Marija Antoneta: Slika jednog karaktera

Po svesnom instiktu svaka žena poznaje zakon svoje lepote voli zato Marija Antoneta kretanje. Nemir je njen pravi element. Naprotiv da mirno sedi, sluša, čita, prisluškuje, razmišlja i u izvesnom smislu čak spava. Sve su to za nju nepodnošljivi ogledi strpljenja. Samo gore i dole i tamo i amo nešto započinjati uvek nešto drugo i ništa ne završavati. Uvek biti zaposlena, a pri tom se sama ozbiljno ne naprezati. Samo uvek osećati da vreme ne miruje. Ne jesti dugo, samo na brzu ruku pojesti malo slatkiša. Ne spavati dugo, ne misliti dugo, samo dalje i dalje u besposlici punoj promena! Tako dvadeset kraljevskih godina Marije Antoneta postaju jedno večito u krugu oko svog vlastitog ja. Kretanje koje je neokrenuto ni prema kakvom spoljnom niti unutrašnjem cilju. Ljudski i politički ispada potpuno prazno. Ona gotovo i ne sluša kad joj se nešto govori, žali se poslanik Mersi u Beču. I gotovo nikada ne postoji mogućnost da čovek s njom porazgovara o nekoj važnoj i ozbiljnoj stvari ili da njenu pažnju usresredi na kakav značajan predmet. Zainteresovanost za zabavama ima nad njom suviše tajanstvenu vlast. Ali samo kada ona zaista ne bi dirala u državnu upravu!, onda bi bar ostala bez krivice i odgovornosti! Ali gurana od svoje polinjakovske klike ona se neprestano upliće čim je posredi kakvo novo postavljenje na ministarski položaj. Državna služba: ona radi ono što je najopasnije, ona svuda daje svoje mišljenje, iako ni izdaleka ne poznaje materiju, ona diletantski i nasumice presuđuje u najvažnijim pitanjima, ona traći svoju ogromnu vlast nad kraljem isključivo u korist svojih miljenika. Posle dvadeset godina žrtvovanih u umetnosti u poslednjem i tragično potresnom času iskušana žena vraća sebi svoje čisto i prirodno pravo da više ne odbija već odavno voljenog čoveka koji joj je u jednom licu sve. Prijatelj i ljubavnik, pouzdanik i drugar, hrabar kao i ona sama i spreman da na njeno požrtvovanje odgovori požrtvovanjem. Kako su jadne sve one veštačke hipoteze o sladunjavo čestitoj kraljici prema jasnoj stvarnosti njenog držanja i kako upravo oni koji hoće da bezuslovno brane kraljevsku čast te žene unižavaju njenu ljudsku hrabrost i njeno duševno dostojanstvo! Jer nikad jedna žena nije poštenija i plemenitija nego kad se potpuno slobodno povodi za svojim snažnim osećanjima. Nikad jedna kraljica kraljevskija nego kada najljudskije postupa. Ali to samozatvaranje stvara jedan opasan presedan. Jer kad dvor izjavljuje da mu je učinjeno nasilje on time uverava narod u njegovu silu. Dok kralj stalno daje na znanje da je on slabiji on to zaista i biva. Nije narod, nije Narodna skupština, nego su kralj i kraljica povukli nevidljiv rov oko Tiljerija, oni su sami, iz ludog inata pretvorili svoju još neosporavanu slobodu u zarobljeništvo. Marija Antoneta misli i razmišlja tek onda kada mora da misli. Ona radi jer je prisiljena da radi. Ona se uznosi jer je sudbinom prisiljena da bude velika da ne bi od premoći bila kukavno izgnječena. I sve to sama bez ikakvog pomagača, bez ikakvog sekretara uza se, a špijuni na vratima i u vlastitoj sobi; jedno jedino uhvaćeno pismo… Do telesne iznemoglosti radi ta žena koja nikada nije bila navikla na takav rad. Shvatila je Marija Antoneta da je ona određena da bude istorijski lik i taj nadvremenski zahtev veličanstveno diže njenu snagu.

Jer kada se čovek približi vlastitoj dubini, kada je rešen da prekopa najsušanstveniji deo svoje ličnosti, pokreće on u svojoj rođenoj krvi senaste moći svih svojih snaga. Što je ona Habsburškinja, unuka i naslednica drevne carske časti, kći Marije Terezije, to tu slabu nesigurnu ženu jednim mahom magijski izdiže iznad same sebe. Stalno ona ponavlja da ništa ne može da slomi njenu hrabrost. Da li ona vara revoluciju ili vladare dok izmučena žena uistinu hoće samo jedno: da živi, živi, živi i da ne bude više ponižavana. Mržnja, nepoverenje i drskost su tri sile koje u ovom trenutku pokreću zemlju. U njenoj se postelji zapravo ne događa ništa. Ima u tome i vrlo fatalne dvosmislenosti kada mladi suprug sledećeg jutra zapisuje u svoj dnevnik. Suviše insistiranja pokvarilo bi sve. U njegovu dobru volju ne treba sumljati jer dofen iz meseca u mesec prema svojoj ljupkoj supruzi ispoljava sve nežniju naklonost. Neprestano obavlja svoje noćne posete svoje uzaludne pokušaje ali ga pri poslednjoj odlučnoj nežnosti sprečava neki maudit charme neka tajanstvena fatalna smetnja. Pošto u spavaćoj sobi ne ume da bude muškarac on pred drugima ne ume da bude kralj. Gde kod muškarca seksualna udarna snaga podleže smetnjama, nastaju sputanost i nesigurnost; gde ženi ništa ne pomaže njena pasivna spremnost da se poda mora da se pojavi prenadraženost i odsustvo svih kočnica, razbuktana povišena živahnost. Neodlučan kao i uvek on čini ono srednje, što se u politici uvek pokazuje kao pogrešno. Prokletstvo je našeg plemenitog doma što do pola puta i do pola dela teži polovičnim sredstvima, oklevajući. Nisu iscrpljeni svi ljubavni partneri koje Mariji Antoneti pripisuje veštački razdraženo mišljenje ulice i salona. Kada se erotski nastrana mašta jednog celog grada, jedne cele nacije dočepa jednom jedne žene, bila ona carica ili slikarka, kraljica ili operska pevačica, onda će joj ona danas kao i tada poput lavine prišiti sve ekscese, etikete i perverzitete koji se uopšte mogu zamisliti, da bi u anonimnom orgazmu i s tobožnjim zgražavanjem i ona uživala u njenom zamišljenom pohotnom razvratu. Sauve qui peut – Neka se spašava ko kako može!