"Mали принц" – парабола о нашем свету и времену

Ulogujte se / Kreirajte profil

„Mали принц“ – парабола о нашем свету и времену

.

Become a Patron!

.

Мали принц” Антоана де Сент Егзиперија је, несумњиво, жанровски хибрид, који измиче традиционалној жанровској типологији, јер има одлике више романескних врста. Жанровска хибридност огледа се у присуству елемената реалистичке приповедне традиције, научне фантастике, као и путописне и авантуристичке прозе. Поједини микрожанрови инкорпорирани у ово дело додатно усложњавају његову структуру, чиме је свакако и обогаћују. У питању је, дакле, роман у којем, на нивоу микроструктуре, откривамо одлике легенде, параболе, анегдоте, басне, односно приче о животињама, фантастичне приче, бајке, загонетке и пословице, које се међусобно надмећу за доминантно место у структури романа, при чему је приметно одступање од одређених жанровских конвенција и трансформација преузетих елемената.

Питање жанровске припадности овог дела у тесној је вези са његовим идејним слојем и значењским аспектима. Алегоријско-алузивни контекст, у чијем се склопу налазе филозофске, етичке и антрополошке идеје, омогућава да се Мали принц посматра као парабола о нашем времену и свету. У складу са тим важна је форма у коју су различите идеје заоденуте. Мноштво је мисли у овом делу посредно или непосредно саопштених, које наглашавају племенитост, узвишеност и драгоцену вредност љубави у њеним различитим видовима међуљудске повезаности. У основној идеји романа – да човек само срцем добро види – наслућује се веза са хришћанским схватањем љубави и мисијом Малог Принца у свемиру. Мисао да се суштина света не да очима сагледати, више пута је потврђена и пре него што је експлицитно исказана у делу, можда најбоље већ у другом поглављу романа, где се препознаје у речима наратора-пилота:

Ово је сандук. У њему је овца коју желиш.

Прихватањем тог цртежа, јунак је показао да разуме његову суштину, за коју су очи слепе, али не и имагинација и машта:

То је управо оно што сам желео! (…) Није баш тако малецка… Гле! Заспала је…

Већ у ауторовој посвети садржана је могућност Егзиперијеве сугестије како треба читати ову «књигу за децу». Често коментари самог приповедача сугеришу дубље слојеве приче, тако да писац на својеврстан начин програмира читање своје књиге. Он каже да би волео да је своју причу започео као бајку, нпр.: „Био једном један мали принц који је живео на планети једва нешто већој од њега самог и који је жудео за пријатељем“, што ипак није учино, а оправдање за то крије се у објашњењу да не жели да се његов роман чита „олако“. Значајно место у овом делу заузимају и изразито функционалне илустрације, које помажу у одгонетању симболичних значења дела, значајне готово колико и поједина места која су праве поетске дескрипције. Аутор често и сам коментарише сопствене цртеже, истичући тиме њихову важну улогу у контексту своје приче. Необичан однос текста и графичке илустрације, између осталог, обнавља и барокну традицију (нпр. цртеж змијског цара како гута звер).

Стављање стварног и нестварног у исту раван иде у прилог томе да причу о Малом Принцу ипак можемо посматрати у светлу бајке. На то указује и одсуство имена јунака, одређених искључиво професијом којом се баве (уп. Краљ, Уображенко, Пијанац, Пословни човек, Географ, Фењерџија; трговац и скретничар…). Хронотоп приче специфичан је колико и њен главни јунак. Али, како психолошки и емотивни развој ликова није својствен бајци, већ пре психолошком роману, а Mали Принц је неко ко емотивно сазрева, у овом делу има и елемената њене разградње. Стварно и нестварно испреплетени су на начин који би читаоца требало да остави у недоумици око праве природе фантастичних догађаја из приче, али како се у жанру бајке то питање не поставља – жанровска хибридност овог дела тиме бива још истакнутија.

Писац полази од стварности, истине и искустава, и на том стубу гради сопствену варијанту фантастичне приче. Та савремена фантастична прича служи се и реквизитима модерног света, и тече једноставно и сликовито захваљујући асоцијативном и спонтаном прелажењу из света фантастике у свет реалног. Необична радња овог дела уоквирена је причом која почиње у реалистичном амбијенту. У ту причу се насељавају невероватне и чудесне појединости, чиме се појачава ефекат тајанственог, почевши од тајне дечаковог присуства на Земљи. Тако се роман може читати на нивоу поглавља (приче) која конституишу смисао целине. Тематски разноврсна поглавља повезује, дакле, она нит приче о сусрету приповедача и главног јунака, о осећању љубави које је расло и све чвршће их везивало, учинивши најзад растанак неминовним и болним (али не и коначним). У завршном делу књиге, који говори о нестанку Малог Принца и његовом винућу у астралне висине, међу звезде, наслућујемо као потку овог дела митску пручу, један митски наратив, али и библијски контекст такође. На то упућују и следеће речи:

То је сувише далеко. Не могу понети ово тело. Одвећ је тешко.

Није случајно баш змија главни посредник у таквом одласку малог принца са Земље.

Наглашена дијалошка форма препознаје се најбоље у супротстављеним ставовима Малог Принца и његовог окружења. Кроз смењивање бројних и разноврсних реплика овде се, наизглед једноставно, путем конкретних примера, расправља о тешким и значајним питањима. Као и друге бајке, и ова се дотиче сложених и апстрактних тема, посредством мотива усамљености, пролазности, старости, страха од смрти и смрти саме, заборава и, наравно, вечите борбе добра и зла. Дечак детаљно описује планету на којој жели да култивише све што га окружује, а баобаби су само почетна тачка на том путу у његовој борби против зла. Управо покретањем оваквих тема Егзиперијев роман добија и филозофску димензију.

Поређење самог наратора и Малог Принца омогућава успостављање различитих паралела и сличности у њиховом карактеру. Како они један другог одређују у међусобној комуникацији (кроз преплитање ставова, укрштање њихових путева и судбина, кроз истоврсност њихове егзистенцијалне ситуације оличене у својеврсном „паду“ и покушају поправке квара, који има симболично значење), постоје, дакле, разлози због којих би се пилот и Мали Принц могли сматрати специфичном врстом двојника, својствених модерној књижевности, с обзиром на то да су на различите начине упућени један на другог. Управо такав степен остварене комуникације међу њима сведочи, или макар оставља наду, да је могућност зближавања и разумевања међу људима ипак остварива, па стога онемогућава прави растанак.

Начин на који су ликови представљени, а посебно лик Малог Принца, ово дело чини блиским психолошком роману. Ма колико био необичан дечак, у његовом лику ипак препознајемо многе особине које га чине уверљивим и реалним. Попут сваког другог детета, он је радознао и упоран у томе да сазна све што га интересује, гледа на свет из перспективе детета, упознаје га кроз разна искушења и разочарања, а све то доприноси развоју његовог лика. Богатећи своје животно искуство, пролазећи кроз неку врсту иницијације, он уједно извлачи и бројне поуке.

Егзипери је за главног јунака изабрао малог становника свемира, дечака који први пут долази на Земљу – не било какву планету. Мали принц је, видимо, необичан дошљак, тип бајколиког јунака коме је допуштено да прелази границе међу световима (у овом случају – планетама). У тој изузетној покретљивости јунака крије се и извесна динамична компонента дела. Чудна прича о авијатичару који је због квара на авиону морао да се спусти у пустињу и о малом необичном становнику астероида B612, једва већег од обичне куће, тако поприма и елементе хибридног жанра какав је SF (science-fiction), с обзиром на то да су у роману космички простори, односно свемир, често место сусрета малог принца са појединим становницим других планета. Такође, у складу са карактеристикама тог жанра, и на начин својствен научној минуциозности, надстварно и чудно преплиће се овде са научним проналасцима и њиховим рационалним образложењем. Мали принц, на пример, на Земљи упознаје трговца савршеним пилулама против жеђи, којима се заштеди ни мање ни више него чак „педесет и три минуте слободног времена“.

И најновији развој путописа, који је тесно повезан са авантуристичким романом и чије елементе такође препознајемо овде, иде у правцу научне фантастике. Пустоловна грађа је, осим тога, овде доживела психолошко и етичко продубљење: имамо одређивање њеног друштвеног контекста и смисла. По неким својим особинама (нпр. бављење уређењем свемира) мали принц одговара типу хероја авантуристичког, односно научно-фантастичног романа. Његово ходочашће је необично. Трагајући за непознатим и далеким, обилазећи различите планете, он наилази на „чудне“ особе, које су отеловљење стравичне отуђености модерног човека. Мали Принц, одлазећи од њих, напушта их запањен бесмисленошћу и бескорисношћу њиховог рада и апсолутним одсуством љубави и разумевања према пословима што их они обављају. Овде се људска природа подвргава својеврсној анализи; и приповедач и његов мали пријатељ критичким очима гледају на такав свет. Дечак на Земљи спознаје да су љубав и пријатељство вредности које се дуготрајно изграђују и које подразумевају не само узимање већ и давање другоме, спремност на жртвовање. Он са осећањем одговорности напушта Земљу, у нади да ће се вратити својој крхкој ружи, недирнутој и читавој. Тако долази до испуњења животне мудрости коју заступа лисица – да је човек заувек одговоран за оно што је припитомио, у чему налазимо одјеке чистог и апсолутног хуманизма и својеврсну критику техничке цивилизације, јер одговорност према ружи прераста у одговорност према читавом свету.

Веште и мудре, змија и лисица јављају се као посредници у преношењу својеврсних наравоученија и поука, својствених басни. Каква је Егзиперијева басна? То се види по начину на који су ликови приказани и када се узме у обзир развијенија композиција епизода у којима ликови животиња доминирају. Ликови лисице и змије нису једноставно сведени на једну доминантну особину, као што је то случај у басни. Типична басна, према томе, прераста у причу о животињама. Ови параболични делови романа, са религиозно-моралним поукама, следе традицију басне, али су и много више од тога. Узвишени, озбиљни стил и богата употреба стилских фигура чине поједине делове ове књиге репрезентативним параболичним одломцима. Посебно се као таква издваја прича о баобабима, са загонетним значењем, које се ипак да наслутити ако се поново узме у обзир библијски контекст (раздвајање жита од кукоља): „Морамо обавезно и редовно чупати баобабе чим успемо да их разликујемо од изданака руже на које много личе кад су сасвим мали. То је веома досадан, али врло лак посао.“

Наилази се у овом делу на прегршт кратких усмених говорних облика, у форми пословице на пример: о љубави, пријатељству, пролазности и смислу живота. Бројне су реченице које су заправо прерушене сентенце. Све су оне саопштене у комуникацији Малог Принца са околином, кроз сукоб мишљења са људима које среће, кроз разговор са пилотом, ружом, змијом и лисицом. Змија говори принцу:

Могу те однети даље него неки брод. (…) Оног којег додирнем враћам земљи из које потиче. (…) Могу ти једног дана помоћи ако будеш патио за својом планетом.

Његов разговор са змијом је посебно је симптоматичан, и обогаћен библијским, имплицитним или експлицитним референцама.

Мали Принц упућује снажан позив читаоцу на прихватање одговорности и на учешће у поправљању света („квара“), био тај читалац дете или одраслa oсоба. Казивање о великим животним истинама је утолико занимљивије што га преузима инфантилна свест Mалог Принца, али свест која је способна да се запита над многим битним стварима које одређују живот и да разуме њихову величину или да је макар донекле наслути. Мали Принц је сопственим искуством потврдио истину лисичине поруке. Његов мистериозни нестанак родио је вечну причу, универзалног значења, јер је то прича која барата елементима заједничким целом човечанству, са филозофским и моралним карактером у основи. Иако ова чудесна и алегоријска прича упућује на поимање живота и света које одговара детету, она је намењена првенствено одраслим особама, оним које се још сећају да су некада и саме биле деца. Због тога је Мали принц трајни извор мудрости који нуди вечито актуелну и драгоцену истину о значају одговорности, љубави, и њеним различитим видовима.

За ПУЛС Марија Мирковић

Литература:

  1. Де Сент-Егзипери, Антоан. Мали принц. Београд: Завод за уџбенике и наставна средстава, 2002.
  2. Самарџија, Снежана. Увод у усмену књижевност. Београд: Народна књига, Алфа, 2007.
  3. Тодоров, Цветан. Увод у фантастичну књижевност. Беград: Службени гласник, 2010.
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite Vaš komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.