Međuzvezdani Kristofera Nolana – Marfijev zakon beskraja jednog astronauta iz žita

Prašina koja traje u tišini svog razornog lebdenja, neprekidno se kovitlajući u nedostižnim dimenzijama. Sitne čestice svetlucaju na jutru koje se pomalja kroz prljavštinom zamagljene prozore, reflektujući kratke snopove svetlosti i boja o malu maketu šatla Eksplorer, usamljenog među knjigama. Ambijentalni zvuci koji su tu da kažu dovoljno o kraju sveta koji je blizu. Ljudski rod koji se miri sa neizbežnim, okretanjem tanjira naopako na stolovima. Jedna noćna mora koja seća na ostavljano, ali nikad zaboravljeno. I jedan duh koji polici u sobi male devojčice sa imenom zakona o Lošem ne da mira. Naša planeta umire.

.

I tako Kristofer Nolan saopštava loše vesti. Latentna, a opet snažna; mislilačka, a tako ogoljena simbolika njegovih filmova je pečat po kome ostaje van prostih melodramatičnih naracija, zamke očiglednog i gledalačkog frktaja o „već viđenom“. Iako je često bio na meti kritika uz obrazloženje da njegovi filmovi imaju neshvatljive zaplete, nedorečene krajeve i da je teško objasniti šta se zapravo događa tokom trajanja filma, Nolan je ostao dosledan lepoti metafizike u svojim pričama, upravo iz tih razloga i sa jednim ciljem – da podstakne ljudsku maštu. Njegova percepcija stvaralaštva je neograničen broj mogućnosti u razumevanju onoga što je hteo da kaže. Ostavlja prostora da svako razume onako kako odgovara njegovom doživljaju stvarnosti, da u nekoliko kadrova nađe beg iz kandži onog realnog i konvencionalnog. Priča koju on piše je samo stepenik kojim na dalje svako može sam da protrči kako želi i gde želi, a opet će ostati u koraku sa porukom koju je on hteo da prenese.

Kao i sa ostatkom opusa, Međuzvezdani nije film koji može biti svačija šoljica čaja, posebno zbog vrlo specifične i tipovane problematike kojom se bavi, ali to svakako ne ugrožava neporecivu ingenioznost koja ga krasi. Šta više, Međuzvezdani može opravdano nositi titulu jednog od, ako ne i najboljeg Nolanovog filma.

Sveobuhvatnost i inteligentno osmišljena naučna strana prepliću se kroz živote običnih ljudi u svetu neophodnosti onih neobičnih, spremnih da prihvataju i misle velike ideje izvan kutije, u ovom slučaju, proračunate i poznate fizike kosmosa.

Kataklizmični scenario koji predstavlja potku ovog naučno-fantastičnog spektakla ipak nije tolika fantazija – predstavlja stanje naše planete u epilogu autodestruktivnog iživljavanja nad prirodnim tokovima opstanka, kulminarajuće stanje sa tačkom bespovratnosti koje nas svakako može zadesiti ako nastavimo da idemo protiv onoga što Zemlja traži od nas da bi nastavila da nas čuva. To je pitanje koje se tiče svih nas i Nolan nas navodi da o tome mislimo i testiramo granice sopstvene empatije prema jedinom kutku svemira koji u ovoj verziji stvarnosti možemo nazvati svojim. Otvara nam pogled u svet koji postoji u momentumu bez evolucije, stagnirajućoj pustoši koja je rezultat čovečanstva koje je nauci stalo na put.

Elegantnim balansiranjem između poetike Ajnštajnovog relativiteta, prožete kroz naučni aspekat vremena i njegove neravnomerne prolaznosti i predivne emotivne priče o požrtvovanju, porodici i nadanju, dobijamo nesvakidašnje pripovedanje o fizici nemogućeg – suočavanje sa matematikom viših dimenzija koja je u osnovi teorije superstruna, najaktuelnije fantastike o kojoj naučnici snevaju i koja prema njihovim verovanjima, ako može da se dokaže kao takva, treba da objedini naše razumevanje svega postojećeg, kako na ekstremno velikim, tako i na ektremno malim skalima.

Želeći da ide dalje od idejne koherencije ljudskog razuma, Međuzvezdani nas lansira upravo u Nolanovu fabriku mašte, ovoga puta mašte hiperprostora, crne rupe i novih kosmosa, gde granice poznate fizike postaju ništa drugo do glavni motiv filma – prašina. Nauka, istraživački duh i neophodnost da se stremi ka nezamislivom stavljaju se u prvi plan, podsećajući nas na nemerljiva iznenađenja koja kosmos skriva u svim svojim oblicima i obrascima, čekajući da ljudski rod postane odvažan i otisne se u nepoznato.

