važio za osobenjaka. Osim što ga bankari nisu naročito uvažavali, pošto je za sobom ostavio mnogobrojne neisplaćene kredite i račune, njegova tragična smrt pokrenula je lavinu emocija prema ekscentričnom kralju, sve dok se, naposletku, ta osećanja nisu materijalizovala u ogromni kapital što se akumulirao neverovatnom brzinom.

Kao predstavnik jedne od najuglednijih banaka u svetu, a koja je bila zadužena za kontrolu investicija u funkciji obnove Ludvigove ostavštine,  gospodin Felder nije bio ravnodušan ni prema davno preminulom kralju, niti prema njegovom imetku, koji je, uglavnom, nakon vladareve smrti, pripao nemačkoj državi. Svi ovi podaci bili su, zapravo, samo uvodni deo radionice o programiranju i reprogramiranju želja, kako bi se osnažio pojedinac u svetu kapitalizma. Jer, nekako je trebalo pomoći ljudima da se oslobode krivice sticanja, te da odblokiraju svoje kreativne potencijale i krenu u susret aktivnijem cirkulisanju finansijskih tokova.

Odeljenje za ljudske resurse, a posebno njegova glavna menadžerka, koju bi, s vremena na vreme, progutao jaz što je rastao između zaposlenih s jedne, i uprave na drugoj strani, obilovalo je konfliktima koji su se ticali uspostavljanja većeg stepena efikasnosti banke u privatnom vlasništvu, koja je očigledno bila opterećena pretnjom mnogobrojnim otkazima. Generalno uzevši, Felderova banka je, servisirajući usluge građanima usred svetske ekonomske krize, iako uz niz propusta prema značajnim nemačkim, ali i međunarodnim klijentima, na šestomesečnom nivou poslovala pozitivno. Međutim, njena profitna stopa rasta nije bila dovoljna za planirane investicije, posebno s obzirom na saradnju s prestižnim šangajskim partnerima, preko kojih je trebalo intenzivnije ulagati u oblast hidrogradnje na Dalekom istoku. Otuda je bilo neophodno, kako se činilo, uvesti nove metode rada i motivisanja zaposlenih, itd, itd.

•  Khm, khah – kašljucala je HR menadžerka, nastojeći da ubedi bord direktora, zajedno s Felderom, u to da će predložene metode rada, preispitane na kreativnim radionicama, doneti valjane rezultate već u narednih nekoliko meseci.

Ovoga puta, hotimično je prećutala temu o mobingu i situacijama učestalog seksualnog uznemiravanja činovnica po kancelarijskim boksovima, iako je opsežni video-materijal, u čijem je bila posedu, svedočio u prilog činjenici da nije reč o pojedinačnim incidentima, već o tome da je psihopatologija bančinog sistema zaista uzela maha. Pošto je uspela da ubedi najpre Feldera i njegov tim, a zatim i menadžment srednjeg nivoa, da učestvuju na dvodnevnoj edukaciji – trening za uspešno poslovanje banke i sticanje ličnih kvalifikacija i veština za materijalizovanje snova, nelagoda sa kašljucanjem je postepeno nestajala.

… Sada se nalazila u bazenu. Zamišljala je kako je u njenom vlasništvu, ogroman, lep i svetao. Potom je „vizuelizovala“ kako se ovaj prozračni četvorougaoni prostor puni novcem – u njenom slučaju, za razliku od fantazama gospodina Feldera, i ostalih učesnika radionice – bile su to zelenkaste novčanice u vrednosti od po 100 dolara. I kada je novac do vrha ispunio imaginarni bazen, pokušala je sebe da vidi kako se kupa u njegovim slapovima, te s uživanjem prati prelivanja viška zeleniša preko ivica kontrukcije, pokušavajući da zaroni duboko ispod površine, u maniru Baje Patka. Osećaj je odista bio fantastičan, i delovalo je kao da je moguće ono što se dogodilo već u sledećoj fazi procesa potpune „deblokade“ želja: ovoga puta, u kraljevskoj odori, s osmehom na licu, trčala je po Marienplatz-u i gradskim ulicama, deleći na dar ogromne svote novca svojim sugrađanima. Jer, svilenkaste novčanice je trebalo razumeti kao puko sredstvo za ispunjenje želja kojima težimo i, zapravo, čime možemo usrećiti druge… Na svom putu vizuelizacije, susrela se  s Ludvigom II, u pratnji njegove pokojne rođake Sisi. Sumu koja mu je bila neophodnu da dovrši svoj mali Versaj na Jezeru, posudila mu je od srca, uz relativno nisku kamatu i poduži rok otplate. A potom je uletela u prvu pivnicu, da proslavi pobedu nad vlastitom prošlošću.

Povoljne vesti o povratku poverenja u banku i zaposlene, što su zadesile menadžment već tokom narednih meseci, zapljusnule su je sa svih strana… Za to vreme, mali Versaj je ušao u fazu pozne rekonstrukcije. Krivotvoreni portreti vladara odlično su se prodavali na crnoj berzi globalnog tržišta likovnih umetnosti, dok se na društvenim mrežama probijala vest o tome kako je jedan ruski fizičar uspeo, uz pomoć korišćenja Kirilijanove metode, da fotofrafiše, i potom digitalno reprodukuje, napuštanje duše iz tela pokojnika, što je, kako navode alternativni izvori informacija, ubrzo potom CIA „banovala“ i uklonila iz virtuelnog prostora, u isto vreme, dok se bazen punio futurističkim kancelarijskim mobilijarom.

Za P.U.L.S.E: Divna Vuksanović

Mami i tati s ljubavlju…

  Divna Vuksanović, Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi