Arhiva izgubljenih koraka Maks, Miša & ofanziva Tet

Postoje romani koji se ne čitaju, nego proživljavaju, a “Maks, Miša & ofanziva Tet” je upravo takva – monumentalna saga koja vam se uvuče pod kožu i tu ostane. Roman Johana Harstada predstavlja poduhvat koji prevazilazi okvire klasične narative, transformišući se u svojevrsnu fizičku i mentalnu simulaciju samog protoka vremena i težine ljudske egzistencije. Na oko 1000 stranica prevoda, odnosno preko 1200 stranica originalnog teksta, Harstad ne piše samo roman; on gradi svet u koji se useljavate. To je masivan, literarni spomenik ljudskoj potrebi da sačuva ono što je odavno izgubljeno. Čitati ovo delo znači prihvatiti da će vas ono promeniti, stranicu po stranicu, sve dok na samom kraju ne shvatite da ste arhivirali i deo sopstvene duše. Zanimljivo je da je ovo delo, objavljeno 2017. godine, proglašeno romanom decenije u Norveškoj, čuvajući svoju autentičnost na jeziku koji glavni junak oseća kao sopstvenu suštinu.

Johan Harstad nas vodi kroz život Maksa Hansena, uspešnog reditelja koji 2012. godine, usred američke turneje, počinje da raspliće klupko sopstvene prošlosti. Sve kreće od onog sudbinskog trenutka u Stavangeru 80-ih, gde Maksov svet čine drugari i ratne igre inspirisane Kopolinim filmom “Apokalipsa danas”. Detinjstvo u simulaciji Vijetnama, ušuškano i sigurno jer roditelji ne ribare na otvorenim morima niti rade na naftnim platformama, prekida se onog trenutka kada njegov otac, pilot, dobije otkaz i odvede porodicu u Ameriku. Maks otelotvoruje koncept “izmeštenosti” – on je čovek koji nikada u potpunosti ne pripada mestu na kojem se nalazi. Taj prelazak nije bio samo geografska promena, već presecanje „čelične žice“ koja ga je vezala za autentičnost; to je njegova lična “ofanziva Tet”, razorni upad sudbine koji uništava unutrašnji mir i nameće nostalgiju ne kao slatku čežnju, već kao hroničnu, neizlečivu bolest.

Ovo je roman o odrastanju i zrelosti, o domovini i poreklu, ali i o dubokom sukobu između etičkih i etničkih principa. To je put od prkosnog deteta koje ćutanjem pruža otpor novoj sredini, do senzibilnog čoveka koji pronalazi uporište u nepokolebljivoj autentičnosti svojih saputnika. Norveški jezik, koji je za Maksa bio puna usta kamenja, zamenila je Amerika, koja nije postala obećana zemlja, već poligon za prilagođavanje. Engleski jezik je osećao kao pesak; svaka reč bi iscurila pre nego što bi izgradila značenje. Njegova asimilacija bila je bolno i svesno ubijanje korena: skinuo je nordijski džemper sa vunenom šarom, prestao da čezne za norveškim delicijama i počeo da izbegava norvešku zajednicu, gradeći zidove usamljenosti. Taj proces konačnog gubljenja domovine najjasnije se ogleda u tišini poštanskog sandučeta – asimilacija je postala potpuna onog trenutka kada su pisma iz Norveške prestala da stižu i kada Maks više nije osećao ni potrebu ni obavezu da piše starim prijateljima. Mostovi su spaljeni, ne vatrom, već zaboravom.

Sa ocem, koji simbolizuje Norvešku, prekida kontakt nakon razvoda roditelja, okrećući se Americi koju simbolizuje njegov stric Oven. U tom vakuumu, Maks bira strategiju „stacionarnog posmatrača“ – on se svesno ukopava u mestu, birajući pasivni otpor umesto aktivne borbe. On ne juri za događajima, već stoji po strani kao nepomični svedok sopstvenog života, održavajući emocionalnu distancu kao štit od bola koji donosi bliskost. Ta pozicija mu omogućava da posmatra decenije koje ga lome – od Vijetnama preko 11. septembra, do razornog uragana Sandy. U tom svetu, njegov najvažniji oslonac postaje Mordekaj, prijatelj za sva vremena. On je sušta suprotnost Maksovoj rigidnosti – harizmatičan i fluidan, Mordekaj je most koji ga spaja sa američkom silovitošću, nudeći mu ogledalo u kojem izmeštenost postaje jedinstvena perspektiva. Uz njega je i Volter Vahlman, reditelj čije su surove metode u glumačkoj sekciji učile Maksa da je prilagođavanje jedini način preživljavanja. Iako je Maks odbijao Vahlmanove vežbe gde je morao postati životinja i ispustiti krik, upravo je taj otpor definisao njegov poziv: postao je reditelj koji arhivira svet kako bi ga kontrolisao.

Harstad majstorski koristi istorijsku metaforu vijetnamske bitke kako bi opisao unutrašnje sukobe svojih junaka. Posebno mesto u ovoj arhivi zauzima stric Oven, “bela vrana” porodice. Oven je svoje državljanstvo platio traumom iz Vijetnama, otvarajući prostor za razbijanje tabua o herojstvu. Njegovo utočište u notama Telonijusa Monka i Bila Evansa predstavlja napor da se haos rata pretvori u zvuk džeza, koji svojom strukturom diktira i sam ritam romana – duge, bogate digresije koje se uvek vraćaju na osnovnu tema melanholije. Kroz Ovena i njegovog prijatelja Milorada P. Andersona, čoveka iz Bosne čija sudbina ogleda traumu raspada domovine i građanskog rata, Harstad uvodi priče o svetovima koji nestaju. Milorad, sa svojim američkim prezimenom koje skriva balkanske rane, svedoči o zemlji za koju mnogi Amerikanci nikada nisu čuli, dajući Maksovoj melanholiji suroviju dimenziju.

U tom emocionalnom haosu, Miša postaje Maksova sudbina. Poreklom od ruskih emigranata u Kanadi, ona je dobrovoljni nomad koja nigde ne oseća razarajuću prazninu; ona je kroti kroz platna inspirisana Rotkovom apstrakcijom. Njena umetnost je sloboda da pokaže sve što nas tišti kao civilizaciju i da upozori na eventualni krah. Dok stoički podnosi negativne kritike, njena duhovnost biva razapeta na stubu materijalizma onih koji traže brzu zaradu kroz agente i tragače za profitom, pretvarajući njenu tišinu u robu. Nasuprot Mišinoj tišini stoji Maksova majka – njegovo jedino nepokolebljivo sidro. Dok Miša kroz platna materijalizuje prazninu, majka tu istu prazninu popunjava svojom fizičkom prisutnošću; ona je luka koja preživljava sve uragane i realnost koja ne zahteva interpretaciju.

Putovanje koje je počelo u magli Stavangera, svoj smiraj pronalazi u Montrealu, u međuprostoru aerodromskog terminala. To je duga linija povučena preko okeana, put od buke i besa ka tišini. Dok uragan briše materijalne tragove, Maks dostiže katarzu. Spoznaja da je „ovo samo ovo“ transformiše život u kompoziciju koja lepotu crpi iz sopstvenih nesavršenosti. To nije poraz, već trenutak kada čovek dopusti sebi da prosto postoji. Život je, baš kao i džez, lepota koja nastaje dok pokušavamo da popravimo ono što se popraviti ne može. Arhiviranje je završeno onog trenutka kada Maks počne da živi bez straha od gubitka, noseći u sebi majčinu istrajnost, Mordekajovu vitalnost, Ovenov džez i tešku istinu Milorada P. Andersona kao jedini kompas. Ovo je inspirativno i zadivljujuće remek-delo kojem se vredi iznova vraćati, jedno od najboljih koje sam čitala u poslednjih nekoliko godina.

Kaja Ristić

  Johan Harstad, Kaja Ristić, Književnost, Maks, Miša & ofanziva Tet

Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.