Pitanja koja je u svom delu postavljao Luis Mamford (1895‒1990), američki istoričar, filozof, sociolog, književni kritičar, pesnik grada i arhitekture, aktuelnija su nego ikada pre. Kao kritičar ubrzanog tehnološkog razvoja, bez moralne pozadine i humanosti, on se u tekstu „Umetnost, tehnika i kulturna integracija” iz 1952. godine, zapitao zbog čega je unutarnji život čoveka tako prazan, a onaj fizički zahtevan, i zbog čega su ljudi „postali tehnološki bogovi i moralni đavoli” nesposobni za komunikaciju i razumevanje.

U aktuelnom broju časopisa „Gradac”, posvećenom Luisu Mamfordu, nalazi se izbor njegovih eseja o najvažnijim temama koje su ga zaokupljale, o fenomenu urbanog, o načinima na koje tehnika utiče na civilizaciju, o američkom i evropskom duhu i istoriji, piscima koje je voleo, među kojima su Herman Melvil, Henri Dejvid Toro, Volt Vitman, Dante, kao večiti savremenik. Učenik škotskog teoretičara ser Patrika Gedesa, Mamford je bio „majstor graditelj u svetu reči”, kako je povodom dodeljenog mu Nacionalnog ordena za književnost rekao njegov prijatelj Mark van Doren.

Autor predgovora ovom izdanju Aleksa Golijanin ističe posebno Mamfordovu kritiku slepe vere u progres, pa navodi njegovu misao:

„Ideja o progresu je najmrtvija među svim mrtvim idejama …ideja koju su iskustvene činjenice 20. veka razorile do temelja.”

To je Mamford uočio još 1933. godine, imajući u vidu prazninu koju je u svetu ostavio Prvi svetski rat. Govorio je da je pripadao generaciji koja je stasala u senci tog rata, bez vere u budućnost. U tekstu koji je napisao deset godina kasnije, nazivajući ga „Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam”, napao je „moralnu paralizu američkog liberalizma” i izložio teoriju prema kojoj „nesputana potraga za bogatstvom i moći vodi u disparitete, nejednakost, legalizovane nepravde”. Po njegovim rečima, u takvom stanju, niko nije imao nameru da „principe političke demokratije” primeni na fabrički rad automatizovanih proizvođača. Bio je saglasan sa stavom Pape Pija jedanaestog, koji je smatrao da se fizički rad svuda promenio u instrument perverzije, gde „mrtva materija iz fabrike izlazi oplemenjena, a ljudi iz nje izlaze korumpirani i degradirani”.

Ljubitelji jedne drugačije Amerike, iz filmova Elije Kazana ili Vudija Alena zavoleće Mamfordove opise Njujorka, njegove Istočne i Zapadne obale, posebno kad kaže:

„Grad moje mladosti odlikovao se određenom moralnom stabilnošću i bezbednošću, koji su danas nestali čak i u takvim urbanim uzorima kao što su londonski javni red i mir, gde je policija dugo obavljala svoju dužnost, a da čak nije morala ni da zapreti prendrekom”.

On je uočio paralelu između uspona i prosperiteta jednog grada i sloma reda i zakona u njemu, kao svojevrsni apsurd. Rešenje za taj problem pronašao je u stalnom podsticanju duhovnih moći kroz nauku i kulturu, a za njega pravi cilj

„svake praktične aktivnosti je kultura: sazrevanje uma, odrastanje karaktera, uvećanje veštine i osećanja ispunjenja, veća integracija naših moći u društvenu personalnost”.

Mamford je prozreo ideologije 20. veka, komunizam i fašizam, svodeći ih na isti princip poricanja života i nasilne indoktrinacije, kao i zadržavanja na zabludama i porocima civilizacije s kojom su htele da se obračunaju. Nije veličao ni dostignuća Amerike, u koju su, kako je smatrao, prognani Evropljani pošli bez predvodnika Mojsija, uspevajući da u njoj samo ponekad spoznaju obećanu zemlju.

Tumačeći jedan od najvećih romana američke književnosti, Melvilovo  „Mobi Dika”, pa i Danteovo pesničko delo, Mamford se upuštao u odgonetanje lavirinta, metafizičkih dubina, samog kosmosa ljudske duše. U Ahabovoj borbi sa kitom, pronalazio je potrebu svakog čoveka da se obračuna prvo sa samim sobom, a da se onda prepusti jednoj socijalnoj inteligenciji, „sopstvu koje delimo sa drugima”. Kao što je Melvil „umesto užasa pronašao značenje”, umetnost je za Mamforda humanističko sredstvo kojim čovek može odložiti svoju propast.

Gotovo nestvarno zvuči ono što je Mamford zapazio u tekstu iz 1952. godine, „Alat i predmet”, koji kao da je juče napisan:

„Nažalost, zbog našeg potpunog apsorbovanja značenja i vrednosti mašine, mašina je sada razvila vlastite neurotične fenomene; ili tačnije, naše preterano vezivanje za mašinu stvorilo je neurotično stanje u nama samima. Ustrojavanje i pravilnost koje je tehnika uvela u svaku oblast postojanja dali su našoj svakodnevnoj rutini izgled, ali u dobroj meri i sadržaj prave kompulzivne neuroze: onog oblika neuroze u kojem je zbog svog mentalnog stanja žrtva osuđena da neprestano ponavlja jedan skup pokreta (…)”.

Kod viših oblika tehnike, Mamford analizira još gore neurotične fenomene, volju za moć koja nije ograničena moralom niti emocijama, a proizvodi nehumano stanje potpune bezosećajnosti, posebno kod onih sposobnih za masovno istrebljenje ljudi.

Izvor: Politika

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija, Luis Mamford, Politika, Sociologija, Urbanizam