Ulogujte se / Kreirajte profil

Марк Бернес

Bernes

Летит, летит по небу клин усталый,

Летит в тумане на исходе дня.

И в том строю есть промежуток малый

Быть может это место для меня.

 

Кроз целокупну људску историју, немогуће је пронаћи колективно достигнуће макар и издалeка сразмерно величини жртве, прегнућа, јунаштва и победе народа СССР над нацистичком Немачком. Исто тако, тешко бисмо се могли сетити иједног догађаја или епохе у животу било које земље осим Русије/Совјетског Савеза 1941-45, који су својим значајем толико трајно и непроменљиво утицали како на општенационални карактер њеног народа, тако и на оне безбројне, крајње личне и неизмерљиве, а опет  универзалне, заједничке и свима препознатљиве емоције и симболичке кодове око којих се окупљају будући нараштаји. Уз сву тескобу чињенице да се Други светски рат и совјетска победа, готово од самог пролећа 1945. године, бесомучно релативизују широм Европе и САД  – и да се, уз проток времена, смену генерација и конформистички индукован заборав нових нараштаја, поново (и глобално) обликују ружне и претеће контуре истог оног зла чија је кичма сломљена ономад на Курску и Стаљинграду и које је у прах самлевено гусеницама црвеноармејских тенкова  – извесно олакшање пружају нам пијетет и понос на које совјетски хероји поново  наилазе у својој домовини, земљи  која је победила фашизам.

Неки од важних културолошких симбола те победе представљају и саставни део уметничког опуса Марка Бернеса, чувеног руског певача и глумца, човека који је половином ХХ века важио за „совјетског Крозбија/Кола/Синатру“, али ипак био (уз сву генерацијско-стилску адекватност поменутих поређења) много више од тога. Данашњи Руси – синови, кћери, унуци и праунуци Жуковљевих бораца – управо у Бернесовим песмама из ратног периода проналазе непосредно аутентичне, и стога непроцењиве, фрагменте оног духа и оне поетике који су тако нераскидиво уткани у рам за слику читавог једног нараштаја те бескрајне земље; оне генерације која је, уз дотадашњој историји незамисливе жртве и надреалне напоре, у историју ушла победивши Хитлера и оставивши потомству успомену вреднију од сваке друге. Осим тога, Марка Бернеса на известан начин можемо сматрати и нашим уметником – баш је његов глас, уз добро познате тактове, преко Радио-Москве бодрио не само руске војнике на фронту него и све оне милионе душа поробљених у тамној ноћи европских окупационих година.

Као што то обично бива са великим уметничким каријерама, и прича Марка Бернеса – чији ће глас симболизовати Русију у Другом светском рату – почела је сасвим неочекивано и противно свим изгледима, захваљујући младалачкој тврдоглавости и непослушности свог протагонисте. Марк Наумович Неиман родио се 1911. године у градићу Њежин близу Кијева, у сиромашној јеврејској породици. Када је Марк био тринаестогодишњак, Неиманови су се преселили у индустријализовани Харков, у потрази за бољим и срећнијим животом, попут непрегледних милиона Руса разних вера и професија, који су по први пут осетили наду за могућношћу достојанственог живота управо у међуратним деценијама Совјетског Савеза. Како је Марку добро ишла математика (а совјетска деца се по први пут у историји нашла у прилици да их ништа не ограничава у школовању), родитељи су се надали да ће дечак изабрати  сигурност чиновничког позива рачуновође у државној служби. Марку, занесеном сновима о глумачкој слави, тако нешто није падало ни на памет, па је већ 1928. године напустио родитељски дом и запутио се право у Москву. Након почетничких корака, попут статирања у представама у Баљшоју и дугим престоничким позориштима, Марк је постепено добијао и веће улоге, скренуо на себе пажњу неколицине позоришних редитеља, и већ 1932. године имао стални ангажман у Московском драмском позоришту, уз уметничко презиме Бернес. Наредне године, прелази у Позориште Револуције (данашње Позориште Мајаковски) где упознаје и своју прву супругу, Полину Семјоновну (р. Линецкаја).