Odluka da se čovečanstvo spasi od izumiranja premeštanjem na prvu teraformirajuću planetu koja se pronađe na opasnom putovanju kroz sferičnu crvotečinu na kraju druge galaksije uistinu zvuči kao preveliki kinematografski zalogaj, ali ujedno predstavlja i besprekornu interpretaciju mnogih teorisanja i pretpostavki o međuzvezdanom putovanju i kako bi to izgledalo da je moguće. Ispravnije, kako bi to izgledalo da posedujemo neophodna znanja koja bi međuzvezdano putovanje učinila mogućim.

Kao idejno rešenje, spajanje nespojivog – kreiranje idealne formule koja će pomiriti dva ljuta protivnika kosmičke strukture, relativnost i kvantnu mehaniku.

Mnogi su, tokom kritikovanja radi kritike, kao negativnu stranu filma naveli upravo previše kontroverzne fizike neshvatljive laicima i preseljenje u drugu galaksiju kao suludu senzacionalost za potrebe filma. A o čuvenoj sceni u Gargantui, crnoj rupi, debatovalo se danima. Često zaboravljamo da suština nužno ne mora biti ono racionalno i razumljivo i da na kraju, poruka ne bi bila tako snažna da je koncept bio iole jednostavniji. Zapravo, simbolika nedorečenosti i alegoričnog izražavanja jesu način kako svi fimovi Kristofera Nolana funkcionišu, pa i ovaj, što se može viditi i kroz one najočiglednije elemente filma: Endjurens – svemirski brod kojim putuju junaci u potrazi za novom planetom, osmišljen je vizuelno kao sat. Dvanaest kotrljajućih pregrada u smeru kazaljke. Vreme koje teče, simbolizujući njegovo nestajanje pred problemom opstanka čovečastva. Vreme, koje ne prolazi uvek i svuda istom brzinom. Zakon relativnog, koji je pokazao da je trenutak često izvan domašaja subjektivnog doživljaja i da ista merna jedinica negde može značiti sat, a negde drugde i za nekog drugog, čitavih sedam godina.

Saturn, planeta – kapija u kosmos spasenja, takođe odabrana sa razlogom. Saturn je planeta karme, ratarstva i setve. Podseća na disciplinu, odgovornost, potrebu da se nešto očuva jer upravo on daje mogućnost trajanja kroz vreme. Lik Kupera, koga tumači Metju Mekonahi, jeste simbol astronauta iz žita – običnog čoveka koji se diže iz pepela farmerskog života i preuzima stravično neizvestan rizik da više nikada ne vidi svoju porodicu, samo da bi je spasio.

Etika i moralni stub filma nameću pitanja upravo kroz poteze likova na ovom jedinstvenom putovanju – Koje su granice požrtvovanja zarad nečeg većeg od nas, da li smo sposobni da na ušrtb onog nama bitnog učinimo nešto zarad drugih ili nam je za svako činjenje neophodna protivčinidba, lična motivacija i satisfakcija?

Međuzvezdani predstavlja jedinstveni sinkretizam testiranja humanosti, instinkta za preživljavanjem i neumornog duha za pronalaženje iskonskih odgovora, koristeći se najmisterijoznjim i nedokučivim lepotama pretpostavljanja nauke koja je opstala u senci opovrgavanja, dozvolivši sebi da dotakne granice izvan onog dokazanog i prikaže univerzum u svetlu u kome je moguće sve, samo ako verujemo da postoji način da do toga i dopremo.

Rasplet filma odiše tom čuvenom Nolanovskom notom jakog emotivnog naboja koje gledaoce ne ostavlja ravnodušnim, svodeći kompleksnost kvantne gravitacije kojoj je težio na fundament ljudskosti i osnovnu silu čovečje termodinamike – ljubav. Ali ne bilo kakva. Ljubav koja se ne može uporediti sa ostalim praznovernim idealima romantizma. Ljubav između roditelja i deteta. Toliko snažna, da stvara hiperprostorni procep u jednoj crnoj rupi i postaje glavna struna kvatne mehanike, singularitet beskraja, objasnivši je ultimativno – samo zato što je (uvek) ne vidimo, ne znači da nije tu. Možda obara knjige sa polica i šalje neku kratku, ali snažnu poruku. Možda je duh prošlosti, a možda je samo novi portal u neke lepše i više dimenzije, koje će inspirisati generacije koje dolaze da ih traže i otkriju zašto smo ipak ovde i da li tu treba i da ostanemo. Možda je ljubav, a možda i potraga za znanjem koje dokle god živi, činiće i naš svet živim. Ovde ili u nekim drugim galaksijama o kojima je samo Kristofer Nolan imao hrabrosti tako bučno da sanja.

Za P.U.L.S.E Maja Nikolić

  Film, Kristofer Nolan, Maja Nikolić, Međuzvezdani