Marina, gde si? | PULSE Magazin

“Marina, gde si”, glasilo je jedno od stotinak pitanja koja su upućena umetnici tokom “Ask Me Anything” (Pitajte me bilo šta) jednočasovnog događaja koji je 31. jula organizovao sajt Reddit.

“Upravo sedim na drvenoj stolici ispred kompjutera i odgovaram na što više pitanja na koliko mogu u ovom jednom satu, jer mislim da je važno da vam odgovorim iskreno i otvoreno”, odgovorila je Abramović.

I čini se da je bilo upravo tako. Tokom šezdesetak minuta umetnica je odgovorila na brojna pitanja kako o karijeri tako i o umetničkom životu. Mnoge je zanimalo kako napreduje izgradnja MAI instituta, koliko daleko je Marina spremna da ide u svojim performansima, ali i šta sluša od muzike i kako je uspela da se suzdrži da tokom tromesečnog iscrpljujućeg performansa “Umetnik je prisutan” (MoMA, 2010) nijednom ne kine.

Veliki deo pitanja bio je posvećen upravo tom performansu, koji je obuhvatao i retrospektivu njenih dela, ali i emotivan susret sa Ulajem, njenim dugogodišnjim životnim saputnikom. Nakon što se sa njim simbolično rastala na Kineskom zidu, Marina ga je prvi put videla upravo u MoMA-i. O njihovom rastanku u Kini u jednom od odgovora napisala je:

“To je bio jedan od najbolnijih trenutaka u mom životu. Znala sam da je sve zvršeno, znala sam da je to kraj jednog veoma važnog perioda u mom životu. Samo se sećam da nisam prestajala da plačem.”

Potom su usledila pitanja o tome zašto su Ulaj i ona raskinuli

“To je veoma jednostavno: Ulaj nije bio veran”, odgovorila je Marina dodajući da nije znala kako da se nosi sa situacijom kada je njegova ljubavnica zatrudnela. Na pitanje u kakvoj je ljubavnoj fazi sada, kratko je odgovorila: “Nisam zaljubljena. Slobodna sam.”

Nekoliko pitanja kasnije, Ulaj je ponovo postao tema razgovora, kada je jedan od zainteresovanih učesnika želeo da zna kako se Marina osećala kada je, posle nekoliko decenija, videla Ulaja na svom performansu “Umetnik je prisutan”.

“Bilo je veoma emotivno. Ceo naš život, dvanaest godina koje smo proveli zajedno, proletelo je kao ubrzani film. Takvi intenzivni trenuci za mene su veoma važni.”

Kao najintenzivniju emociju koju je osetila kao umetnica, izdvojila je trenutak nakon izvođenja performansa “Rhythm 0”.

“To je sigurno bio trenutak kada sam se nakon performansa ‘Rhythm 0’ vratila u hotel u dva ujutru, pogledala se u ogledalo i shvatila da je veliki deo moje kose te noći osedeo.”

Umetnica je iskreno odgovorila i na pitanja o deci i tome da li žali što je donela odluku da se ne ostvari kao majka.

“Nikada nisam želela da imam decu. Nikada nisam imala biološki sat koji je otkucavao kao kod drugih žena. Oduvek sam želela da budem umetnica i znala sam da ne mogu da podelim energiju na još nešto. Gledajući unazad, mislim da sam donela pravu odluku.”

Jedan od učesnika razgovora želeo je da zna da li je Marina vampir, jer mu se čini da uopšte nije ostarila tokom proteklih četrdeset godina.

“Uskoro ću postaviti na internet fotografije svoje prabake koja je imala 103 godine, i njene majke koja je imala 116, kako bih dokazala da ljudi iz Crne Gore žive duže i nikada ne stare.”

Evo još nekih pitanja na koje je Marina Abramović odgovorila:.

Šta može da te rasplače?

Laži. I nesreća drugih ljudi.

Šta priželjkuješ da te drugi ljudi pitaju, a niko te to još nije pitao?

“Da li si srećna?” Niko ne postavlja to pitanje.

Da li bi jednog dana, kada budeš veoma stara, odlučila da okončaš život u okviru nekog performansa?

Nikada. Ubijanje je protiv mojih principa.

Šta mislis o Demijenu Hirstu? Da li misliš da je umetnost postala više zabave a manje avangarda?

Odličan umetnik. Neverovatan biznismen.

Da li shvataš Džej Zija ozbiljno?

Da. On je imao veoma tešku prošlost. Ali uspeo je da se na svoj način izvuče iz teškog detinjstva i da postane kralj među reperima i to nije lako. Poštujem to.

Kakvu muziku slušaš?

Odrasla sam slušajući klasičnu muziku. Volim Baha, Šopena, Mocarta. Volim takođe da slušam i muziku iz različitih kultura kao što je portugalski fado, ergentinski tango, Antony and the Johnsons…

Kada bi te neko prisilio da se preseliš na godinu dana u kolibu usred šume, a da pritom možeš da poneseš samo tri knjige sa sobom, koje bi to knjige bile?

Ne bih uopšte ponela knjige. Ponela bih dnevnike sa neispisanim stranicama kako bih mogla da pišem. Radije bih pisala o svojim iskustvima nego čitala tuđa.

Kako se boriš sa perfekcionizmom i autokritikom?

Ja sam svoj najgori kritičar. Takođe sam perfekcionista. Pre nego što počnem performans sve mora da bude na svom mestu. Opsednuta sam detaljima. Ali jednom kada počnem, prepustim se svemu. Šta god da se nepredviđeno desi, to postaje deo celog procesa.