Популарност у московском позоришном свету, младом глумцу је донела и филмски ангажман. На великом платну дебитовао је 1936. године у остварењу Јевгенија Червјакова, “Затвореници” (Заключённые), након што га је са овим редитељем упознао пријатељ и колега Михаил Астангов, један од најпознатијих совјетских глумаца тог периода. Следи филм Шахтёры Сергеја Јуткјевича из исте године, у којем је Бернес по први пут запевао на великом платну. Песма – у којој млади револуционар из 1917. године, тражи од своје девојке да му пожели срећу у наступајућој борби „за праву ствар“ – је cтекла изузетну популарност широм СССР. Марк Бернес је постао филмска звезда највеће земље на свету.

Ипак, посебно место у памћењу Русије и остатка света, Бернес је обезбедио улогом у остварењу „Два војника“ (Два бойца), чувеном филму Леонида Лукова из 1943. Беснео је Други светски рат, а Совјетски Савез се дизао из рушевина након нацистичке најезде и кретао у незаустављив пробој против зла које је иза себе оставило милионе жртава у спаљеним окупираним градовима, опсадама, концлогорима…

Игром случаја, балада „Тамна је ноћ“ (текст: В. Агатов, музика: Н. Богословски), једно од највољенијих остварења двадесетог века и – уз Каћушу – најпрепознатљивији симбол совјетског отпора, у филм је увршћена пуким сплетом околности; оригинални сценарио је није ни предвидео. Уз уважавање какво завређује мноштво уметничких дела из антифашистичке борбе, створених на разним језицима, чини се да баш Тёмная Ночь понајбоље преноси атмосферу тог доба и најверније симболизује вредности за које је тада умирао бољи део човечанства.

„Два војника“ су запамћена по још једној популарној песми: Шаланды полные кефали, коју је Марк Бернес извео као маестрално шеретски омаж свету лучке Одесе.

Након рата, и Бернес је осетио – срећом, не у најдрастичнијем облику – тегобну пустош бесмисла цензуре. Филм у којем је играо (послератни наставак истоименог Луковљевог филма Большая жизнь на тему рударског живота) није пуштен у јавност готово десет година. Према доступним изворима, сам Стаљин је изнео критике на рачун нереалистичности овог остварења током једне расправе, што су цензори несумњиво схватили као поруку да остварење уклоне. Филм је коначно емитован тек 1958. године.

Педесетих, уз трагедију на приватном плану (1952. године, супруга Полина је умрла од рака), слава Марка Бернеса била је на врхунцу; песме су му носиле симболику најтежих и најславнијих дана руске историје, а само његово име представљало својеврсну асоцијацију на године Другог светског рата. Из тог периода, свакако ваља поменути нумеру „Дечаци из Москве“ (Москвичи) у којој је Бернес опевао двојицу московских младића (Сергеја и Виктора) који гину ослобађајући Источну Европу од нацизма.

Још једна, данас популарна и нашироко вољена, песма на ратну тему, „Непријатељи су му спалили родну кућу“ (Враги сожгли родную хату), игром случаја је – и то баш због храбрости Марка Бернеса – преживела погубно „оптимистички“ резон безнадежно ригидних партијских кадровика намерних да је вечно држе у бункеру. Песму је, крајем Другог светског рата, написао ауторски двојац Каћуше, Матвеј Блантер и Михаил Исаковски. Остварење говори о осећању бола и губитка совјетског ветерана, ослободиоца Будимпеште који, по повратку у родно село, наилази на рушевине родне куће и гроб супруге коју су убили нацисти током ратне окупације. Песму је премијерно, 1955. године, извео још један руски и совјетски великан, певач Владимир Њечајев.  И  овом случају су медијско-идеолошки цензори додали своју непотребну и невеселу фусноту, срећом ефемерну; у песми је пронађен непостојећи дефетизам, довољан разлог за својеврсну “црну листу” радија, телевизије и концерата.

