Maternji jezik i pogled na svet – Pre sedamdeset godina, 1940, u jednom naučno-popularnom časopisu objavljen je omanji članak koji je pokrenuo jednu od najpoznatijih intelektualnih rasprava 20. veka. U tekstu na prvi pogled nema ničega što bi objasnilo njegovu kasniju slavu. Ni u naslovu, „Nauka i lingvistika“, ni u samom časopisu, „M. I. T. revija za tehnologiju“, za većinu ljudi nije bilo ničega glamuroznog. A ni autor, inženjer hemije zaposlen u osiguravajućem društvu i honorarni predavač antropologije na Jejlu, nije izgledao kao kandidat za mesto u hramu svetskih superstarova. Ali je upravo Bendžamin Li Vorf (Benjamin Lee Whorf) lansirao privlačnu ideju o jeziku koji vlada umom i njegovo zavodljivo štivo navelo je celu jednu generaciju da poveruje da maternji jezik određuje šta smo sposobni da mislimo.

Vorf je tvrdio da jezici američkih starosedelaca diktiraju sliku realnosti koja je potpuno različita od naše, tako da oni zbog toga nisu u stanju da razumeju naše osnovne koncepte, kao što su protok vremena, razlikovanje stvari (kamen) i radnji (pad). Vorfova teorija decenijama je zaslepljivala akademsku i građansku javnost. Sledeći njegov primer, drugi su proizveli čitav niz maštovitih dokaza o navodnoj svemoći jezika, od tvrdnje da jezici američkih starosedelaca svojim govornicima usađuju intuitivno razumevanje Ajnštajnovog koncepta o vremenu kao četvrtoj dimeziji, do teorije da je priroda jevrejske vere određena sistemom glagolskih vremena u drevnom hebrejskom jeziku.

Ova teorija se konačno razbila o tvrde činjenice i zdrav razum, kada je obelodanjeno da nema nijednog dokaza koji bi podupirao njegove fantastične tvrdnje. Usledile su decenije tokom kojih su svi pokušaji da se prouči uticaj maternjeg jezika na naš pogled na svet pripisivani otkačenim marginalcima na lošem glasu. Ali, 70 godina kasnije, došlo je vreme da vorfovsku traumu ostavimo za sobom. Poslednjih nekoliko godina nova istraživanja su pokazala da kada učimo maternji jezik, mi zaista usvajamo određene obrasce mišljenja koji oblikuju naše iskustvo na značajan, često iznenađujući način.

Danas znamo da je Vorf napravio mnogo grešaka. Najozbiljnija greška bila je pretpostavka da maternji jezik ograničava naš um i onemogućava nam određene misaone procese. Opšta struktura njegove argumentacije sastojala se u dokazivanju da ako u jeziku ne postoji reč za neki koncept, onda govornik neće biti u stanju da razume taj koncept. Ako jezik, na primer, nema buduće vreme, govornik jednostavno neće umeti da stvori predstavu o budućem vremenu. Sada izgleda gotovo neshvatljivo da je ovaj način argumentovanja ikada mogao da postigne takav uspeh, jer imamo toliko dokaza koji ga opovrgavaju. Ako na potpuno normalnom engleskom u gramatičkom sadašnjem vremenu upitate „dolaziš li sutra?“, čini li vam se zaista da počinje da se gubi vaša predstava o budućnosti? Da li govornici engleskog jezika koji nikada nisu čuli nemačku reč Schadenfreude imaju teškoća da razumeju koncept uživanja u tuđoj nesreći? Ako inventar gotovih reči u vašem jeziku određuje koje koncepte ste u stanju da razumete, kako je moguće da ikada naučite išta novo?

Dakle, ne postoji dokaz da bilo koji jezik onemogućava svoje korisnike da misle bilo šta. Ali pogledajmo na koji način jezik zaista oblikuje naš doživljaj sveta. Pre nekih 50 godina čuveni lingvista Roman Jakobson sažeo je najbitniju činjenicu o razlikama među jezicima u kratku i jasnu maksimu: „Jezici se suštinski razlikuju po onome što moraju da prenesu, a ne po onome što mogu da prenesu.“ Ova maksima je ključ za razumevanje stvarne moći maternjeg jezika: kada različiti jezici na različite načine utiču na naš um, to nije zbog onoga što nam naš jezik dopušta da mislimo, nego pre zbog onoga na šta nas obavezuje da mislimo.

Pogledajte sledeći primer. Pretpostavimo da vam na engleskom kažem „juče sam proveo veče s komšijom“ (engl. „I spent yesterday evening with a neighbor“). Vi, naravno, možete pitati da li je moje društvo bilo muško ili žensko, ali ja imam pravo da vam ljubazno kažem da vas se to ne tiče. Ali, da smo pričali francuski ili nemački, ne bih imao privilegiju da se izražavam tako dvosmisleno, jer bih gramatikom jezika bio obavezan da odaberem između voisinili voisine, tj. Nachbar ili Nachbarin. Ovi jezici me primoravaju da vas obavestim o polu svog društva, bez obzira da li smatram da vas se to tiče ili ne. Ovo, naravno, ne znači da govornici engleskog nisu u stanju da razumeju razliku između večeri provedenih sa muškim ili ženskim komšijama, ali to svakako znači da oni ne moraju da uzimaju u obzir pol komšija, prijatelja, nastavnika i drugih osoba svaki put kada se oni pomenu u razgovoru, dok su govornici nekih drugih jezika obavezani da vode računa o tome.

S druge strane, engleski vas zaista obavezuje da specifikujete pojedine vrste informacija koje drugi jezici prepuštaju kontekstu. Ako hoću na engleskom da vam pričam o večeri sa komšijom ili komšinicom, ne moram da pomenem njen ili njegov pol, ali moram nešto da vam kažem o vremenu događaja: ja moram da odlučim da li smo večerali (dined), upravo večerali (have been dining), ili večeramo (are dining), ili ćemo večerati (will be dining) i tako dalje. Kineski, pak, ne obavezuje svoje govornike da odrede tačno vreme događaja na ovaj način, jer isti oblik glagola može biti upotrebljen za prošle, sadašnje ili buduće radnje. I opet, ovo ne znači da su Kinezi nesposobni da razumeju koncept vremena. Ali to znači da nisu obavezni da misle o vremenu svaki put kada opisuju neku radnju.

Kada vas jezik rutinski obavezuje da precizirate određenu vrstu informacija, on vas prisiljava da obraćate pažnju na određene detalje oko vas i na određene aspekte iskustva na koje govornici drugih jezika možda ne moraju da misle sve vreme. Budući da se ove navike u govoru stiču od najmlađeg uzrasta, prirodno je da se one pretvaraju u navike uma koje prelaze granice samog jezika, utičući na vaša iskustva, opažanja, asocijacije, osećanja, sećanja i orijentaciju u svetu.

Ali ima li ikakvog dokaza da se ovo događa u praksi?

Pogledajmo ponovo pitanje roda. Jezici poput španskog, francuskog, nemačkog i ruskog ne obavezuju vas samo da mislite na pol prijatelja i komšija, nego čak nekom čudnovatom logikom pripisuju muški ili ženski rod čitavom nizu neživih objekata. U čemu se, recimo, ogleda specifična ženskost brade nekog Francuza (la barbe)? Zašto je ruska voda ženskog roda i zašto ona postaje on ako u nju stavimo kesicu čaja? Čuven je lament Marka Tvena u tiradi „Užasni nemački jezik“ nad repom, koja je u nemačkom iz nekih nepojmljivih razloga ženskog, dok je devica srednjeg roda. Ali, dok je on tvrdio da je sistem gramatičkog roda u nemačkom jeziku izuzetno perverzan, u stvari je engleski taj koji je neobičan, bar u okviru evropskih jezika, jer repu i čaj ne označava kao imenice muškog ili ženskog roda. Jezici koji nežive stvari tretiraju kaonjega ili nju primoravaju govornike da o njima pričaju kao da su muškarci ili žene. I, kao što će vam reći svako čiji maternji jezik poznaje sistem roda, jednom kada se ova navika uvreži, nemoguće je otresti je se. Kada govorim engleski, mogu za krevet da kažem da je „to“ (it) suviše mekano, ali pošto je moj maternji jezik hebrejski, ja u stvari osećam da je „ona“ suviše mekana. „Ona“ ostaje žensko na celom putu od pluća do glasnih žica i neutralizuje se tek kad stigne na vrh jezika.

Poslednjih godina različiti eksperimenti su pokazali da gramatički rod može oblikovati osećanja i asocijacije govornika u odnosu na stvari koje ga okružuju. Devedesetih godina, na primer, psiholozi su poredili asocijacije govornika nemačkog i španskog jezika. Ima mnogo imenica koje označavaju nežive stvari čiji rod je u ova dva jezika obrnut. Na nemačkom je most, recimo, ženskog roda (die Brücke), ali je el puente na španskom muškog roda; isto je i sa satovima, stanovima, viljuškama, novinama, džepovima, ramenima, poštanskim markama, ulaznicama, violinama, suncem, svetom i ljubavlju. S druge strane, jabuka je na nemačkom muškog, a na španskom ženskog roda, i tako je i sa stolicama, metlama, leptirima, ključevima, planinama, zvezdama, stolovima, ratovima, kišom i smećem. Zamoljeni da klasifikuju različite stvari na osnovu više ponuđenih karakteristika, govornici španskog su mostovima, satovima i violinama pripisali više „muških osobina“, poput snage, dok su Nemci bili skloniji da ih vide kao vitke i elegantne objekte. Kod imenica kao što su planine ili stolice, koje su „on“ na nemačkom, ali „ona“ na španskom, rezultat je bio obrnut.

U jednom drugom eksperimentu, govornici francuskog i španskog trebalo je da za različite stvari u crtanom filmu odaberu odgovarajući ljudski glas. Kada su govornici francuskog videli sliku viljuške (la fourchette), većina je smatrala da ona treba da ima ženski glas, ali se govornicima španskog, za koje je el tenedor muškog roda, u toj ulozi više dopadao promukli muški glas. Psiholozi su nedavno čak pokazali da „orođeni jezici“ tragove roda pripisanog stvarima toliko snažno urezuju u um da te asocijacije ometaju sposobnosti govornika da prenesu informaciju o njima u sećanje.

Naravno, sve ovo ne znači da govornici španskog, francuskog ili nemačkog nisu u stanju da razumeju da nežive stvari ne poseduju biološki pol – teško da će Nemica pobrkati muža sa šeširom, a ni Španci nisu poznati po nesposobnosti da razlikuju krevet od onoga što možda leži u njemu. Ipak, kada se rodne konotacije jednom urežu u prijemčive mlade umove, one govornike takvih maternjih jezika navode da neživi svet vide kroz prizmu obojenu asocijacijama i emocionalnim reakcijama za koje su govornici engleskog – zaglavljeni u svojoj monohromnoj „to“ pustinji – potpuno slepi. Da li različit rod imenice most u nemačkom i španskom, na primer, utiče na dizajn mostova u Španiji i Nemačkoj? Da li emocionalne mape koje nam nameće sistem roda imaju neke bitnije posledice na naše ponašanje u svakodnevnom  životu? Da li one oblikuju ukuse, mode, navike i sklonosti u društvima u kojima se govore ovi jezici? Prema onome što danas znamo o mozgu, ovo nije lako izmerivo u psihološkoj laboratoriji. Ali, bilo bi iznenađujuće ako bi se ispostavilo da takav uticaj ne postoji.

Polje na kojem su se pokazali najubedljiviji dokazi o uticaju jezika na mišljenje je jezik prostora – kako opisujemo orijentaciju u svetu oko nas. Recimo da nekome hoćete da date uputstva da stigne do vaše kuće. Mogli biste reći: „Posle semafora skreni u prvu levo, onda u drugu desno i onda ćeš videti belu kuću pred sobom. Naša vrata su sa desne strane.“ Ali, teoretski biste mogli reći i ovo: „ Posle semafora kreni na sever, a onda na drugoj raskrsnici na istok i videćeš belu kuću okrenutu tačno prema istoku. Naša vrata su ona na južnoj strani.“ Istini za volju, ova dva opisa puta mogu se odnositi na istu rutu, ali počivaju na različitim koordinantnim sistemima. Prvi opis se služi egocentričnim koordinatama, koje zavise od našeg sopstvenog tela: osa levo-desno i, ortogonalno u odnosu na nju, osa ispred-iza. Drugi opis koristi fiksne geografskekoordinate, strane sveta, koje se ne okreću svaki put kada se i mi sami okrenemo. Za nas su geografska uputstva korisna kada, recimo, lutamo širokim poljima, ali egocentrične koordinate potpuno dominiraju našim govorom kada opisujemo prostore malih razmera. Mi nećemo reći: „Kad izađeš iz lifta idi na jug, a onda pozvoni na druga vrata okrenuta ka istoku.“ Razlog izuzetne dominacije egocentričnog sistema u našem jeziku leži u činjenici da nam se ovaj način čini daleko jednostavnijim i prirodnijim. Na kraju krajeva, mi uvek znamo gde je „iza“ ili „ispred“ nas. Nije nam potrebna karta ili kompas da bismo to saznali, mi to prosto osećamo, jer se egocentrične koordinate baziraju direktno na našem telu i neposrednom vidnom polju.

Ali, onda je otkriven daleki jezik australijskih starosedelaca, gugu-jimitir (Guugu Yimithirr), shvaćeno je da se svi jezici ne uklapaju u ono što smo oduvek smatrali „prirodnim“. U gugu-jimitiru se u stvari uopšte ne koriste egocentrične koordinate. Antropolog Džon Hevilend (John Haviland) i kasnije lingvista Stefan Levinson (Stephen Levinson) pokazali su da se u gugu-jimitiru ne koriste reči kao „levo“ ili „desno“, „ispred“ ili „iza“ da bi se ukazalo na mesto na kojem se nešto nalazi. Svuda gde mi koristimo egocentrični sistem, gugu-jimitir se oslanja na strane sveta. Kada hoće da vam kažu da se pomerite na sedištu auta da biste napravili mesta, oni će reći „pomeri se malo na istok“. Ako žele da vam kažu gde su tačno ostavili nešto u vašoj kući, oni će reći „na južnoj ivici zapadnog stola“. Oni će vas upozoriti: „Pazi, veliki mrav je tu severno od tvoje noge!“ Čak i kada gledaju film na televiziji, oni daju opise u skladu sa stranom sveta na koju je okrenut ekran. Ako televizor gleda na sever i na ekranu se pojavi čovek koji se približava kameri, oni će reći da se on kreće „ka severu“.

Otkrivanje ovih specifičnosti jezika gugu-jimitir inspirisalo je široku lepezu istraživanja jezika prostora. I, kako to već biva, ispostavilo se da gugu-jimitir nije usamljena čudnovata pojava; jezici koji se oslanjaju pre svega na geografske koordinate rasuti su svetom, od Polinezije do Meksika, od Namibije do Balija. Nama može delovati potpuno apsurdno da čujemo učitelja plesa kako kaže „a sad dignite severnu ruku i pomerite južnu nogu na istok“. Kanadsko-američki muzikolog Kolin Mekfi (Colin McPhee), koji je tridesetih godina 20. veka nekoliko godina boravio na Baliju, seća se dečaka koji je bio izuzetno talentovan za ples. Pošto u dečakovom selu nije bilo nastavnika, Mekfi mu je našao nastavnika u drugom selu. Ali, kada je kroz nekoliko dana otišao da vidi kako dečak napreduje, našao je deprimiranog dečaka i iznerviranog nastavnika. Dečak ništa nije shvatao zato što uopšte nije razumeo instrukcije. Kad mu je rečeno da napravi „tri koraka na istok“ ili da se „sagne ka jugozapadu“, on nije znao šta treba da uradi. Dečak ne bi imao nikakvih problema sa ovim uputstvima da se nalazio u svom selu, ali pošto mu je okruženje u novom selu bilo potpuno nepoznato, on više nije umeo da se orijentiše i bio je zbunjen. Zašto nastavnik nije davao drugačije instrukcije? On bi na predlog da dečaku kaže „idi tri koraka napred“ ili „sagni se unazad“ verovatno odgovorio da to zvuči – potpuno apsurdno.

Dakle, različiti jezici nas svakako navode da na veoma različite načinegovorimo o prostoru. Ali, da li to nužno znači da o prostoru moramo različito i da mislimo? U međuvremenu bi trebalo da se upalila crvena lampica, jer čak i kada u jeziku nema reči za „iza“, to ne znači da govornici ne bi umeli da razumeju taj koncept. Umesto toga, trebalo bi da potražimo moguće posledice onoga na šta „geografski jezici“ obavezuju svoje govornike. Pre svega treba da pogledamo kakve se navike uma stvaraju kada govornici neprestano moraju da određuju strane sveta.

Da biste govorili jezik poput gugu-jimitira morate doslovno u svakom trenutku svog budnog stanja znati gde je koja strana sveta. U umu morate imati kompas koji stalno radi, danju i noću, bez pauza za ručak i slobodnih vikenda, jer inače nećete umeti da prenesete najosnovnije informacije, niti da razumete šta govore ljudi oko vas. Naravno, izgleda da govornici „geografskih jezika“ poseduju bezmalo nadljudsku sposobnost orijentacije. Nezavisno od vidljivosti, nezavisno od toga da li se nalaze u gustoj šumi ili na otvorenoj poljani, napolju, unutra, čak i u pećinama, mirujući ili u pokretu, oni imaju savršen osećaj za orijentaciju. Oni ne moraju da provere gde je sunce i da naprave pauzu da bi preračunali položaj pre nego što će reći „veliki mrav je severno od tvoje noge“. Oni jednostavno osećaju gde su istok, zapad, sever i jug, kao što ljudi sa savršenim sluhom tačno znaju koju notu čuju i ne moraju da preračunavaju intervale. Postoji čitava riznica priča o nama naizgled neverovatnoj sposobnosti orijentacije, koja je, međutim, za govornike „geografskih jezika“ svakodnevna stvar. U jednom izveštaju pominje se govornik jezika celtala (Tzeltal) iz južnog Meksika koji je pušten da vezanih očiju tumara po mračnoj kući. Iako je posle toga bio sluđen, bez oklevanja je pokazao strane sveta.

Kako ovo funkcioniše? Konvencija komuniciranja uz pomoć geografskih koordinata prisiljava govornike da od najranijih dana iz sekunda u sekund obražaju pažnju na pojave u fizičkom okruženju (poziciju sunca, vetrove itd) i da razvijaju precizno pamćenje svake promene u sopstvenoj orijentaciji u svakom mogućem trenutku. Tako svakodnevna komunikacija u „geografskom jeziku“ pruža najintenzivniji trening orijentacije u prostoru koji se može zamisliti (procenjeno je da u normalnom razgovoru na gugu-jimitiru na deset reči jedna bude „istok“, „zapad“, „sever“ ili „jug“, što je često praćeno i preciznim pokretima ruke). Ova navika da svest o stranama sveta stalno bude budna stiče se od najranijeg detinjstva: istraživanja su pokazala da deca u takvim društvima počinju da koriste orijentaciju uz pomoć strana sveta već od druge godine i da sa sedam ili osam godina potpuno vladaju ovim sistemom. Uz tako rani i intenzivni trening, navika se brzo pretvara u drugu prirodu, ona prestaje da bude naporna i postaje nesvesna. Ako biste govornike gugu-jimitira pitali kako uvek znaju gde je sever, oni to ne bi umeli da objasne, baš kao što vi ne biste znali da objasnite kako znate gde je „iza“.

Ali time još nije rečeno sve o efektima „geografskog jezika“, jer se osećaj za orijentaciju proteže u vremenu dalje od neposredne sadašnjosti. Ako govorite jezik kao što je gugu-jimitir, vaša sećanja na bilo šta o čemu biste hteli da izvestite biće pohranjena kao slike čiji deo čine i strane sveta. Jedan govornik gugu-jimitira snimljen je dok svojim prijateljima pričao o tome kako je, kad je bio mlad, upao u vodu punu ajkula. Njega i još jednu stariju osobu uhvatila je oluja i čamac se prevrnuo. Obojica su skočili u vodu i uspeli da otplivaju do skoro tri milje udaljene obale, da bi otkrili da je misionar za kog su radili bio više zabrinut zbog gubitka čamca nego srećan zbog toga što su oni preživeli. Nezavisno od dramatičnog sadržaja, upečatljivo je to što je priča od početka do kraja zapamćena u geografskom ključu: govornik je skočio u vodu na zapadnoj strani čamca, njegov kolega na istočnoj, videli su ogromnu ajkulu koja je plivala na sever i tako dalje. Možda su strane sveta tek izmišljene zarad priče? Pa, sasvim slučajno, ista osoba je snimljena nekoliko godina kasnije dok je pričala istu priču. Strane sveta su se podudarale u obe priče. Još upečatljivije su bile spontane gestikulacije rukama koje su pratile priču. Na primer, strana sveta na koju se okretao brod pokazana je u oba slučaja tačno, bez obzira na stranu sveta kojoj je govornik bio okrenut dok su ga snimali.

Psihološki eksperimenti pokazali su takođe da govornici jezika kao što je gugu-jimitir pod određenim uslovima čak različito od nas pamte „istu stvarnost“. Bilo je žučnih debata o interpretacijama nekih od ovih eksperimenata, ali jedan od zaključaka koji zvuči ubedljivo je da smo mi učeni da ignorišemo rotacije u prostoru kada prenosimo informacije u sećanje, dok su govornici „geografskih jezika“ učeni da to ne rade. Jedan od načina da ovo shvatite je da zamislite kako putujete sa govornikom jednog takvog jezika i odsedate u velikom hotelu sa mnogo hodnika punih vrata koja izgledaju identično. Vaš prijatelj odseda u sobi preko puta vas i kada odete u njegovu sobu vi vidite egzaktnu kopiju vaše: ista vrata od kupatila sleva, isti garderober s ogledalom zdesna, isti dnevni boravak sa istim krevetom na levoj strani, iste zavese navučene iza njega, isti sto do zida na desnoj strani, isti televizor u levom uglu stola i isti telefon u desnom. Ukratko, videli ste istu sobu dvaput. Ali kada vaš prijatelj uđe u vašu sobu, on će videti nešto potpuno različito, jer se sve okrenulo sa severa na jug. U njegovoj sobi krevet je bio na severu, a u vašoj je na jugu; njegov telefon je bio na zapadu, a sada je na istoku i tako dalje. Dakle, dok ćete vi videti i zapamtiti istu sobu dva puta, govornik „geografskog jezika“ će videti i zapamtiti dve različite sobe.

Nama je teško da shvatimo kako govornici gugu-jimitira doživljavaju svet uz uplitanje strana sveta u svaku mentalnu sliku i svaki delić grafičke memorije. Nije lako ni spekulisati o tome kako „geografski jezici“ utiču na iskustvena polja nevezana za orijentaciju u prostoru – da li utiču na govornikovo shvatanje identiteta, na primer, ili prouzrokuju manje egocentričan pogled na život. Ali, jedan mali dokaz kaže: ako vidite kako govornik gugu-jimitira pokazuje na sebe, pretpostavićete, naravno, da hoće da privuče pažnju na sebe. A on u stvari pokazuje u pravcu strane sveta koja se slučajno nalazi iza njegovih leđa. Dok smo mi sebi uvek centar sveta i nikad nam se ne bi moglo dogoditi da pokazivanjem na sopstvene grudi upućujemo na bilo šta drugo izuzev na sebe, govornik gugu-jimitira pokazuje kroz sebe kao kroz vazduh, kao da je njegova egzistencija nevažna.

Kako još jezik koji govorimo možda utiče na način kako doživljavamo svet? Nedavno je u seriji sjajnih eksperimenata pokazano da čak i boje percipiramo kroz prizmu maternjeg jezika. Jezici na bitno različite načine pokrivaju spektar vidljive svetlosti; recimo, zelena i plava su različite boje u engleskom, ali u mnogim drugim jezicima one su dva tona iste boje. Ispostavlja se da činjenica da smo jezikom rutinski obavezani da neke boje smatramo različitima može doprineti većoj rafiniranosti naše proste vizuelne osetljivosti na određene razlike u bojama u stvarnosti, tako da su naši mozgovi uvežbani da povećavaju rastojanje između tonova neke boje ukoliko oni u jeziku imaju različita imena. Koliko god čudno zvučalo, naš doživljaj Šagalove slike u stvari donekle zavisi od toga da li u našem jeziku postoji reč za plavo.

Narednih godina naučnici će možda uspeti da osvetle uticaje jezika i na suptilnija polja percepcije. Na primer, neki jezici, kao matses (Matses) u Peruu, poput pedantnih advokata obavezuju govornike da precizno navedu kako su saznali stvari o kojima izveštavaju. Ne možete jednostavno reći, kao na engleskom, „ovuda je prošla životinja“. Vi morate odabrati odgovarajući glagolski oblik da biste precizirali da li je iskustvo neposredno (vi ste videli kako životinja prolazi), ili ste to zaključili (videli ste otiske njenih šapa), ili je reč o opštoj pojavi (životinje obično prolaze ovuda u ovo doba dana), ili ste to čuli itd. Ukoliko je izjava saopštena uz neodgovarajući „dokazni materijal“, biće tretirana kao laž. Dakle, ako muškarca koji govori matses pitate koliko ima žena, on bi, ako u trenutku govora ne vidi svoje žene, morao da odgovori u prošlom vremenu, otprilike „bilo ih je dve kada sam to poslednji put proverio“. Na kraju krajeva, s obzirom da žene nisu prisutne, on ne može biti potpuno siguran da neka od njih nije u međuvremenu umrla ili pobegla s drugim, pa makar ih on video pre samo pet minuta. Tako da on o tome u sadašnjem vremenu ne može da govori kao o činjenici. Da li nam njegova obaveza da neprestano razmišlja o epistemologiji na toliko pažljiv i sofisticiran način govori o njegovom pogledu na svet ili o njegovom osećaju istine i kauzaliteta? Kada naši alati u eksperimentima postanu finiji, takva pitanja će moći da postanu predmet empirijskih istraživanja.

Dugo godina je maternjem jeziku prebacivano da je „zatvor“ u kojem se ograničava naša sposobnost razmišljanja. Čim se ispostavilo da nema potvrde za takve tvrdnje, to je uzeto kao dokaz da ljudi u svim kultura misle na suštinski isti način. Ali, naravno da je pogrešno precenjivati važnost apstraktnog razmišljanja u našim životima. Na kraju krajeva, koliko odluka dnevno donosimo na osnovu deduktivne logike u poređenju sa onima koje su rezultat osećaja „iz stomaka“, emocija, impulsa ili praktične uvežbanosti? Navike uma koje nam je naša kultura usadila još od najranijeg detinjstva oblikuju našu orijentaciju u svetu i naše emocionalne odgovore na stvari koje otkrivamo, a posledice toga verovatno sežu daleko iza svega što je dosad bilo pokazano eksperimentima; moguće je da te navike imaju značajan uticaj na naša uverenja, vrednosti i ideologije. Trenutno još ne znamo kako da neposredno izmerimo ove posledice, ili kako da procenimo njihov uticaj na kulturne ili političke nesporazume. Ali, prvi korak u pravcu uzajamnog razumevanja moglo bi da bude to da prestanemo da podrazumevamo da svi mislimo isto.

Guy Deutscher, Does Your Language Shape How You Think?

The New York Times,

Prevela sa engleskog Jelena Gall

Izvor: Peščanik

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Maternji jezik, Peščanik