Federiko Felini – maestro kinematografije

Do trenutka kada je umro 1993, Federiko Felini je osvojio četiri Oskara za najbolji strani film i po tome se izjednačio sa zemljakom Vitorijom de Sikom – nijedan drugi italijanski režiser nema više pobeda od njih dvojice.

Ali 25 godina od njegove smrti, duga senka njegove zaostavštine zahvata mnogo više tragova nego što su to nagrade i priznanja (iako ćete videti, ako nastavite da čitate ovaj tekst, da je upravo osvojio još jednu nagradu).

Konačno, ne samo da je maestrova vizija bila toliko jedinstvena i hipnotička da je kolokvijalnom govoru podarila i jedan karnevalski pridev (felinijevski), već su i njegovi filmovi generacijama filmadžija pokazivali pravac kojim se napreduje.

Kako da se u filmu eksperimentiše i rizikuje i kako da se pomire ispovednički načini pripovedanja i bizarni slikoviti usponi.

Martin Skorseze je, na primer, nedavno priznao da Felinijevo remek-delo Osam i po nanovo gleda svake godine.

„Osam i po je za mene oduvek bio kamen temeljac na mnogo načina”, kaže on. „Sloboda, inovacija, temeljna surovost i sama srž čežnjive, očaravajuće, fizičke kretnje kamere i kompozicija”.

Toliko o pohvalama, ovu je zaista teško nadmašiti.

A što se tiče nas ostalih, onih koji sede u mraku bioskopa i pilje u platno ne bi li bili očarani ili transportovani, nije preterivanje reći da je Felini armiju bioskopskih posetilaca naveo na novi put.

Odveo nas je (i dalje to radi) na odredišta koja sežu daleko od sveta u kojem se priča engleski jezik – odredišta kakva nismo mogli ni da sanjamo u najluđim fantazijama.

Stvorio je lični filmski stil koji je nekako misteriozno i čudesno postao univerzalan i koji je ovu planetu učinio nekako manjom i intimnijom.

Felinijevo remek-delo Osam i po je predstavljalo temelj za Martina Skorsezea koji ovaj film nanovo gleda svake godine

Pa ipak – uvek postoji to „pa ipak”, zar ne? – nisam preterano srećan kada kažem da je kritička javnost oduvek imala komplikovan odnos sa Felinijem.

U recenziji filma Osam i po, tananom lirskom sanjarenju o rediteljevoj kreativnoj blokadi, Polin Kejl snajperski nišani film:

„Nečija fantazija od života je savršen materijal za film ukoliko je ona sama po sebi imaginativna i fascinantna ili ako osvetljava njegov ne toliko fantastičan život na neki zanimljiv način”, napisala je ona.

„Ali Osam i po nije ni jedno ni drugo; on iznenađujuće izgleda kao neki konfekcijski san o holivudskim heroinama prepun frojdovske anksioznosti”.

Ups.

Kejl svakako nije bila prvi ozbiljan kritičar kojem su Felinijevi filmovi bili odbojni. Ona ih je videla kao isprazno sredstvo za plasiranje umetničkog simbolizma i grotesknog nadrealizma koji samo nagoveštavaju dubinu koju ne mogu da dosegnu. Nije bila ni poslednji.

U zborniku „Da li ste videli…?“, Dejvid Tompson kaže: „Nije baš da Osam i po može ili hoće da traje večno, samo je osećaj takav kada ga gledate”.

I tu ne staje. Na drugom mestu u istoj knjizi, Tompson za film Amarkord (Sećam se) iz 1974. kaže:

„Felini scenu može da stvori i u snu – ali da li baš mora?”.

Za Sladak život (La Dolce Vita) on kaže:

„Ovde se ništa ne dešava, osim što imamo nabildovanu scenografiju, epske lekcije iz simbolizma i kompleksne cmizdrave metafore”.

U delu u kojem se bavi filmom Noć u Kabiriji iz 1957, u kojem Felinijeva supruga i muza Đulijeta Mesina izvodi jednu od najimpresivnijih glumačkih predstava koje sam ikada video, on kaže:

„Ja, kao jedan slabić, u njoj i dalje vidim sladunjavu glumicu”.

Pa, makar je ovo „slabić” potrefio.

Felini je ljubitelje filma naveo na potpuno novi način gledanja filmova

Tvrdim da Kejl i Tompson ne da nisu u pravu, već da su njihovi stavovi besmisleni i na staklenim nogama. Sa izuzetkom De Sike, čiji me film Umberto D i dan danas rasplače, Felini je oduvek bio italijanski režiser sa najviše introspekcije, umetnosti i dubine (oprostite mi ljubitelji Antonionija).

