Probudio se iz sna. Osetio je nežne ruke kako stavljaju obloge na njegovo lice. Goreo je. Njeni pokreti bili su pažljivi, gotovo plašljivi, kao da dodiruje nešto sveto.

Otvorio je oči. U polumraku sobe, ležao je na krevetu od bambusa i palminog lišća. Video je samo obris njenih usana koje su podrhtavale, kao da znaju istinu koju on još ne razume.

„Ti si živ.“, prošaputala je tiho.

Želeo je da joj odgovori, da se seti kako je stigao tu, ali telo ga nije slušalo. Umesto reči, začuo se tihi uzdah bola i zahvalnosti.

Rani jutarnji miris mora podsetio ga je na vetar što je šibao preko litica, na galebove koji su vrištali u daljini. Slike su počele da se pojavljuju, mutne i isprekidane. Bio je na čamcu. Talasi su se podizali, a nebo je bilo crno. Zatim – udar. Hladna voda. Mrak. Pomislio je u sebi:

“Život je patnja! Preživeo sam brodolom, ali sam prikovan za krevet.”

Sećao se borbe da ostane na površini, ruku koje su se pružale kroz more koje se penilo. Nije znao da li se sam izvukao ili ga je neko vukao ka obali. Poslednje što je zapamtio bio je ukus soli i peska u ustima.

Trgao se iz misli. Pogledi su im se susreli. U njenim očima bila je samo briga i olakšanje.

„Spasila si me?“, prošaputao je.

Samo ga je još jednom nežno dodirnula po čelu i slegla ramenima.

„Našla sam te. Ostalo si sam uradio.“

Osetio je bol u grudima. Međutim, bol nije bila od povreda, kojih je imao, nego mu se činilo kao da ga duša pritiska usled misli da je more odnelo deo njega koji se više neće vratiti. U isto vreme bio je zbunjen i potresen. Nije znao da li je to bio strah, krivica ili samo praznina što se javlja kada se smrt suviše približi.

Njen pogled nije silazio sa njega, ali nije insistirala sa pitanjima. Kao da je znala da je ono što mu je najteže upravo ono što ne ume da izgovori.

„Ne sećam se svega.“, izustio je.

Ona je samo klimnula glavom, ne pitajući ništa. Uzela mu je ruku i stegnula – tiho i čvrsto.

U toj tišini, među zidovima od trske, osećaj usamljenosti i praznine nije više bio prisutan. Kao da je sada imao dvostruki razlog da se raduje životu.

Dani su prolazili tiho, bez potrebe za mnogo reči. Činilo se da su njihove duše nekada davno već razgovarale, pa su sada, u tišini, delile istu misao o svetu i vremenu koje neumorno teče. Sunce bi svako jutro provirivalo kroz proreze na zidu, grejalo mu lice, podsećalo da je živ. I svaki dan, ona je bila tu. Donosila mu je vodu, lasopy[1] supu od govedine, kostiju i raznog povrća, kokosov kolač…

Pod je bio od nabijene zemlje, tvrd i hladan. Uz jedan zid se nalazio krevet i iznad je visila polica na kojoj je bilo nekoliko školjki, mapa obale i jedna boca toaka gasy domaće rakije koja se pravi fermentacijom i destilacijom pirinča. U uglu sobe bila je razapeta stara mreža za pecanje kao neki trofej. Naučio je da meri vreme po zvuku njenih koraka. Po načinu na koji bi mu, kada pomisli da je zaspao, spustila ruku na čelo.

Telo mu je sporo vraćalo snagu, ali u njemu se nešto drugo oporavljalo brže, volja da ne odustane. To nije bio izraz optimizma, niti vere u bolje sutra. Bila je to instiktivna volja da opstane. Čak i u najtežim uslovima, čovek se grčevito bori za život, zato što ne može drugačije. Bio je iscrpljen, poražen, lišen nade, ali je u njemu još tinjala ta tragična upornost, nemo priznanje života, uprkos svemu. Kada je prvi put pokušao da hoda, noge su mu drhtale, ali nije pao. Bila je pored njega spremna da ga pridrži. Njena blizina to je bilo dovoljno.

„Polako, nema žurbe.“, rekla je.

U tom trenutku, prvi put posle brodoloma se nasmejao. Nije siguran da li zbog nje, zbog sebe, ili zbog činjenice da je još uvek ovde, ali osmeh je bio stvaran.

Dok su mu se snaga i pokreti polako vraćali, počela su da se vraćaju i sećanja. Isprva maglovita, a zatim oštrija. Imao je privremenu retrogradnu amneziju. Stanje koje mu je izbrisalo fragmente života pre nesreće. Bio je to oblik zaborava koji je uzrokovao da zaboravi koga je voleo. U jednom od tih sećanja, držao je za ruku ženu, dok ih je mesečina obasjavala. Drugom rukom je držao dete. Dečaka. Imena nije mogao da se seti, ali osećaj ga nije varao. Bio je otac. Ostali su samo tragovi, poznata lica bez imena. Osmeh mu je izbledeo. Poželeo je to da joj kaže, ali nije znao kako.

Te noći nije mogao zaspati, dugo je gledao u plafon od pletene trske, dok je vetar bio kratak i isprekidan. Uključen radio, i muzika koja je svirala, pomogla mu je da se seti većine stvari. Ujutru je ćutao duže nego inače. I ona je ćutala, ali drugačije, kao da je osetila promenu.

 “Nešto te muči?”, pitala ga je dok mu je pružala vodu.

“Sećanja, ne znam da li bih voleo da se vrate, ali vraćaju se. Postojala je žena…”

“Tvoja žena?”, upitala je.

“Da, voleo sam je. Imali smo dete. Ne znam gde su… Ne znam  da li su živi….”

“Ne moraš sve da znaš, da bi znao kako se osećaš sada…”, odgovorila je tiho.

U tom jednostavnom odgovoru, osetio je neku vrstu razumevanja. I u toj blizini nije znao da li je ispravno da uzvrati istom emocijom. Da li ima prava da započne nešto sa novom osobom?

U danima koji su usledili, tek što sunce izađe, sadili bi pirinač u blatnjavom poljima. On je nosio iscepanu majcu i slameni šešir, a ona izbledelu haljinu sa maramom čvrsto vezanom oko glave. Dok je on motikom pravio brazde, ona je išla iza njega sa pletenom korpom punom mladica. Svaka biljka je bila pažljivo upletena u snopove. Ruke su im bile smežurane od vode i blata, ali su bili neumorni.

“Potpuno sam povratio snagu”, rekao je sa ushićenjem.

“Znam, ali pazi da se ne povrediš”, rekla je zabrinuto.

Jednog dana je odlučio da ide svojim putem. Ne zato što je nije voleo, već je razumeo da ljubav, da bi bila istinska, mora da dolazi iz unutrašnje potpunosti, a ne iz zahvalnosti ili dugovanja. Žena koju je upoznao donela mu je isceljenje i sada je mogla da vidi zrelost njegovog karaktera. Nije ostao, jer bi ostanak bio čin požude, niti je pobegao, jer bekstvo je slabost. Shvatio je da je najbolje da postupi između emocija što ga vezuju za prošlost i zahvalnosti koje je imao u sadašnjosti. Nije mogao da je voli napola, niti je takva žena to zaslužila.

Na rastanku su otvorili bocu domaće rakije, popivši nekoliko čašica na iskap, razmenili su ove reči…

On: “Ne mogu da ostanem. Moram da nađem ženu i dete. Ne znam gde su, ne znam jesu li živi.”

Ona: “Znam.”

On: “Naša tišina, i tvoja blizina… Prvi put sam se posle nekog vremena osećao lepo. Ali kako da ostanem ovde sa tobom, kada mi u glavi odjekuje pitanje… Da li su možda negde gladni?”

Ona: “Da sam na tvom mestu isto bih uradila.”

On: “Moj odlazak, nije izdaja, već priznanje da u ovom trenutku ne mogu da te volim potpuno i u celosti. Želeo bih da se vratim…”

Ona: “Ne tuguj. Srešćemo se opet.”

[1] Tradicionalno jelo sa Madagaskara

za P.U.L.S.E  Čedomir Pantić 

  brodolom, Čedomir Pantić, kratke priče, Madagaskar