                            

Уосталом, током педесетих и сам Бернес се – упоредо са великом популарношћу у народу – налазио у својеврсној немилости појединих медија. Парадоксално, управо у годинама пост-стаљинистичког ‘отопљавања’ јавности, велики совјетски извођач повремено је нападан по крајње бизарном основу: наиме, неки прегрејани партијски новинари су му, по сопственим обрасцима, учитавали недостатак прописаног ентузијазма. Као што обично бива, и најблиставије тренутке у историји једне земље, исувише често, банализују безлични бирократски кругови, притом безнадежно уверени у то да „бране“ управо оно што потиру својим одлукама.

Ипак, бесмислена примедба о „песимизму“  истопила се као леденица на сунцу, када је песму  Бернес извео на једном концерту 1960. године, испраћен гласним и дирљивим аплаузом слушалаца.  Управо због осећања људског губитка и непосредно проживљене породичне несреће, ова песма, једна од најпотреснијих на тему Другог светског рата, постала је нека врста  емоционалне “личне карте” огромне већине совјетских људи; ретке су, уосталом, биле породице у земљи којој је фашистички завојевач одузео готово тридесет милиона живота, а да и саме нису искусиле судбину коју је овде опевао Марк Бернес.

Ваља забележити и то да је управо песму Враги сожгли родную хату као лични музички избор навео бранилац Стаљинграда, ослободилац Белорусије и Украјине, славни руски маршал Василиј Иванович Чујков, током гостовања у једној популарној радијској емисији из 1965. године.  Макар ретроактивно, једно велико дело спасено је од нестанка у прашини сулуде и депласиране политичке етикете; све то захваљујући Бернесовој одлуци да га отме од заборава.  Враги сожгли родную хату и данас представља једно од највољенијих и најпотреснијих сећања руске уметности на Велики отаџбински рат.

Такође, са ове историјске дистанце, тешко је не „прочитати“ Бернесов велики хит из тог времена, неспутано веселу и енергичну песму “Волим те, животе” (Я люблю тебя, жизнь) без макар нехотичне иронијске димензије: Комедијант Случај или не, тек – оваквим „одговором“, брижни кључари официјелно прописаног „оптимизма“ морали су се наћи суочени са недостатком материјала за замерке и критике.

                          

Ипак, свој највећи лични печат историји Русије и двадесетог столећа, Бернес је дао ненадано и, дословно, у надметању са смрћу. Историјат песме „Ждралови“ (Журавли), тестаментарног дела великог уметника, обједињује трагично и величанствено искуство совјетских хероја из Другог светског рата, али једнако фасцинира и преплитањем култура и наслеђа бескрајног пространства Русије, дубоко утканих у колективну свест њеног народа.

Дагестански песник Расул Гамзатов написао је, 1968. године, стихове посвећене ждраловима. Према неким изворима, Гамзатова је, током посете Меморијалном парку мира у Хирошими, посебно дирнуо споменик трагично преминулој јапанској девојчици Садако Сасаки, жртви леукемиje изазване атомском бомбом, и својеврсној зачетници покрета против нуклеарног наоружања, познатој по недовршеном подухвату хиљаду оригамија у облику ждралова, касније општеприхваћеном симболу антинуклеарног активизма у свету. Према другим тумачењима, Гамзатов – брат двојице палих  хероја Великог отаџбинског рата – инспирацију ждрала је пронашао у једном древном ратничком предању са Кавказа, али и и руској симболици ове птице: у то доба, ждралови су унутар руске и совјетске културе већ представљали  симбол палих војника. Легендарни филм Михаила Калатозова, “Ждралови лете” (Летят журавли), снимљен је још 1957. године, дванаест година пре стихова Гамзатова. У сваком случају, нема сумње у то да је судбина Садако Сасаки оставила снажан утисак на великог совјетског писца, а многострука тумачења и могући извори песме Журавли пружају додатну димензију овом остварењу, можда и најречитијем симболичком осврту на неизмерне жртве Другог светског рата, и Совјетског Савеза као његовог темељног и кључног попришта.

Стихове је, са Гамзатовљевог аварског оригинала, на руски језик превео познати песник и преводилац Наум Гребњов. Када је Марк Бернес прочитао превод песме у књижевном часопису „Нови свет“ (Но́вый Ми́р), препознао је совјетске хероје Другог светског рата у стиховима који пале ратнике симболизују као ждралове над руским небом, и у складу с тим унео неколико текстуалних измена. Легенда каже да се Бернес, здравља драстично нарушеног разорним раком плућа, заплакао чувши извођење музичке подлоге за „Ждралове“ коју је, на његов позив, написао чувени совјетски композитор Јан Френкел.

Премда у фактографском смислу припада превасходно другим ауторима (Гамзатов, Гребњов, Френкел), песма „Ждралови“ се, од самог почетка  и сасвим исправно,  сматра неспорним делом Марка Бернеса, човека који ју је препознао као последњи аутентични поздрав ратном нараштају, и као симболичну круну властитог опуса.

Увек будна, а крајем шездесетих већ потпуно окамењена и трагикомично анахрона, комитетлијска екипа је и те 1969. године мрмљала поводом „Ждралова“ (овога пута, нису им се допали „религиозни тонови“). Срећом, нико их није узео за озбиљно. Није неопходно врхунско познавање руског језика како би се разумели емоција и дух ове песме. Уз њене стихове и тактове, коначно схватамо симболику споменика херојима Црвене Армије широм Русије, са мотивом ждрала и уклесаним стиховима Бернеса, Гамзатова, Гребњова и Френкела. Јасно је и због чега  данас – са једнаким пијететом – “Ждралове” певају и деведесетогодишњи ветерани ослобођења Стаљинграда, и висококомерцијалне, дигитално дизајниране звезде двадесет првог века, рођене четрдесет и нешто година након стаљинградске епопеје. У питању је једна од оних ретких и драгоцених песама које су опште и припадају читавој Русији, као најтрајнија национална успомена.

Започета  поменом совјетских бораца који се с крвавих поља нису вратили, и нису покопани под нашом земљом, него постадоше бели ждралови, песма садржи и стих у којем њен приповедач изражава наду да у том јату птица постоји и једно место за њега.

По неким изворима, Бернес је „Ждралове“ отпевао у студију негде у јуну 1969. године. Према другим наводима, учинио је то свега недељу дана пред смрт, 16. августа. Уз „Ждралове“ је и испраћен. Иза себе је оставио двоје деце, ћерку Наташу из првог брака, и сина Жана из другог.

Године 1978., чувени совјетски и руски астроном, Николај Черњик,  открио је планету која је названа у част Марка Бернеса. Великог уметника Русија памти као једног од својих највољенијих стваралаца двадесетог века, а 1999. године издата је и поштанска марка са Бернесовим ликом.

Марк Бернес је иза себе оставио наслеђе какво сања сваки уметник. За живота је победио пролазност и остао уклесан у златне странице историје своје земље. Постао је симбол који чува колективно сећање једне земље и културе на херојски и јединствени, руски и совјетски, Велики отаџбински рат. И глас који је за вечност сачувао успомену на нараштај који је спасио свет.

za P.U.L.S.E    Bojan Kozić

  •  
  •  
  •  
  •  

2 komentara na tekst Марк Бернес

  1. Snežana Moračić

    08/08/2011 at 10:38

    ah ta tatjana samojlova i zdralovi lete. film sam gledala odavno, ali sam pesmu zapamtila zauvek.
    i tamna je noc,
    sada kada si me na obe pesme podsetio, sa ove vremenske i fizicke distance, kao da su dosle iz nekog drugog sveta, prosto surealno. mislim da rusi prave najtuznije pesme i najtuznije filmove…mrtvi vojnici kao zdralovi, koja divna poezija.

  2. Bojan

    10/08/2011 at 23:45

    Извини на кашњењу с одговором, бејах офлајн дан-два :). Хвала на подсећању, управо схватам да сам филм “Ждралови лете” некако пропустио да поменем мада ми је био у глави све време али ето, у овој шуми песама, филмова и имена, омакло ми се. (Иначе, филм Кaлатозова са Татјаном С. је настао неких деценију и кусур ПРЕ ове песме; чудна симболика). Исправка у тексту – унесена

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *