Ulogujte se / Kreirajte profil

Лун, краљ поноћи

Домаћи писац са десет милиона продатих примерака романа? Звучи као научна фантастика, али је истина…Oд 1945. године режим није са одобравањем гледао на стрипове и криминалистичке романе, сматрао их је за западну пропаганду која трује и квари социјалистичку омладину. После сукоба са СССР-ом 1948. године, када се Југославија окренула западу, дошло је и до ублажавања става о декадентној литератури. Неколико година после тога наступила је права експлозија жанровске литературе, крими и каубојских романа, или забавне литературе.
lun- (1)

За разлику од разних данашњих Дена Брауна и сличних, писци ових романа нису имали никакве литерарне или месијанске претензије. Њихови романи служили су искључиво и једино за забаву, нису откривали никакве историјске тајне, нити су нудили верска просветљења. Такође, данашњи бестселери почесто умеју да се појаве са високом ценом, што је својеврсна безочна пљачка, пошто им је вредност најчешће никаква. Забавни или рото романи имали су жуте меке корице, штампани су на новинској хартији, били су врло јефтини и могли су да се купе на дословно сваком киоску у земљи. Зато ваљда не постоји грађанин почивше СФРЈ који макар једном у рукама није имао ово штиво, најчешће оне из едиције æ-100 новосадског „Дневника”. Како је говорила њихова стара реклама: „На одмору, на путу, на мору, на планини, забавиће вас забавни романи едиције X-100.”

             Дете синдиката злочина

Стварно је тако било, прихватили су их дословно сви, од деце, радника, сељака, чиновника, а ни поштена интелигенција није била претерано гадљива на кримиће и каубојце. Додуше, почесто су умели да их крију између корица неке озбиљније литературе, „Рата и мира” или, у екстремнијим случајевима, између корица класика марксизма, а на бескрајним партијским пленумима делегати су умели да читају испод стола, с колена. У шпицу сезоне плаже су се жутеле, прочитани романи би се мењали с комшијама са пешкира поред, а цветала је и продаја старих романа и стрипова на стратешки одабраним местима на шеталиштима, где би увече радни народ шетао и одмарао се од исцрпљујућег целодневног чварења на Сунцу.

У ове такозване „писане романе” умели су да се провуку и неки врло озбиљни писци, као што је Рејмонд Чендлер, али у мору разних детектива, осветника и осталих бораца против васколиког криминала, најбољи и најомиљенији је био Лун, краљ поноћи, јунак из пера писца Фредерика Ештона.

lun18

У едицији забавне литературе X-100 Лун се први пут појавио 1959. године (по неким изворима већ 1957). Од првих прича стекао је најширу читалачку публику, па је убрзо постао носећи роман целог издања.       Свим осталим кримићима и каубојцима свака част, али Лун се ишчекивао, обигравале су се трафике с питањем: „Јел’ изашао нови Лун?”, а када би продавачица додала жуту свеску у замену за занемарљиву количину новца, трчало би се кући и урањало у свет злочинa.

                                                                                                                                   Краљ поноћи

Реч је о шпијунском трилеру у маниру најбољих пустоловина Џемса Бонда, агента 007, са многим „зачинима” који су били далеко испред свог времена.  Луново право име је Доналд Сикерт. Никада није разјашњено да ли је презиме анаграм од secret (енгл. тајна) или се једноставно радило о штампарској грешци, која је више него добро легла на своје место, па је прерасла у део поп културе на овим просторима. Лунова дуговечност уопште није била планирана. Пре ће бити да је Лун требало да буде јунак једне или две свеске серије, да би после великог успеха Ештон једноставно наставио с његовим пустоловинама.

lunovatajna

Како сваки јунак мора да има порекло, тако је и Лун добио своје. После смрти свог оца, дечака Доналда усвајају шефови подземља Браун, Мајнард и Фалкон. Удружени у Синдикат злочина, малом Доналду омогућују најбоље могуће образовање из свих области, од приватних школа по Швајцарској, до доктората из физике, хемије и биологије.    Подразумева се да ни друштвене науке нису биле запостављене. На конзерваторијумима стиче музичко образовање, а црни појасеви у каратеу, џудоу, теквондоу и свим познатим борилачким вештинама ту су чисто да се не запостави ни физичка култура. Синдикат злочина хтео је да створи суперкриминалца, који би био непобедив и који би у једном тренутку могао да завлада прво подземљем, па онда и целим светом.

Ипак, у једном тренутку Доналд случајно од својих ментора чује како су му заправо они убили оца, њиховог бившег сарадника, који је због љубави хтео да напусти криминал. Дотадашњу мржњу према полицији и закону окреће против Синдиката и криминала уопште. Када се обрачуна са својим менторима, које је звао „ујацима”, одлучује да живот посвети борби против злочина и постаје Лун, краљ поноћи.

