Anri de Tuluz-Lotrek Mali čovek širokih shvatanja – Jedan od najkontroverznijih umetnika svog vremena skretao je pažnju kako svojim izgledom tako i svojim stvaralaštvom koje iako u početku odbačeno kasnije izaziva senzaciju i divljenje. Svoj patuljast rast Lotrek duguje incestuoznom braku čiji je plod bio, a koji je bio sklopljen iz čistog koristoljublja.

Naime grofovi Tuluz vuku porodične korene još od doba Karla Velikog, imali su vodeću ulogu u krstaškim ratovima ali od 19. veka nemaju važnijeg uticaja na istorijski tok. Usled genetske mutacije imao je vrlo krte i osetljive kosti, sa četrnaest godina u ogromnom salonu raskošnog dvora gde je živeo Lotrek lomi nogu, a sledeće godine drugu u presahlom koritu jedne reke. To su bili događaji koji su mu umnogome odredili budući život. Iako rođen u izobilju i raskoši okružen ljudima iz najfinijeg krem društva Lotrek to od najranijeg detinjstva odbacuje. Majka ga sebično čuva i brine o njemu gušeći ga, a otac ga surovo odbacuje zbog njegovog hendikepa jer nikada neće postati dobar konjanik ili lovac. Ali srce ovog „malog“ čoveka bilo je dovoljno vatreno i hrabro da se odupre majci i da ga očevo odbacivanje ne slomi i on kreće svojim putem koji je istovremeno njegova najslađa osveta. Lotrek odlazi u krajnost, bežeći od uglađenog, ljubopitljivog društva koje bi ga uvek posmatralo kao nakazu smejući mu se iza leđa, Tuluz otkriva jedan potpuno nov svet do tada strogo zabranjen za njega. Ovaj čovek pronalazi inspiraciju u noćnim barovima i ženama lakog morala u muzici i prostorijama ispunjenim smehom, čavrljanjem, dimom i alkoholom. Od početka svog stvaralaštva on je boem u pravom smislu te reči. Anri je svim srcem želeo samostalnost, upravo zato teži da skine okove i pravila nametnuta elegantnim i luksuznim grofovskim životom, njegovo utočište je noć i kabare. Svestan svojih fizičkih nedostataka on beži u taj polu-svet gde je svakome dozvoljeno da bude ono što jeste, bez osuđujućih pogleda kakvim je izložen po danu. U jednom pismu Lotrek ovo i potvrđuje:

Naravno da bi otac voleo da pomisli da sam otpadnik, to je zahtevalo napor i vi znate isto tako dobro kao i ja kako me žestoko opterećuje pokušaj navikavanja na boemski život jer još sa sobom nosim teret sentimentalnosti koji ću morati da odbacim ako nešto želim da postignem…

.

Sve ono što zbog svojih fizičkih nedostataka nije mogao da ima i proživi, živeo je kroz svoja dela. Tako je bio očaran džokejima, konjima, lepim ženama, neverovatno gipkim i okretnim telima cirkuzanata. Savremenici na njegov rad ne obraćaju pažnju i ne pridaju Lotrekovoj umetnosti značaj. Ali potpuna senzacija i vrtoglava popularnost nastupa izradom plakata za Mulen Ruž. Na ovom plakatu prikazuje siluete koje su u pozadini, a u prvom planu siluetu datu iz profila mršavog čoveka, oštrog nosa sa cilindrom na glavi – Valentina-le-Dezoz ( Valentin čovek zmija), jedina figura koja nije prikazana kao silueta je plesačica Guli koja je izmislila kan-kan. Kako su ga plakati proslavili njihovu izradu dovodi do perfekcije pa tako najavljuje šansonijera Iveta Žilbera i radi omot korica za knjigu Reine de Joie ( Kraljica zabave). Ono što Lotreka razlikuje od većine stvaralaca, što je nesumnjivo posledica ogorčenosti na sopstveni izgled je to da se uvek trudio da pronađe ružnoću, a portretisane devojke često je prikazivao ružnije nego što jesu.

Lotrek:

Ružnoća uvek i svuda ima očaravajuću stranu; uzbudljivo je kada naiđeš na nju onde gde je pre toga niko nije primetio.

.

Ali on je podjednako bio surov prema izgledu drugih kao i prema sopstvenom stvarajući na taj način štit od mogućih zajedljivih komentara neprijatelja. Suština njegovog stvaralaštva je lik, portret,  karakter, stanje uma u tom trenutku, emocija … Uvek je „prikazivao istinu, ne ideal.“ Oštro odbacujući pejzaž koji je za njega bio tu samo kao dopuna portretu.

Lotrek:

Postoji samo lik. Pejzaž je samo dodatak i ne sme biti više od toga: slikar koji slika samo pejzaže je barbar. Pejzaž treba da nam pomogne da bolje shvatimo karakter lika..

Svojim rečima ništa nije štedeo, odličnim humorom bio je u centru pažnje ali jedina svetinja za njega je bila umetnost. Bordeli su mu bili drugi dom, večiti voajer prenosi nam intimu iz ovih „kuća ljubavi“, a njegove slike su glasne uvek žive pune smeha, perja i svile koja šušti pod prstima natopljene mirisom teškog parfema i jakog duvana. One očaravaju svojom neposrednošću, kod Lotreka nema maski sve je iskreno i do srži ogoljeno ali ispunjeno dušom i pokretom. Uvek nas je nesebično častio tom eksplozijom boja i pomalo sirovim, robusnim crtežom koji kipi od iskrenosti. U Lotrekovom stvaralaštvu prisutni su uticaji japanske umetnosti koji se ogledaju u nepostojanju senke, naglašenoj dinamici i izraženom pokretu i dijagonalama koje dominiraju kompozicijom. Novina koju Lotrek hrabro unosi u francusko slikarstvo je prazan prostor u sredini kompozicije što je za savremenike bilo nepojmljivo jer su oni upravo akcenat stavljali na središte platna. On upotrebljava takozvani kloazonistički pristup koji se odlikuje jakim konturama. Ovaj stil dobija ime po postupku emajliranja gde se emajl jarkih boja izliva u jak metalni okvir.

Anri je duboko bio nesrećan i ispunjen konstantnim osećanjem melanholije. Iako je uživao u bordelima, piću i duvanu ono za čim je oduvek tragao bila je ljubav koju nikada nije imao. U potpunosti svestan sebe strmoglavo stremi svom uništenju. U stanju delirijuma završava u duševnoj bolnici iz koje se izbavlja protestvovanjem i borbenošću koja ga ni tada nije napustila. Ali kao što u životu sve ima svoju cenu tako i Lotrek plaća svu svoju  boemštinu opakom tada neizlečivom bolešću sifilisom.

Napomena – svi citati Lotreka su iz knjige : Anri de Tuluz-Lotrek (1864-1901) pozorište života, Matthias Arnold)

Za P.U.L.S.E Ana Kršljanin

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Ana Kršljanin, Lotrek, Slikarstvo