Niko ne spaja gorčinu i sladunjavost sa tolikom lakoćom. I ja svakako nisam jedini kritičar koji tako misli. U BBC Kultura anketi koja se bavila listom od 100 najvećih inostranih filmova, Felini se našao na deobi drugog mesta.

Imao je četiri filma na listi, a samo su Ingmar Bergman i Luis Bunjuel imali više, po pet.

Za sve vas koji volite da vodite računa o rezultatu, ovo su Felinijevi filmovi sa tog spiska: Osam i po je na sedmom mestu, Sladak život deseti, Ulica (La Strada) je na mestu broj 83, dok su Kabirijine noći na 87. mestu Nostalgični Amarkord je zamalo ispao sa liste – smestio se na poziciju 112.

 

Cirkuski zabavljači i ulični hodači

Rođen je 1920. godine u primorskom gradu Riminiju na obali Jadranskog mora (za njega je to bio geografski Rouzbad – misteriozni predmet u filmu Građanin Kejn, Orsona Velsa, prim.prev) kojem se iznova vraćao, kao na primer u filmovima Amarkord i Roma).

Svoju filmsku karijeru je otpočeo kao scenarista na neorealističkom klasiku Roberta Roselinija, filmu Rim, otvoren grad.

Petnaest godina kasnije, teško je uopšte zamisliti nekoga ko je na taj način, potpuno okrenuo leđa realizmu (neo ili bilo kojoj drugoj formi) kao Felini.

Njegovi rani filmovi, inspirisani Roselinijem, kao na primer Dangube ((I Vitelloni) iz 1953, bili su odbačeni u korist sentimentalnijih pikarskih filmova kao što su Ulica iz 1954. i Noći u Kabiriji iz 1957, koji su odzvanjali bolnim osećajem humanosti među prizemnim cirkuskim zabavljačima i uličnim hodačima.

Felinijev rani neorealizam je bio odbačen u korist sentimentalnih avantura kao što je Ulica iz 1954.

A zatim je, naravno, došao Sladak život – vrtoglava skitnja kroz duhovno obamrlo visoko društvo iz rimske ulice Via Veneto.

Bio je to masterklas u egzistencijalističkoj čežnji i posleratnom hedonizmu, podstaknut razvratnim šarmom umornog heroja Marčela (Marčelo Mastrojani) i neizbrisivim prizorima kao što su Hristova statua koja se izdiže nad gradom ili Anita Ekberg, bombastična plavuša koja se brčka u fontani Trevi.

Završni kadar naivne devojke koja na plaži nudi jednu tajnu Marčelu koji je zbog jakog vetra ne razume, ima devastirajući efekat.

Sladak život je Felinija katapultirao u redove najvećih filmskih reditelja na svetu. Zato možda i ne iznenađuje što je ovaj film doveo do duhovne i umetničke krize (kako nastaviti posle najvećeg uspeha u karijeri?) koja je postala inspiracija za njegov sledeći projekat, Osam i po. Koristeći glavni lik kao svoj alter ego na platnu, Felini ga, opet kroz Mastrojanija, pretvara u svoj najrefleksivniji i najzabavniji film.

On izgleda kao crno-beli dodatak ličnom dnevniku, ostavljenom otvorenom za svoje obožavaoce, kao seciranje toka svesti umetnika sa nadom da će možda i pronaći ključ kojim će u budućnosti rešiti sve zagonetke života.

On je započeo i novu fazu u njegovoj karijeri u kojoj narativ ima sekundarno mesto u odnosu na prizore. Ali kakvi su to samo prizori bili!

Njegov psihodelični, paganski let iznad Neronovog Rima na letećem ćilimu u Satirikonu iz 1969. bih mogao da nanovo gledam svake godine – što i činim.

Satirikon iz 1969. je psihodelična vožnja letećim ćilimom kroz Neronov Rim

Ne tvrdim da svi Felinijevi filmovi iz kasnih 70-tih godina zaslužuju status „klasika”. Ne zaslužuju ga.

Ali čak i oni manje značajni naslovi nude mnoga celuloidna zadovoljenja ako, na primer, samo slušate zaraznu muziku Nina Rote ili uživate u neodoljivim scenografijama Danila Donatija.

Svejedno, smatram da je Akademija potpuno bila u pravu kada je 1993. Feliniju dodelila počasnog Oskara za životno delo. Na samoj pozornici na koju je izašao da primi svoju statuetu, manje od godinu dana pre smrti, 73-godišnjak je bio iskren i direktan kada je rekao “gracije” i kada je svojoj supruzi Đulijeti kazao da prestane da plače.

I šta tu više ima da se kaže?

Njegovi filmovi su već sve rekli.

Izvor: BBC na srpskom

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments