Makedonski džez na sedam osmina

Vlatko Stefanovski je bio prvi muzički junak iz moje mladosti kojeg sam najpre sreo u kafani.To sam shvatio kao mig sudbine – moram nadoknaditi propušteno i otići na njegovu svirku. A onda je Vlatko došao u Niš.

 

Kada uđete u određene godine, postajete izbirljivi, da ne kažem neku težu reč. Muzika mora da probije teške naslage vremena, sećanje na loše i manje loše svirke na mnogim binama, u mnogim zemljama. Magiju muzike više ne podržava magija mladosti, već je nemilosrdni filter iskustva hladno prosejava.

 

Retko idem na koncerte

 

Uglavnom propuštam ta ritualna okupljanja. Osamdesetih sam ih video stvarno puno, više nego što mi je potrebno da se sećam. Ponekad me u poslednje dve decenije neko ipak  nagovori da pogledam stvari koje sam propustio kao mlad čovek.

Tako sam pre desetak godina otišao na Galiju u Beogradu i bio zatečen – ta muzika je bila bolje i svežije odsvirana od muzike bendova koje sam u mladosti više cenio.

Na poneki koncert sam otišao da pravim društvo lepoj ženi – tako je bilo i na koncertu Dina Merlina u beogradskoj Areni. Inscenirana emocija nije dostigla nivo ni jednog njegovog nosača zvuka. A kamoli nivo koji je imao kada je osamdesetih promovisao Kokuzna vremena u Sarajevu. U Beogradu je to bio čisti lažnjak.

Jednom prilikom godine 2008. ležao sam na toplim keramičkim pločicama terase u iznajmljenom stanu na Senjaku. U bašti je komšija Milutin spremao svadbarski kupus u velikom livenom ćupu. Toplo jesenje predvečerje. Sa Hipodroma su dopirali zvuci nekog koncerta.

Čini mi se da je vetar u suton do uva doneo rif gitare koji me vratio trideset godina unazad – YU grupa. Nisam poželeo da siđem do konjskog trkališta i poslušam šta braća Jelić – muzičari koje inače cenim zbog čestitog odnosa prema roku – imaju da mi saopšte. Sve je već rečeno.

Možda sve to ima veze i sa pomeranjem muzičkih sklonosti. Etno džez, Kuba, zapadnoafrički zvuci, eksperimentalna klasika iz doba ekspresionizma, brazilski i skandinavski džez, fado, ciganski trubači, sve je to ovih decenija nudilo muzičku rekonfiguraciju moje duše. I ja sam prihvatao te ponude.

 

Ali na ovaj koncert hoću

 

Ovaj put nije bilo dvoumljenja. Kada su mi društvene mreže među obilnim treš informacijama ponudile i obaveštenje da u zgradi Banovine u Nišu svira Vlatko Stefanovski sa svojim triom, odmah sam na internetu kupio karte.  Oko 12 evra nije neki trošak, ako imam priliku da konačno čujem šta prstima ume da ispriča svakako najinteresantniji gitarista bivše jugoslovenske scene.

Ni sam ne znam kako se desilo da mi je Vlatko promakao osamdesetih kada sam išao na svaki raspoloživi koncert. Pre nekoliko godina sam u Ohridu bio u društvu sa Vladom iz Skoplja. Njega je ljubazno pozdravio čovek koji je sa porodicom sedeo u istoj kafani. Kada smo izašli moja saputnica je rekla Vladi da čovek s kojim je srdačno popričao opasno liči na Vlatka Stefanovskog. „Pa to jeste Vlatko Stefanovski“, rekao je on uz smeh. Njih dvojica su sa dobro znali.

Vlatko je bio prva jugoslovenska zvezda iz moje mladosti koju sam najpre sreo u kafani. Tada sam shvatio da je to mig sudbine – davnašnji nedovršeni zadatak, odlazak na koncert takvog gitariste, obaviću prvom prilikom.

Slučaj je hteo da to bude niška Banovina.

 

Zagrevanje pre koncerta

 

U grad sam doputovao tog popodneva. Na vreloj autobuskoj stanici dočekao sam i Milana, gosta iz Splita, koji voli pevanje u zboru i u klapama, uopšte višeglasje. Mada stariji od mene, i on je, pošto je bio u gostima u Beogradu, želeo na koncert.

Ali, kad je već u Nišu, odveo sam ga prvo u Mali podrum, gde smo izjeli čuvenu teleću glavu iz rerne i zarakijali se, pa smo skoro zakasnili na koncert.

Pred zgradom Banovine, sa desne strane, pružio se red. Mi, matorci, razgalamili smo se, ubravši poneki osmeh neverice među mlađim Nišlijkama i Nišlijama koji su čekali u istom redu. Ne znam da li im je bila zabavniji Milanova ikavica ili moj govor sa svim padežima.

Kratak pretres na ulazu i onda hod kroz već krcato koncertno dvorište. Jedan redar nas šalje levo, u ćošak, kaže da se odatle sve vidi, ali ima vazduha i mesta. Tako je i bilo. Krošnja nekog drevnog stabla neodređene vrste izgledala je kao crni čupavi ukras iznad osvetljene bine iza koje su kao kulisa bili ogromni prozori iz jugoslovenskog kraljevskog perioda.

U našem ćošku zaista nije bilo puno ljudi. Mirisalo je na marihuanu. Na binu je izašao Vlatko sa sinom Janom za bubnjevima, i Ivanom Kukićem na basu. Ova sveža krv, mladost koja već neko vreme nastupa sa Vlatkom, pokazala se kao izuzetno dobar recept.

Kolumnista Dragoslav Dedović na koncertu VS trija

 

„Faith, hope, love“

 

Kažu da neki ljudi stare kao katedrale. U Vlatkovom slučaju je to zaista tačno. „Makedonsko devojče“, njegova verzija, zazvučala je kao veliko obećanje. Potom „Si zaljubiv edno mome“ – svedenija verzija nego u nastupima u kojima su uključene i klavijature. Već mi je ovde jasno da prisustvujem izuzetnoj večeri.

„Eleno, kerko, Eleno“ dovodi nas u meditativni štimung. Publika je posvećena, usredsređena, srdačna. A tri muzičara na bini očito raspoloženi za svirku. „Vlatkovo oro“ je pokazalo svu brzoprstu virtuoznost gitariste koji ne mari za trendove i modne talase, već – svira instrument s kojim je srastao.

Onda shvatim da sam na društvenim mrežama prečesto slušao Vlatkove akustične nastupe, pa sam skoro zaboravio do koje mere taj zvuk može biti čvrst – rok najbolje sorte garniran nesvakidašnjim gitarskim pričama.

Lakoća s kojom Vlatko Stefanovski menja registar, ulazeći iz džeziranog etna u tvrdi zvuk, pa u fanki da bi se vratio u baladu kojom poručuje da moramo zadržati veru, nadu, ljubav, naprosto je fascinantna.

 

Teritorija: jendvatri – jendva, jendva

 

Vlatko je malo govorio, samo je u kratkom obraćanju publici napomenuo da ne zna da priča viceve i nije duhovit kao neke njegove kolege, ali je zato obećao da će svirati dalje i dalje i dalje. To je i radio, bez pauza i kompromisa.

U jednom trenutku je kratko najavio ulazak na teritoriju „jen-dva-tri, jen-dva, jen-dva“. Na toj teritoriji je on još iz slavnih vremena benda Leb i sol ipak najviše kod kuće.

I onda Jan Stefanovski ulazi bubnjevima u taj naš balkanski sedmoosminski arhetipski ritam, u publici se diže raspoloženje, ruke biju dlanom o dlan i – gitara počne da priča, a svi mi u sebi pevamo: Jovano, Jovanke.

U publici je primetno ono tiho ključanje koje će se na kraju pesme pretvoriti u uzvik iskrenog oduševljenja iz hiljade grla. Bio je to zajednički trans muzičara i ljudi okupljenih oko bine, jedan od vrhunaca večeri.

 

Hitovi poput vremeplova

 

Te večeri su nas razgalili stihovi iz „Gipsy songa“, himne gastarbajterske čežnje: „Ja sum šetal, ja sum bil na zapad / duri do Germanija / za da najdem parče leb za mene i za / mojata familija“. 

Nisam znao da znam napamet sve te refrene – „Čuvam noć od budnih“ ili „Kao kakao“. Kad smo već kod ovog hita s kraja osamdesetih – on je svojom porukom najbolje odrazio duh umiruće jugoslovenske epohe:

Deca kao ne znaju
Starci kao mudruju
Vojnici kao budni
Žene kao verne
Sve je mutno
Kao, kao kakao

Na tom mestu ne mogu da se ne setim Tuzlaka Bahrudina koji je 1991. u kamere Jutela na početku oružanih okršaja u Sloveniji na pitanje šta se tu dešava rekao: „Oni kao hoće da se otcjepljuju, a mi im kao ne damo.“ Baš tako, Bahrudine, kao kakao. Krvavi kakao.

 

Vlatkova mikroklima

 

Vlatkove duže melodije su u meni probudile asocijativne nizove, sećanja za koja nisam znao ni da postoje. Moje prvo gimnazijsko preslušavanje albuma prvenca „Leb i sol“ krajem sedamdesetih donelo mi je veliko zadovoljstvo.

Pored tada veoma poznate „Nisam tvoj“, stalno sam na lošem gramofonu iznova slušao i instrumentalu „Kokoška“. Sada, u Nišu, povezujem taj osećaj sa instrumentalom iz osamdesetih za koji Vlatko kaže da mu je u ukupnom opusu najdraži: „Bistra voda“. Na kraju Vlatkova gitara pijuče kao pile. Kokoška se u ove četiri i po decenije podmladila.

Na kraju nam je VS trio poklonio večni hit „Skoplje“. Naravno, svi su pevali. Vlatkova čarobna gitara me je još kao mladog čoveka pripremila za Makedoniju, za moje česte odlaske u Skoplje, za prijateljevanje sa tamošnjim ljudima. Nije kurtoazno to što je Vlatko na kraju rekao pred niškom publikom – preko 70 koncerata u toj postavi, a u Nišu je bilo najbolje. „Niš – rokerski grad“, doviknuo nam je Vlatko Stefanovski.

Kada su se svetla upalila shvatio sam da je više od polovine publike sedokoso ili ćelavo. Mi smo raspevana „bela kuga“. Ali još uvek umemo da odstojimo dva sata okupljeni oko magijskog zazivanja boljeg sveta. A ona druga polovina, mlađa publika, spada u čudo muzike koja podmlađuje i koja se podmlađuje.

Dragoslav Dedović

Izvor: DW

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments