Magija i snovi Ernesta Sabata – Doktorirao je fiziku i matematiku, životna želja mu je bila da bude slikar, a pamtićemo ga kao jednog od najvažnijih pisaca u svetskoj književnoj baštini
Više nego uzbudljiv život Ernesta Sabata, a pre svega njegovo literarno delo koje danas postaje aktuelno, sa razlogom su tema časopisa Gradac. Trobroj od 200 i nešto stranica, obogaćen i osvežen fotografijama iz Sabatovog života, priredila je, predgovor napisala i najveći deo izabranih tekstova prevela Aleksandra Mančić, a uz nju su tekstove prevele i Milica Stojković (sa engleskog, francuskog i španskog) i Bojana Kovačević Petrović sa španskog.
Ono što bi bio putokaz za detaljni pregled sveta Ernesta Sabata, koga književna kritika unisono stavlja u sam vrh argentinske književnosti uz Borhesa i Kortasara, jeste ocena Aleksandre Mančić da mu je glavni podsticaj u umetnosti bila izvorna teskoba, koja izlazi izvan granica stvaralaštva i iz svega što je pisac govorio o sebi jasno je da su taj nemir i ta jeza obeležili celi njegov život.
Ernesto Sabato (1911-2011) potiče iz porodice italijanskih doseljenika u provinciju Buenos Ajres. Studirao je fiziku i matematiku na Univerzitetu u La Plati, doktorirao fiziku koju je i predavao na istom univerzitetu; između studija i doktorata živeo je kratko vreme u Evropi, u Briselu i Parizu, u kojem je 1938. i 1939. radio u laboratoriji Žolio-Kiri.
Pariz ga je opčinio, u njemu se upoznao sa brojnim umetnicima, slikarima i piscima. Ta 1938. biće prelomna u njegovom životu. Po povratku počinje univerzitetsku karijeru ali iz nauke definitivno izlazi 1945, i posvećuje se književnosti.
Tri godine kasnije objavljuje svoj prvi roman, Tunel, za kojim slede romani O junacima i grobovima (1961) i Abadon, anđeo uništenja (1974). Na srpski su prevođeni u više navrata, a uz njih objavljena su i Sabatova dela Otpor, Pojedinac i Univerzum, i Pre kraja.
Mračni svet podsvesti je večito intrigirao Ernesta Sabata. Mučila su ga pitanja čovekove egzistencije, borba dobra i zla u životima svih nas i, najvažnije, kako se sa ovim drugim izboriti.
Junaci njegovih romana su opskurni, iz podzemlja, zločinački nastrojeni, a iza njihovih postupaka kriju se beskrajna usamljenost, nesnalaženje u svetu, nemoć i beznađe.
Reč je o psihološkim romanima, utopljenim u egzistencijalističku skepsu; u njima postoje i autobiografski elementi, ali pre svega duboka zabrinutost za čoveka koji češće silazi u pakao nego što uspeva da se vine ka Raju.
U Sabatovoj zebnji za čoveka u korenu leži filozofija najvećih svetskih mislilaca – pre svih Ničea i Kjerkegora, pisaca kao što su Dostojevski, Kafka i Kami, i slikara koji ga je opčinjavao – Van Goga.
„Patnja je poučnija od sreće“, rekao je jednom prilikom, i to će se čitati u njegovim romanima koji u različitim razmerama pokazuju uticaj nadrealizma, magijskog realizma i postmodernizma. Ali to su, najpre, dela u kojima je vodio „bitku za ja, ono ja koje je izgubilo svoje prvobitno harmonično jedinstvo“, kako je objasnio 1986. u svojoj Ispovesti pisca. Sabato je posmatrao svet koji je na njegove oči „škripao i pretio da se sruši“. Strepeo je za njegovu sudbinu sa razlogom, jer su je obeležavali koncentracioni logori, droga kojom se tražio izgubljeni Raj, kriza ideologije i budućnost u kojoj će čovek od krvi i mesa završiti kao čovek-masa, „zupčanik u divovskoj anonimnoj mašineriji… čiji gospodari, nevidljivi i surovi, samo melju“.
Sabata su roman i fikcija zaokupljali celoga života.
Dva su trenutka u radu pisca, objasnio je u Ispovesti. U prvom, on uranja u dubine bića, predaje se silama magije i sna, vraća nazad u detinjstvo i u nezapamćena vremena vrste, tamo gde vladaju osnovni nagoni života i smrti, gde seks, incest i oceubistvo pokreću njegove fantazme; tu umetnik nalazi velike teme svog stvaralaštva.
U drugom, pisac se vraća u svet svetlosti, i to je trenutak kad sve stvaraočeve sposobnosti obrađuju sadašnjeg čoveka sa ideološkim predrasudama, i sa političkim i društvenim stavom.
To prožimanje magijske misli, apstraktnih rasprava i stravičnosti konkretnih manifestacija, objašnjavao je Sabato, odlika je totalnog romana.
I zato taj roman „u ovo doba otuđenja čoveka, otuđenja izazvanog pre svega pozitivističkim mentalitetom koji je prognao mito-poetičku misao da bi zadržao čisti razum“, dobija toliki značaj.
Umetnost čoveku pruža priliku da ispolji strašne, protivrečne oblike svoje duše, ubeđen je ovaj pisac, a fikcija je ta koja nudi stvarnu integraciju dezintegrisanom čoveku u onim trenucima kad se činjenice združuju sa mitologijom i magijom.
Po profesiji prirodnjak, a po vokaciji umetnik, Ernesto Sabato je bio „intelektualac bez granica, renesansni čovek“ koji je za života uspeo da se posveti i drugim oblastima; bavio se politikom, u mladosti je pripadao Komunističkoj partiji ali ju je napustio kada se spoznala istina o Staljinovim logorima.
Više nije bio ni u jednoj partiji, bio je protiv diktature i levice i desnice, zalagao se za društvo u čijoj će osnovi biti individualna sloboda, a našao se i na čelu državne Komisije za istraživanje nestalih u vreme diktature.
Ipak, celo njegovo biće bilo je umetničko. Kad je počeo ozbiljno da gubi vid i zaključio da više kao pisac nema šta da kaže, okrenuo se slikarstvu:
„Moja prva strast u detinjstvu, i kasnije u dečaštvu, bilo je slikarstvo… slabljenje vida omogućilo mi je da se bavim slikanjem bez osećaja krivice… Veličina slike omogućava mi ono što mi veličina slova više ne dopušta“.
Časopis Gradac posvećen Ernestu Sabatu nudi izvanredni portret ovog posvećenika otkrivanju zle kobi čoveka, i tragaoca za protivlekom. Izbor priloga, od kritika romana, delova iz intervjua i tekstova o njegovom delu do dramatizacija za pozorište i film, otkriva ono što ga je krasilo, a što je suština umetnika. To je jednom i predočio Borhesu: „Umetnici su buntovnici par exellence. Umetnik može da stvara veliku umetnost samo u apsolutnoj slobodi, sve drugo je pokoravanje, konvencionalna, i zato lažna umetnost. I, zato ne služi čoveku.“
Anđelka Cvijić
Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E
Magija i snovi Ernesta Sabata added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →