Mač, krst, ili srednji prst

“Postoji samo jedan način da izbegnete kritike, da ne govorite ništa, ne radite ništa i budete ništa”. (Aristotel).

U srpskom slučaju, svi radije uzimamo ulogu kritičara. Lagodno, nadmoćno, pametno… Pljujemo i psujemo tečno i sočno, po svakome i svečemu oko nas, odavno zaboravivši da postoji i pozitivna, dobronamerna kritika(zato je više niko i ne koristi). A tema koliko hoćeš: NIN-ova nagrada, vakcinacija, izbori u Americi, spomenik Stefanu Nemanji… Evo da uzmem primer Basare. Razapet na krst zato što je spomenuo Desanku Maksimović u kontekstu analnog seksa. Nisam još pročitao roman, ali mogu da se kladim da je većina napala pisca samo na osnovu tog jednog pasusa koji se vrti po internetu. Mogu se kladiti da je presuda ”Sranje” , dobrim delom doneta zato što je počeo da piše kolumne za “Kurir”. Tim činom (presuda) izdao je građansku Srbiju (oduvek je bio sumnjiv). Pa sad, spomenik Nemanji; te mač ili krst? Ništa nije dobro. Da je digao srednji prst, bolje bi prošao. Aha, ne bi ni tad. Preskupo (presuda) dolazi iz naroda koji je poznat da letuje tako što se zadužuje na kreditnoj kartici, da bi pokazao koliko je uspešan. Aha, možda je u tome caka? Uspeh!

 

 

Od pokazivanja uspeha patimo svi. Od predsednika Vučića, koji ako ne podigne najveći spomenik na Balkanu, ne bi ga ni postavljao (ne pitaj za cenu), do nas običnih malih kupača na morskoj obali (to nije skupo i valjda toliko mogu, pa šta ako kasnim sa računom za struju).

“Ako unapred sumnjate u svoj uspeh, neuspeh će vam lakše pasti, jer ste dobro predvideli”. (Zoran Đinđić)

To je sledeća kvaka “uspeha”. Bolji nam je častan neuspeh, nego nečastan uspeh. Tako nešto bi rekao Grunf. Onda, kritika. Oštra, beskompromisna, poželjno sarkastično uvredljiva. Bolje ništa ne raditi (neuspeh je ionako zagarantovan) i pametovati.

“Sve što ti je u ovom životu potrebno je neznanje i samopouzdanje i uspeh je zagarantovan”. (Mark Tven).

 

 

Pa da! U ovoj zemlji su uspešni samo lopovi, glupaci i poltroni, uz sve to samouvereni. Naše sposobnosti ne mogu da se razmašu od njih. Bez obzira što je još odavno Leonardo de Vinči zapazio da uspešni ljudi ne čekaju da im se stvari dešavaju, ali u našem slučaju, stvarno je bolje sedeti i šta? Pa naravno, kritikovati.

Lično poznajem neke uspešne ljude. Neki su pisci, neki vode svoje poslove, neki imaju dobre plate čak i u Srbiji. Šok mi je koliko oni malo kritikuju, bilo šta i bilo koga. Ups, novi problem sa uspehom. PRIZNATI NEKOME USPEH. Možemo, ako je stranac. Pa da tamo kod njih sve savršeno funkcioniše. Ma priznaćemo i našeg, ali prvo mora da ga prizna svet, bio on matematičar, sportista ili čak i biznismen.

I na kraju, pitam se kada ćemo prestati da uspeh (ili neuspeh) merimo samo preko novca, položaja i uticaja? Možda kada prestanemo sami da “budemo ništa” (pročitati prvu rečenicu teksta) i kada budemo spremni da primimo kritiku, ne samo da dajemo. Vredi poslušati i Vinstona Čerčila:

“Uspeh nije konačan, neuspeh nije fatalan, hrabrost je je nastaviti i ona se računa.”

Vojislav Radojković

Izvor: Fokus vesti

AUTORSKI PROFIL

Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio Polj. Fakultet. Književnik i kolumnista. Do sada je objavio romane: Nisam ja budala 2007, Poslednji dani bioskopa Delo 2009, Patuljci broje do sedam 2013, Decak koga je ujeo gušter 2018, Istine i laži 2019. Član je Srpskog književnog društva. Kao mlad, bio gitarista bendova Dionis, Banana bend, Modesti i drugih.

Živi i stvara u Beogradu

4.1 11 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Bojano
Bojano
4 months ago

Odličan naslov…o sadržaju ćemo uz neku kafu 😉