              Одабрано друштво

Као и сваки херој од угледа, Лун живи у тајном скровишту у Лондону, у подземним просторијама испод Темзе. Наравно да се у скромно скровиште, од једно 700 квадрата, улази кроз крајње неупадљиву кућу.  У скровишту се налазе и радионице и лабораторије. Живи са својом вечитом вереницом Џејн Витингтон, доктором биологије. Научница Џејн права је девојка за Луна, веома привлачна и способна жена, насупрот тада владајућем клишеу у крими романима, где су жене сведене на згодне секретарице, евентуално фаталне заводнице. То је велика љубав, али је и Лун човек од крви и меса, па се дешавало и да превари Џејн, додуше углавном у функцији тренутног задатка, уз велику грижу савести, касније.

img_A_200282_e624fbc2496912b31b7a8dec520ac18c

У вечитој борби Лун никако није усамљен. Ту је бивши морнар, Семјуел Сем Макферсон, огромна добричина чврстих песница, врло згодан лик за решавање ситуација „двадесет на једног”. Као и сваки морнар, много псује, а чувен је по својим шницлама величине отворених новина. Безнадежно заљубљен у Бренду Лендон, чланицу Аветињског одреда Скотланд јарда, завредио је и своју свеску, под називом „Макферсон без Луна”. Последњи стални члан екипе је Артур Маркинч, смотани новинар који једини из спољног света зна за Луново тајно скровиште и преко кога Лун пласира вести у јавност. Пи-ар, данас би се рекло.

Лун се сусретао са свим могућим и немогућим криминалцима, од А. Д. за убиства, преко вампира, до разних лудака који се из петних жила труде да завладају светом. У сукобу са свом том менажеријом Лун више користи мозак и науку него сирову снагу, мада се и од тога не устручава. Чувена је његова стална употреба разних справица (на новоговору: геџета), од микропредајника у глави чиоде, преко „алан пиштоља” који без проливања крви елиминише на три месеца, до наочара са рендгенским зрацима. Све оне ситнице које је правио Q учиниле су славним агента 007. О свим замисливим врстама конвенционалног оружја, што ватреног, што хладног да се и не говори. Сам аутор је говорио да се приликом писања саветовао са научницима о најмодернијим токовима свог времена, као и о оном што је у том тренутку била далека, али извесна будућност.

         Озбиљне припреме

Мајстор прерушавања, у чему подсећа на Шерлока Холмса, очас посла би своју уредну и са стране проседу косу претворио у масну хипи фризуру, тонзуру монаха или шта год би му пало на памет. Познавао је технике којима би зауставио рад срца, али је по потреби могао привремено и да дигне из мртвих, углавном у сврху додатног испитивања, а ту му није било равног. Није познато да је неки језик остао неразвезан, да ли од серума истине, хипнозе или радиодириговане ампуле која паралише тело, а свест оставља будну. ЦИА да му позавиди.

Занимљива је и утемељеност места радње у стварности. Ако се радња дешава у Лондону, сва места су савршено верна, налазе се где и иначе, тако да је добар део највернијих читалаца могао да прича о томе као да су у Лондону провели читав живот. Дословно се помиње сваки, и најситнији детаљ, од улица, пабова, па све до линија градског саобраћаја. Исти случај је и са Чикагом и другим градовима који се помињу. Ни сам писац их никада није походио, што довољно говори о опсежним припремама.

За Луна је особено баш то што стално оперише на ивици закона. Не сукобљава се само са криминалцима, већ и са припадницима тајних служби ЦИА, МИ5, МИ6, ФБИ, који су приказани као ништа мањи злотвори од подземља. Ово је један од разлога што и поред занатске умешности и квалитета, приче о Луну нису могле да буду пласиране на западно тржиште. Једноставно, Лун је био превише социјалистички и антизападно настројен, и као такав није био подобан у време Хладног рата. Да није било тога, ко зна где би му био крај. С обзиром на филмичност прича, продуценти би се вероватно отимали за права.

Омиљеност Луна донела је и ново издање, „Лунов магнус стрип”, где су у почетку прештампавани романи уз додатак стрипова, да би убрзо уз „Златну серију” прерасла у највећу едицију италијанске школе стрипа, из фирме Серђа Бонелија. Лун је враћен у своје матично издање писаних романа. У подедицији „Луновог магнус стрипа” од 1984–87. године објављено је и тридесет епизода стрипа о Луну, домаћих цртача. На жалост многих, никада их није цртао Бане Керац, осим насловних страна.

LUN_LMSP_29

До 1990. године изашло је седамдесетак епизода, које су безброј пута прештампаване и пре и после тога, па је укупан тираж око десет милиона примерака. Нешто чиме ни један домаћи писац ни у лудилу не може да се похвали, а ни преко границе не постоји много њих са таквим тиражима.

Велика већина читалаца је веровала да је аутор романа о Луну неки странац Фредерик Ештон. Зато је наступило немало изненађење када је средином седамдесетих београдски часопис „Зум репортер” открио да иза псеудонима Фредерик Ештон заправо стоји Митар Милошевић.

05

Рођен је 1924. године у селу Увач у Црној Гори. Као гимназијалац одлази у партизане. За ратне заслуге одликован је више пута, а до 1953. је био у војсци, као капетан. Од 1953. до 1974. радио је у „Дневнику” као репортер, помоћник главног уредника у листу „Трибина”, уредник у политичкој редакцији листа „Дневник”. Био је и главни уредник комерцијалних издања НИШРО „Дневник”, а покренуо је и едицију X-100. Поред Луна, написао је и десетак партизанских, као и неколико историјских романа.    Ипак, далеко највећи успех доживео је са Луном, за кога се опсежно спремао, тако што је прочитао преко 2000 криминалистичких романа. Умро је у Новом Саду, 1995. године.

Аутор:   Немања Баћковић
Илустровао:   Милан Ристић
  •  
  •  
  •  
  •  

Jedan komentar na tekst Лун, краљ поноћи

  1. Lomi

    28/02/2016 at 20:19

    Odlican clanak.Valjalo bi nesto napisati i o Derek Fineganu i cuvenim nindja romanima.Pozdrav

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *