Ulogujte se / Kreirajte profil

Međuzvezdano putovanje Pink Floyda

Entrance : The celebration of underground

Sredinom šezdesetih godina dvadesetog veka, u urbanim centrima Amerike i Britanije počinje spontano da se javlja novi pokret – underground, manifestujući se u muzici i književnosti, slikarstvu, stripu i mnogim drugim oblicima umetničkog stvaralaštva. Usmeren pre svega ka razaranju malograđanskih stavova u oblastima kulture i umetnosti, andergraund je bezazlene i ružičaste slike sveta počeo da smenjuje novim i provokativnijim pogledima mladih ljudi na svet.

Na videlo su izašle dotadašnje tabu teme – politika, droge, seks. Najprisutnija je bila želja za političkim i društvenim promenama dotadašnjeg učmalog sveta podela i raznih demagogija, stvorenih nakon decenija posle rata, kao i alternativnim rešenjima u pojedinim oblicima građanske svesti. Pojam koji je karakterisao umetničko stvaralaštvo tog prelomnog vremena nazvan je psihodelija. Ona je označavala stanje velike duhovne smirenosti i višedimenzionalnosti sveta i života, koje mnoštvom nadražaja velikog intenziteta u ljudskoj svesti začinje kompleksno umetničko iskustvo, što je automatski podrazumevalo protest protiv bilo kakvog oblika političke pragmatike ili dogmatike (dijametralno suprotno, milijardama svetlosnih godina udaljeno, komunističko stvaralaštvo te prelomne decenije, označavalo je u Srbiji stanje odsutnosti duha, uz stalnu sveprisutnost Velikog Brata svih naroda i narodnosti, a potom i jednodimezionalnost sveta i beživotnost koji svojim čudesnim golootočkim nadražajima ljudsku svest svode na nivo koacervata and protozoa, bez ikakvih mogućih iskustava, što autokratski podrazumeva protest protiv bilo kakvog normalnog oblika života – prim. aut.)

Ovo je priča o jednom zaista jedinstvenom i neobičnom rock and roll bend, u to vreme predvođenom ekscentričnim gitaristom i umetnikom – Syd Barrettom, čovekom koji je svojom kreacijom i supersoničnim delovanjem omogućio stvaranje i uspon britanske psihodelične scene sredinom šezdesetih godina prošlog veka.

Entertainment : A saucerful of secrets 

U jednom čudesnom istorijskom trenutku, kako to već legenda kaže, izgledalo je da će rokenrol i andergraund pokret svojim revolucionarnim poletom i ritmom totalno izmeniti svet, odvodeći zapadnu civilizaciju ka novoj evolutivnoj fazi. Osoben umetnički zanos i društveno politička previranja izvirali su iz katakombi podzemlja na videlo dana, šireći svoj uticaj ka svim segmentima društva.

Roger Keith Barrett, student londonske Camberwell school of art, bio je među prvima koji su shvatali da se dešava nešto veliko. Svestrano talentovan i kreativan, kao student slikarstva i gitarista, nastupao je već tokom 1963 – 1965. u bendovima Geoff mott and the motors i Hollering blues, te potom i u duetu sa prijateljem iz rodnog Kembridža – vrsnim gitaristom koji je tih godina takođe tražio svoj put i lutao svetom, Daveom Gilmourom u klubu The Mill. U isto vreme, na arhitektonskom fakultetu u Londonu, trojica studenata i prijatelja (takođe iz Kembridža – čuvenog univerzitetskog mesta, poznatog i po mnogobrojnim ekscentricima Engleske, između ostalog): George Roger Waters, Nicholas Berkeley Mason i Richard William Wright, osnivaju bend Sigma 6 sa nekolicinom prijatelja, tražeći vremenom prava personalna rešenja i vlastiti zvuk i muzički izraz. Nakon niza promena (bilo je to doba eksperimentisanja u svakom pogledu) bend napokon dobija svoj konačni izgled (nakon što ga napušta originalni gitarista Bob Close): postavi se priključuje prijatelj iz Kembridža – Sid Beret, kao solo gitarista i pevač, Voters prelazi na bas, klavijaturista ostaje Ričard Rajt a bubnjar Nik Mejsn. Po Beretovoj ideji bend dobija novo ime – PINK FLOYD, na osnovu imena dvojice bluz legendi – Pinka Andersona i Floyda Councila.


Flojdi imaju preciznost. U stanju su da do besvesti nešto snimaju, brišu i snimaju ponovo. Ova preciznost čini tako dobrim njihove multikanalne snimke. Vežba im u stvari nije potrebna, posle nekoliko časova sviraju tako čvrsto i kao da se nisu razilazili. Ako naletite na njih videćete da nisu ni malo nepristupačni, razgovaraće s vama i normalno se ponašati. Oni nisu zvezde – pre su sušta suprotnost njima, što je pitanje stava grupe. Njihova tzv. uobraženost je samo način čuvanja privatnosti. Oni nisu vlasništvo javnosti. Uz nekoliko izuzetaka, svi njihovi konkurenti izgledaju nepotpuno. Kada Flojdi počnu stvarno da lome, po svim standardima su zaista dobri.

Uvek smo smatrali da u rokenrolu ima nešto više od sviranja Johnny B. Goode 

Kratka biografija kultnog britanskog rokenrol benda Pink Floyd , koju je 1967. godine prezentovala njihova izdavačka kuća EMI govori sledeće:

Ne znajući šta ljudi podrazumevaju pod psihodeličnom pop grupom, Flojdi odbijaju taj izraz kao određenje njihovih nastupa. Njima nije cilj izazivanje halucinogenih efekata u publici; njihov jedini cilj je da zabave. Ali, oni priznaju da su muzički predstavnici novog pokreta koji naglo raste u Londonu. Taj pokret se sastoji u eksperimentisanju u svim oblastima umetnosti, uključujući i muziku.

Časopis Disc osvrće se sažeto na članove prve postave Pink Flojda:

Roger Waters: Uprkos progresivnosti muzike Flojda ,još uvek je u velikoj meri bluzer. Često ga na nekim partijima možete čuti kako svira strane bluz numere na najobičnijoj izdrndanoj gitari.

Syd Barrett: Misteriozni čovek u grupi. Ciganin u srcu. Voli muziku, slikarstvo i razgovore sa ljudima. Totalno umetnički tip. Rođen i odhranjen pop muzikom. Bio je veliki obožavalac Bitlsa, Stounsa, Donovana i Dilana. Voli napadnu odeću. Veruje u totalnu slobodu – ne voli da sputava i kritikuje druge, isto tako, da ga drugi sputavaju i kritikuju. Ne interesuje ga novac i ne brine za budućnost. Mogao bi biti veliki slikar ili producent ploča.

Nick Mason: Veliki je obožavalac Džindžera Bejkera iz grupe Krim. Ambicija mu je da bude poznat i veoma bogat, kao i da piše scenarije za filmove.

Richard Wright: Glavni muzičar u grupi, ali takođe vrlo hirovit. Kada oseti da loše svira ima običaj da stane, pa makar to bilo u sred stvari. Neposredna ambicija mu je nabavka melotrona, što bi mu omogućilo dalje eksperimentisanje u njegovoj muzici. Krajnja ambicija mu je da bude Cole Porter , tj. veoma priznati kompozitor.

Kao pioniri britanskog andergraunda Floydi započinju proboj početkom 1966. godine u klubu Marquee. Sviraju unutar programa nazvanog The spontaneous underground klasike ritam i bluz scene, koristeći vlastitu elektronsku feedback tehniku, da bi već na jesen te godine dobili stalni angažman u London free schools sound and light workshop, unutar All saints church hall na londonskom Notthing hillu. To je ujedno i bilo mesto gde po prvi put prezentuju light show uz pomoć ljudi s instituta Thimoty Learyja. Pod uticajem droga – pre svega halucinogena (tih godina još uvek legalno svima dostupnih), zatim misticizma sa Istoka, te umetničkih i političkih previranja, tih godina započinje rađanje novog doba – ere frikova i psihodelije, raznovrsnih eksperimenata sa svešću i kreativnošću koja odvode čoveka ka novim duhovnim iskustvima.

 

Dva su znamenita događaja i datuma obeležili pionirsku fazu razvoja i uspona novog pokreta i benda Pink Floyd. Prvi se desio 15. oktobra 1966. godine nakon svirke Floyda u londonskom Roundhouseu – tog dana dolazi do osnivanja prvog evropskog andergraund časopisa – International times. Drugi događaj se desio 31. oktobra 1966. i vezan je za osnivanje udruženja Blackhill enterprises – firme koja će se brinuti o daljim poslovima Floyda.

The Piper at the gates of dawn

Sledeća stanica Pink Floyd freak show improvizacija i psihodeličnih eksperimenata bio je legendarni UFO klub, otvoren 23. decembra 1966. godine. Bilo je to stecište mladih, visokoobrazovanih ljudi i muzičkih entuzijasta, mesto novih umetničkih dešavanja na kojem su Floydi počeli sa prezentacijom vlastitih autorskih prvenaca, ostavljajući zauvek sa sobom rane bluz radove i otkačene verzije rok standarda poput Johhny B. Goode i Roadrunner.

Dana 27. februara 1967. Floydi snimaju debitantski singl: Arnold Lane – Candy a currant bun, impresivne psihodelične numere Syda Barretta. Pesma Arnold Lane, priča o perverznom travestitu, kradljivcu ženskog rublja, ponudila je sasvim nova umetnička rešenja koja će postati zaštitnim znakom rane faze grupe Pink Floyd i jednog jedinstvenog muzičkog pravca. Sid Beret, veoma kompleksna i kreativna ličnost, svojim je originalnim muzičkim izrazom pod uticajem halucinogena LSD postao predvodnik i jedan od simbola psihodelične umetnosti Britanije. On je komponovao izuzetno gusto aranžirane i strukturisane pesme (čudesne vizije njegovog unutrašnjeg , detinjeg sveta bajki, sveta međuplanetarnog misticizma i nadrealnih vizionarskih opsesija), da bi potom naizgled davao sve od sebe da uništi ono što je stvorio, razvlačeći ih u bilo kom pravcu koji bi mu se u datom momentu ukazao.

Godina 1966. i deo 1967. bile su njegovo eksplozivno, neverovatno kreativno razdoblje, pre no što su droge i neki, nikad razjašnjeni unutarnji problemi doveli do njegove krajnje izolacije, kreativne krize i napadne ekscentričnosti, totalne blokade i neupotrebljivosti. Dok je stvarao, Beret je stare rokenrol riffove razvijao na nestandardan način, stilom čije korene možemo tražiti negde između Bo Didlija, Henka Marvina i Pita Tausenda. Taj više nego autentičan stil predstavljao je kombinaciju pulsirajućeg ritma sa nizovima akorda koji menjaju oblik i prerastaju u napete sklopove, prodorno visokih tonova. Čudesnu tehniku pratili su isto tako čudesni tekstovi, proizašli iz haotičnog i tajnovitog unutarnjeg sveta Sida Bereta – sveta nadrealnih vizija i duhovnih lomova čoveka koji je odbijao svet odraslih.

Sid je bio kontraverzna ličnost, čovek kojeg su stalni unutrašnji lomovi i dileme odveli u samoizolaciju i napuštanje Floyda. Godinama ispred svog vremena, kreativan i nedokučivo inovativan, kretao se oštrom ivicom između genijalnosti i ludila koja je Floydima u ranoj fazi donosila prepoznatljivost i originalnost, prodornost u pionirskoj fazi stvaralaštva. Niko pre Sida nije uspeo da na takav način izrazi slike unutarnjeg sveta i šizofrenu krizu koja raspršuje njegove ideale. Stihovi:

Strašno je pažljivo od vas

zato što mislite da sam ovde,

a ja sam obavezan da vam razjasnim da nisam tu ,

i razmišljam , ko to u stvari piše ovu pesmu?

iz kompozicije Jugband blues, na očigledan način prikazuju sve mene i krize Beretove ličnosti, rascep između sveta materijalnog i spiritualnog, kao i mračne misli koje ga navode na pomisao da kroz psihodelične pop pesme rasprodaje vlastite ideale.


U londonskom Quen Elisabeth hall, 12. maja 1967, Floydi unutar programa Games for may predstavljaju novi light show program, kombinovan sa nekom vrstom rudimentarnog kvadrofonskog sistema ozvučenja. Bio je to uvod u nešto što će vremenom postati jedan od zaštitnih znakova benda – perfektna , grandiozna scenska prezentacija vlastitih umetničkih vizija i pesama, podržana od strane svih čudesa tehnike i elektronike. Njihovi scenski nastupi prerasli su vremenom u svojevrsne hepeninge zvuka, slike , pirotehnike i moćne elektronike, subverzivne tehnološke erupcije, dok su njihove turneje, sa tonama i tonama opreme ličile na iskrcavanje saveznika u Normandiji.

Ne dugom potom pojavljuje se drugi Pink Floyd singl See Emily play – Scarcrow, a 5. avgusta 1967. svetlost dana ugledaće vanvremenski debi album The Piper at the gates of dawn, apsolutni trijumf Sidovog kreativnog ludila i andergraunda šezdesetih. Pored toga što je odabrao naziv albuma – po jednom od poglavlja romana Wind in the willows, Beret se pojavljuje i kao autor 10 od ponuđenih 11 numera. Jedanaesta pesma je bila delo Rodžera Votersa – Take up thy stethoscope and walk .

Svirač na vratima praskozorja otvara jedno sasvim novo poglavlje u istoriji rokenrola – nikada pre a ni posle ovog albuma nije se našao autor ili bend sličnog senzibiliteta i kreativnih vizija. Album se pojavio niotkud i ostao kao neka vrsta monolita u nadrealnom svetu beretovske mašte.

Iz dubina andergraunda, suprotstavljenog dotadašnjim tabu temama i poželjnim slikama sveta, i na krilima višedimenzionalnosti svesti, pogleda na život sprženog halucinogenom kiselinom izranja Astronomy domine, pesma koja otvara ovaj neponovljivi i briljantni album. Krećemo beretovskim intergalaktičkim plovilom na psihodeličnu kosmičku plovidbu – kako iznutra, njegovim svetom bajki, tako i spolja, na čudesni esid trip neistraženim predelima jedinstvene duše i univerzuma. Pesma donosi zloslutni nemir, zebnju, svest iscepkanu rastrojstvom čula. Praćeni pozadinskom bukom i glasovima odlazimo put sfera nesvesnog i nespoznatljivog. Lucifer sam zlokobno podrhtava, beretovski neurotična gitara ponire i izranja trepereći visokofrekventno, pulsirajuće i uznemirujuće, dok glas nošen ehom surfa na talasima potmule Mason – Waters ritam sekcije i uzleće nošen nezemaljskim zvukom klavijatura, uranjajući u gotovo liričnu Mathilda mother. Sve je u neprestanom pokretu, fluktuirajućem haosu neizvesnosti sledećeg trenutka, lomeći se na hridima beskraja kosmosa, beskraja naglašenog moćnim klavijaturama Ričarda Rajta i Beretovim vokalom. Mrak i jeza uvode nas u Flaming koja se potom naglo prelama i ponire u beretovski mistični svet bajki i čudesne mašte, prepun neuobičajene radosti, neobičnih zvukova, mašinerija i strepnje. Ništa manje stravična i uznemirujuća nije ni Pow R. Toc H., koja vibrira nošena klavirskom ritmičkom podrškom i uranja u horor pasaž, iz kojeg stravično ječe Beretova gitara i Rajtove klavijature, uvek na ivici nervnog sloma i totalnog duhovnog smirenja. Kraj se iznova pretvara u horor momenat. Take up thy stethoscope and walk, Votersov autorski prvenac, tutnji i krši sve pred sobom, kakofonično, razarajuće, dovodeći atmosferu albuma do usijanja gitarskim vibracijama, kricima, zapaljivošću … uvodeći album u B stranu i ,,hit – singl“, ultimativnu, nadrealističnu Interstellar overdrive, psihodeličnu himnu, razarajući kvazistelarni izvor čiste energije, prasak supernove koji rađa novo viđenje rokenrol muzike. Bio je to brutalni zvučni napad iz svih pravaca raspoloživih instrumenata, poniranje u nepoznate svetove i dimenzije, desetominutna kreativna ekspedicija Sida Bereta u samo njemu znane i dostupne sfere i tiho stvaranje embriona iz kojeg že watersovski izrasti budući rad Pink Floyd nadrealista, rad pod duhovnom palicom ništa manje neobičnog basiste i kreativca Watersa.

Intergalaktička plovidba u stilu kjubrikovske svemirske Odiseje, rastrojstvo čula, sasvim nove dimenzije, kosmički prodor i pogled iznutra, sasvim drugačijim očima. Beretova autentično napeta, pulsirajuća gitarska tehnika i avangardni Rajt koji vešto gradi atmosferu, gustu arhitektonsku strukturu za beretovsko uzletanje, razvlačenje, kidanje i poniranje u dubine onostranog čine ovaj album totalnim unikatom.

Nakon uzbudljivog ,,međuzvezdanog putovanja“ Pink Floyd krstaricom, izranjamo na kraju iz kosmičkog ambisa – bio je to čisti SF rock and roll, gde su planeta Zemlja i Chuck Berryjev Johnny nestali u dubinama prostorvremenskog beskraja i tame. The Gnome unosi preko potrebno smirenje i odvodi slušaoca u čudesni svet patuljka, bajkovit i nestvaran Chapter 24 nastavlja u sličnom, gotovo lirskom raspoloženju, naglašena Watersovim bas dodirom i poniranjem, na koji se nadovezuje Barrettov specifični vokal. Tu je i neizbežni Wright koji tka strukturu pesme i okvir slike unutar koje se sve dešava. Lirsko smirenje nakon haosa putovanja i potrage za onostranim. Scarecrow je nova impresivna beretovska vizija, raspevana  ogoljena, psihodelični pop smiren i distanciran , drugačiji, nesaznatljiv , neobjašnjiv. Na samom kraju čudesne odiseje sledi opraštajna vožnja imaginarnim biciklom – Bike, ljubav na psihodelični način, kraj spiritualnog puta svetom mašte, bajki i nadrealnog. I kada se očekuje konačno smirenje i opuštanje kraj devojke koja se uklapa u čudesni beretovski svet , vraćamo se na sam početak priče i puta, imaginarni svet prodornih i zastrašujućih zvukova i mašinerija, satova i koječega sve ne, mesto u glavi kreativnog genija Syda Barretta – zatvorivši pun krug na mestu gde je sve zapravo i počelo. Obiđen je pun kosmički krug mašt , put u nepoznato i neizvesno – na oštroj ivici izmđu genijalnosti i ludila.

Stvarnost, ma kakva ona bila i ma šta pod njom podrazumevali, suprotstavljena je na ovoj briljantnoj ploči svetu beretovske mašte i ideala, materijalno je stavljeno nasuprot spiritualnom. Album je svojom inovativnošću i introvertnom magijom pokrenuo čitav talas britanske psihodelije, ostajući zauvek bar za korak ispred svih. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava neistražene kreativne predele, nudeći nekim novim frikovima večnu inspiraciju i iskru koja bi iznova zapalila neko novo kreativno ludilo. Na nekom drugom međuzvezdanom putovanju …

Iako se delom uklapao u muzička i društvena stremljenja druge polovine otkačenih šezdesetih, album je svojom inovativnošću idejama, introvertnom magijom i originalnim muzičkim rešenjima bio prilično ispred svog vremena, pokrenuvši godinama kasnije niz neinspirativnih klovnova, ali i čitav jedan britanski psihodelični talas unutar društva i umetnosti. Bio je to visoko estetizovan sjaj ludog dijamanta, trenutak večnosti uhvaćen u punom stvaralačkom naponu. Monumentalan, neizreciv, više nego autentičan, album se pojavio gotovo niotkud brzinom svetlosti i poput monolita iz Odiseje obasjao šaroliki svet andergraunda šarenilom psihodeličnih, intenzivnih boja.
I dok se publika opravljala od prvobitnog šoka i pokušavala da pronikne u tajne beretovskog sveta misticizma i bajkovitosti, prvobitna postava Pink Floyda izdaje svoj poslednji singl. Bio je to Apples and oranges – Paint box , krajnja Sydova kreativna bravura i labudova pesma pred odlazak u neku samo njemu znanu ravan postojanja. Svet je ostao zatečen.

Shine on you crazy diamond

Aprila 1968. godine grupa Pink Floyd zvanično saopštava dolazak novog gitariste u bend (mada je ta odluka već dogovorena krajem 1967. godine i psihičkog kolapsa Barretta, a ostvarena tokom januara 1968. i prvih nastupa Floyda sa Gilmurom na gitari – mada je Beret još uvek formalno bio u bendu) – Syd Barrett, dotadašnji gitarista, pevač, autor i duhovni vođa benda nije više bio u stanju da nastavi dalje usled preteranog konzumiranja narkotika (pre svih LSD i marihuana) i sve većih psihičkih smetnji (pre svega šizofrenih) postajući vremenom totalno odsutan, izolovan, neupotrebljiv za bilo kakav rad i komunikaciju, odsutan i katatonično izolovan od ostatka realnog sveta. Sjaj ludog dijamanta i njegovog čarobnog, psihodeličnog sveta bajki nestajao je u izmaglicama kiseline. Vreme spontanosti, radosti stvaranja i nadrealističnog eksperimentisanja, interstellar overdrive plovidbe beretovskom svemirskom kapsulom, gde bi Floydi u potpunosti ogolili akordnu strukturu bilo kog materijala i improvizovali čist zvuk nestajalo je pred novom, sigurnijom i mirnijom (ali ništa manje čudnom) fazom rada benda, predvođenom novim duhom i kreativnim vođom – basistom i pevačem , novim kreativcem Rodžerom Votersom.

Na novog člana benda, Dejvida Gilmura je veoma rastrzajuće i šokantno delovalo to što se odjednom našao u Floydima (godinama pre toga Gilmur je svirao po Britanij i Francuskoj, preživljavajući sa prijateljima od svirke do svirke, sanjajući san o vlastitom velikom bendu i uspehu), pa je za časopis Melody maker rekao :

Dugo mi je trebalo da se osetim delom grupe i u početku sam mislio da se moram mnogo promeniti, a to je bio paranoidan doživljaj. Bilo mi je veoma teško da shvatim šta treba da radim, jer je to bio tako čudan bend. Publika nije bila raspoložena prema nama. Mislila je da je Syd Barrett bio sve što je grupa imala i otpisala nas je. Bila su to teška vremena. Sećam se jedne strašne noći u Middle earthu, kada je Syd došao, stao pred binu i celu noć buljio u mene. Strašno! 

Ipak , dolazak Gilmura doneo je bendu neku vrstu samopouzdanja i sigurnost , naročito nakon haosa turneja i živih svirki koje je bend prošao u poslednjih godinu dana sa obolelim Sydom. Bend je kretao iz početka , a Gilmur to objašnjava ovako:

Morali smo opet gurnuti grudvu da se kotrlja.

Album A saucerful of secrets (Tacna prepuna tajni) je bio početak puta ka nekoj vrsti povratka. To je u stvari bio album od koga smo počeli da gradimo. Mada je Syd dobio poslednje mesto na albumu s njegovom stvari za rastanak – Jugband blues, i mada je svirao na druge dve snimke – pesme Corporal clegg i Remember a day, osećanje novog albuma je bilo potpuno drugačije, naročito u naslovnoj numeri, gde smo krenuli u pravcu klasično elektronske muzike. Cela kompozicija albuma A saucerful of secrets nije imala ničeg zajedničkog sa onim u šta je Syd verovao ili voleo.

Upravo tako… Dok je najbolji rad Syda Barretta bio kombinacija pulsirajućeg ritma sa nizom akorda koji menjaju oblik pred vašim očima i prerastaju u napete sklopove prodorno visokih tonova, poput ljudskih krika, Gilmour bendu donosi smirenje – nikada neobuzdano impulsivan on se pokazao kao pravi majstor popunjavanja prostora i virtuoz u nesvakidašnjim harmonskim intervencijama. Stil Davida Gilmoura postaje uglavnom baziran na zvuku i specifičnom filingu, manje na samoj tehnici. Kako je muzika Pink Floyda vremenom mnogo više operisala atmosferom i raspoloženjem nego čistom svirkom, Gilmour postaje glavnim arhitektom zvuka benda. On vremenom postaje i jednim od glavnih pevača i autora Floyda, naravno odmah iza Watersa.

I kao što je pokazao intervju sa Richardom Wrightom, još jedni bitnim arhitektom Pink Floyd kosmičkog zvuka, bend se na novom albumu oslobađa problema vezanih za burnu prošlost. Kao prvo, iza sebe su ostavili radikalni deo psihodeličnog aspekta izražavanja i čudaštvo. Teško je reći zašto smo se proslavili kao prva engleska psihodelična grupa, objašnjavao je kasnije Wright:

Nikada sebe nismo tako videli . Dogodilo se samo da smo počeli svirati u UFO klubu na njegovim počecima pa bi nas identifikovali sa klubom i onim što su mislili da on reprezentuje. Muzika se, znači, nije razvila sa svesnom namerom širenja svesti, bar ne u halucinantnom smislu. Prosto smo shvatili da mi, najzad, sviramo samo zbog zabave, i da nismo vezani za neku određenu muzičku formu. Tako je počela da se probija naša individualna muzika i od tada se razvijamo u tim smerovima. Naglasak je bio, a i sada je, na spontanosti i improvizacijama.


Kako bilo da bilo, 29. juna 1968. pojavljuje se drugi album Pink Floyda – A saucerful of secrets, u novoj postavi sa Gilmourom na gitari. Od vibrirajućeg i naglašenog nadolaska Watersovog moćnog basa koji uvodi u Let there be more light (jednu od numera koje promovišu novi, votersovski pristup muzici Floyda) jasno je da grupa grmeći i dimeći izranja iz svoje uzburkane beretovske prošlosti, bljujući vatru iz novog arsenala oružja. Namesto kosmičke, ultrabrze i haotične plovidbe interstellar overdriveom Syda Barretta, Floydi na talasima čudesnih marsovskih orgulja Wrighta kreću na novo krstarenje vlastiti univerzumom prepunim tajni. U melodiji počinje da se oseća i dominira osoben Watersov bass dodir, karakteristični Pink Floyd uzlet iz G mola u C mol. On i Mason moćno gruvaju, dok Gilmour sramežljivo se prilagođavajući čudnoj grupi ostaje po strani kao budući arhitekta zvuka. Waters i Wright izranjaju iz kreativne i dominantne senke Syda Barretta – oni teže da se zadovolje jednom temom i da je unutar dugih, ponekad epskih kompozicija razrađuju. Dramatičnih i neočekivanih beretovskih prelaza iz svetlosti u tamu nestaje. Na tutnjeći Watersov bas u uvodnoj temi nadovezuje se svetlost Wrightovih orgulja – uticaj njegovih klasičnih učitelja – Karl Heinz Schtockhauzena i John Cagea+ , avangardnih muzičara i eksperimentatora zvukom, vrsnih kompozitora savremene muzike više je nego očigledna i sve više će bojiti zvuk novih Floyda. Dramatična atmosfera srednjeg i završnog dela pesme, gde uz eho solaža Gilmoura i Wrighta bend uzleće u čudesne psihodelične sfere zvuka, izaziva kod slušaoca novu vrstu uzbuđenja, emocije i neku vrstu nelagode putovanja u nepoznato.

Set na Remember a day otkriva Wrighta kao veoma senzibilnog i liričnog autora – njegova prijemčiva melodija, klavirske deonice i harmonije lebde preko leteće ritam sekcije, nošene hipnotičkim i melanholičnim vokalom. Oplakujući izgubljenu spontanost i uživanje Floydi gruvaju unutar samo sebi znanog mikrokosmosa, čudesnim psihodeličnim putevima utemeljenim još sa Barrettom. Neka vrsta neobične atmosfere smirenosti i mirenja kosmičkom mističnom niti koja je nesaznatljiva i nepredvidiva proteže se albumom. Set the controls for the heart of the Sun (još jedan autentični Watersov dodir) crpi snagu iz jednostavnog bajanja i ritmičkog ponavljanja, suptilno podrhtavajući i putujući nepreglednim kosmičkim prostranstvima na kristalno jasnim tonovima Wrighta. Mini ep udaljava Floyde još više od ovozemaljskog i prolaznog. Corporal clegg beretovska je refleksija na minule dane jednog šizofrenog i neurotičnog sveta neobičnog ludila, bajki i razdražujućeg haosa, dok naslovna Tacna prepuna tajni izranja iz mraka dalekih kvazarskih, neispitanih i jezivih prostranstava kosmosa u Wrightovom maniru – na granici horora. Kosmičke orgije uznemiruju, bude jezu haosa i neljudskih krikova i plove poput kosmičkog broda u kjubrikovskoj Odiseji nepoznatim, mističnim svetom dalekih zvezda. Dok Wright eksperimentiše kontrolisanim haosom zvuka, iz pozadine dolaze Masonovi ritmički ponavljajući zvuci bubnjeva, potmuli bas Watersa i eksplozivni eho Gilmourove gitare, titrajući na Wrightovim uznemirujućim vibracijama. Ubudljivo i veoma mračno iskustvo, zloslutno kosmičko lutanje, osenčeno jezom smrti i ljudske nemoći da se odupre nepoznatim silama. Iznenada počinju da se valjaju teški tonovi neodređene grmljavine na smirujućim i mističnim talasima orgulja – kosmička Pink Floyd fuga prvobitnog haosa vaseljene ulazi u završnu fazu , bliži se krešendu u vreme nastanka prvih svetova i života. Predivan zvuk orgulja veličanstveno izranja iz haosa intergaltičkog Pink Floyd putovanja – harmonični tonovi nude neku vrstu praštanja i olakšanja. Nadovezuje se hor katarzično – sentimentalno, u stilu najboljih oratorijuma avangardnog umetnika, kompozitora Đerđa Ligetija ( umetnika koji je vlastitom muzikom obojio čuveni film Stenlija Kjubrika – 2001. Odiseja u svemiru, iste godine kada je nastao i album Floyda ) ,  donoseći na kraju preko potrebni mir. Nakon haosa i tame naslovne teme dolazi smirujuća See saw, lagani let Pink Floyd voyagerom – čista relaksirajuća harmonija nakon svih mogućih uzbuđenja. Pink Floyd u novom ruhu, kao protivteža avangardnom ludilu Richarda Wrighta, na granici normalnog i izdržljivog.

Strašno je pažljivo od vas, zato što mislite da sam ovde, ali ja sam obavezan da vam razjasnim, ko to u stvari piše ovu pesmu,

Barrettovi su opraštajni Jugband blues stihovi, neka vrsta pozdrava sa Floydima i čarobnim svetom mašte, haosa, nemira i šizofrenog ludila. Na kraju svega dolazi sudbinski smiraj i ključno pitanje Syda Barretta: A šta je u stvari san, a šta šala? Odgovor nikad nije pronađen, nestao je kao i Syd Barrett na nekoliko decenija. A onda, sredinom 2006. godine, svet je saznao za ovozemaljski kraj legendarnog vođe i jednog od osnivača grupe Pink Floyd – Syd Barrett je umro u samoći svoje nedokučive genijalnosti i bolesti. Ostala je samo legenda i novi kosmički Pink Floyd zvuk – sa ili bez Barretta – jednako intrigantan, mističan, kvalitetan, inspirativan i uzbudljiv. Sjaj ludog dijamanta još uvek obasjava univerzum – kao posle smrti supernove .

Careful with that axe, Eugene

Od jula do septembra 1968. Floydi nastupaju na američkoj turneji. Tokom turneje po prvi put koriste napravu pod imenom The Journey, koja je širila zvuk u radijusu od 360 stepeni. Bio je tu i sada već legendarni Azimuth coordinator, vrsta miksete koja je raspršivala zvuk dvoranom. Vremenom njihovi su nastupi prerastali u epske tehničko-vizuelno-teatarske spektakle kojima su plastično dočaravali vlastite muzičke ideje i vizije. Tokom 1968. iskazuju se i na polju filmske muzike – Floydi stvaraju muziku za film More, Barbeta Schroedera, Tonite let’s all make love in London, Petera Whiteheada i The Committe, Paula Jonesa.

Sredinom 1968. Pink Floyd dolaze na ideju da naprave album koji će ih napokon prikazati u pravom svetlu, onako kako su po njima trebali da zvuče novi Floydi. Dupli album trebalo je da se sastoji od jedne ploče sa živim snimcima starih numera benda, dok je druga ploča osmišljena kao kolekcija pojedinačnih ostvarenja članova benda.
Ipak, pre novog epskog poduhvata Floydi su se pozabavili nečim mnogo jednostavnijim (po njihovim standardima manje kompleksnim) – u julu 1969. objavljena je njihova muzika za film. Reditelj je bio Barbet Schroeder, a film se zvao More, za koji su Floydi napisali kompletan materijal. Roger Waters, novi idejni i duhovni vođa benda uzeo je stvar u svoje ruke i za veoma kratko vreme komponovao većinu veoma dobrih, dinamičnih, melodičnih i jednostavnih rock and roll numera.

Od ležerne, hladno introspektivne Cirrus minor, osenčene ehoom i melanholijom Wrightovih moćnih klavijatura (uz specijalne efekte cvrkuta ptica u pozadini), zatim moćnog , dinamičnog i poletnog, rokerskog (heavy metal) komada na gitari impresivnog Gilmoura The Nile song, koji praši u najboljem duhu druge polovine šezdesetih i kulminira u brutalno sirovoj solaži, još jednoj hladnoj Crying song, usporenog koraka i čudesne mirnoće, uznemiravajućeg, avangardno eksperimentalnog instrumentala Up the knyber, koji zloslutno tutnji i neurotično podrhtava od jeze, preko predivnih Green is the colour, u lenjavo ležernom maniru Davida Gilmoura, njegovog setnog glasa, te lirskih zvukova gitare i klavira, i Cymbaline Rogera Watersa, jednostavne melodije i uverljivog vokala, kratke i dinamične Party sequence, brutalno mračne i apokaliptične Main theme, u najcrnjem psihodeličnom maniru Floyda i horor ehu beznadežne noćne more, zatim još jedne heavy a la Gilmour vožnje, strasno otpevane i ubedljivo odsvirane u grčevitom stilu, setnim ehoom obojenog More blues i Gilmourovom dvanaesticom relaksirane blues sekvence, povratka u zlu kob i crnilo Quicksilver, psihodelični moždani udar bez nade i zraka svetlosti, Pink Floyd ludila zvanog A Spanish piece – neofloyd humora, žestoke Gilmourove parodije jednog od flamenko šablona, do Dramatic theme, izlaska iz začaranog kruga klaustrofobije i unutrašnjeg nemira, proteže se novi Pink Floyd album, jednostavno, atipično i efektno ostvarenje, snimljeno u toku samo jedne nedelje bez previše uranjanja u analizirani mulj. Jednostavnim stilom Floydi pokazuju svoju izvornu snagu, talenat, vitalnost i kreativnost izvanrednog rock and roll benda.

Oktobra 1969. na red je došao i pomenuti dvostruki album – Ummagumma, objavljen na novoj andergraund etiketi izdavačke kuće EMI – Harvest. Ovaj album donosi jednu koncertnu ploču, snimljenu u Mothers club u Birminghamu i College of commerce u Manchesteru, juna 1969. dok je druga ploča donela nekoliko originalnih numera – svaki član benda dobio je pola strane da eksperimentiše sa čime god želi. Produkt je bio čudesno progresivno andergraund delo, avangardno, jedinstveno i nekonvencionalno , sasvim obično Pink Floyd ludilo. Istražujući vlastite umetničke porive Floydi su otplovili putem svojih avangardnih, eksperimentalnih snova i vizija. Običaj ovog krajnje neobičnog benda (neobičnog čak i za standarde nekonvencionalnih šezdesetih, kada se eksperimentisalo sa svešću, svim i svačim) postaće činjenica da će se tokom čitave naredne karijere oslanjati na materijal koji će ostajati neiskorišćen tokom snimanja svakog prethodnog albuma. Nihov duh željan eksperimentisanja omogućavaće im iznova nova istraživanja tzv. odbačenog materijala i izvlačenja iz neiskorištenih ideja uvek novih kompozicija. Njihova studijska posvećenost i minuciozan rad na svakom detalju, nihova analitičnost postaće legendarni i omogućiće im stvaranje niza nezaboravnih numera iz tzv. otpada s prethodnih snimanja. Duh Pink Floyda ostaće jedinstven i neuhvatljiv do današnjih dana.

Što se živog dela albuma tiče, on predstavlja impresivne verzije Pink Floyd standarda. Astronomy domine otvara beretovskom ustreptalošću novu kosmičku Pink Floyd rutu beskrajima psihodelične ravni postojanja, stavljajući akcenat na sviračko umeće i nadahnutost gitariste Gilmoura, koji na sebi svojstven način tumači viziju Barretta i njegov mistični, uskomešani svet introvertnog samopreispitivanja i kreativnog ludila. Iz dubina još neistraženog dela univerzuma izvire i nadovezuje se Careful with that axe, Eugene, rani Pink Floyd singl i još jedna od njihovih tacni prepunih tajni. Zvukom međuplanetarnog misticizma i klavijatura ona se prikrada, nošena ehom jeze i uznemirenosti. Pesma lagano teče, razvija se, podiže tenziju i stravično kulminira uz krik Rogera Watersa dok se sečivo zariva u moždano tkivo i secira duh nasilnog kruga zla, kruga koji se nikad ne zatvara. Epska Set the controls from the heart of the Sun produžava mistično putovanje ka neispitanim tragovima prrapočetaka i kosmičkih dubina – ritmičkim ponavljanjem ona se kotrlja unutar nesaznatljivih dimenzija prizivajući duhove daleke prošlosti. Nick Mason podiže tenziju zvukom svojih moćnih bubnjeva do trenutka klimaksa i nestvarne smirenosti, ostavljajući potom prostora Wrightu i ustreptalom ehu njegovog magičnog i višeslojnog zvuka. Pink Floyd akademičari grade atmosferu strahopoštovanja i neizvesnosti, ponirući sve dublje unutar vlastitih vizija – Watersov vokal postavljen je kao protivteža vibrirajućem haosu Wrighta. Za sam kraj, paklenih trinaest minuta, ostavljena je horor storija A saucerful of secrets, prigušujući ono malo svetlosti preostale unutar bezdana Pink Floyd unuverzuma. Razarajući zvučni eksperiment doseže svoj klimaks i čulno preopterećenje poput halucinogenog tripa. Naglim promenama tempa i atmosfere – od duhovne smirenosti do neurotičnog haosa kada se nervi kidaju kao prenapregnute strune, Floydi rastaču strukturu kompleksne kompozicije, odvodeći je samo njima znanim putevima. Nepredvidivost i tenzija rastu svakim narednim trenutkom, sve do momenta konačnog blaženstva i smirenja naslikanog Wrightovim moćnim zvukom orgulja i izranjanjem iz prvobitnog kosmičkog haosa stvaranja i razaranja. Watersov magični dodir epohalnim finalom uobličava duh jedne jedinstvene vizije i umetničkih slobodajednog krajnje neobičnog benda. Krešendo živog dela albuma dolazi sa vokalom, predivnom katarzično-senzibilnom tercom na pragu praskozorja novog dana koji se upravo rađa.

Ali , uzbuđnja tek predstoje. Ukoliko je prvi deo albuma bio intenzivan, nepredvidiv i hirovit, studijski deo albuma sa pojedinačnim snimcima članova benda doneli su još veće iznenađenje i pohvalu ludosti. Studijski deo albuma otvara avangardni virtuoz u svom punom sjaju i nadahnuću – Richard Wright i njegov impresivni opus od četiri šokantna, uzburkana dela – Sysyphus, nazvan po antičkom kralju Korinta – Sizifu, koji je osuđen od strane bogova užasnom kletvom uzaludnog i napornog rada ( poput mnogih od nas – mada nismo iz Grčke , a još manje kraljevi) U svom dramatičnom, nemilosrdnom stilu, prvim, jednominutnim delom Wright nas vraća zvukom u doba antičke Grčke, a onda nastavlja klavirskom deonicom u smirujućim, gotovo lirskim pasažima da uzburkava atmosferu, lagano i sve jačim i dubljim tonovima, kakofonijom, neurotičnom ustreptalošću i nemirom zle sudbe koja izriče čoveku jednu od najgorih kazni – neprestani uzaludni rad. Trećim delom haos se samo produbljuje, napada čula i nervni sistem kažnjenika skalom uzavrelih, vrištećih i visokih tonova i nemilosrdnim kricima destrukcije, udarcima po dirkama koji nihilistično obeshrabruju svaku nadu i uništavaju temeljno svaku pomisao na spas od kletve. Završni deo muka i patnji po Wrightu i Sizifu opet naglo spušta tenziju, tempo se brutalno usporava u smiraj dana i novih muka ,,stene koja se skotrljala po ko zna koji put sa vrha planine beznađa“. Sledi jednolična, monotona varijacija, mirenje čoveka sa sudbinom, potom poslednja nada. A onda, kao grom iz vedra neba novi zvučni atak, nagao i brutalan poput agonije smrti i  kreće novo eksperimentalno zatišje i putovanje kroz nepoznato, kjubrikovsko iskustvo u stilu ,,it’s a full of the stars“. Pun krug stradanja i jeze zle sudbe oličene u brutalnoj osveti bogova zatvara se povratkom na početni muzički motiv – povratak zvukom u svet antičke Grčke , a stenom u podnožje Olimpa.


I dok se slušaoc oporavlja od prvobitnog šoka, pojavljuje se Roger Waters i njegova ležerno-lenja, smirujuća (između stalnih Floyd krajnosti haosa i smirenja) – Granchester meadows, zvučna idila grančesterskih polja i cvetnih livada (Waters se nostalgično vraća u mladalačko doba uživanja u prelepoj okolini rodnog Kembridža) kraj jezera hedonizma i sreće. Letnje popodne, idilično i uobličeno duhom engleskog folk ugođaja, nestvarno nenasilno nakon zvučnog napada Richarda Wrighta. Hipnotičko Pink Floyd leškarenje, obogaćeno zvucima relaksirajuće harmonije prirode oslobođene od čovekove agresije. Briljantno i uvrnuto ružičasto iskustvo. Zvučni efekti samo dodatno uvrću atmosferu – Nekoliko malih krznenih životinjica okupljenih unutar pećine, naredna je ,,pesma“ Watersa, ludilo raznorodnih zvukova, naracije, nadrealnih momenata i psihodeličnih sekvenci. U punom, originalnom nazivu – Several species of small furry animals gathered together in a cave and grooving with a pict, ova Watersova stvar pleni apsolutnom kreativnom slobodom i suptilnom dozom humora, rasterećena bilo kakvih stega i avangardnih pretenzija. Smeo i opušten korak čoveka koji će idejama i zvukom obojiti i obogatiti čitavu jednu nadrealnu i eksperimentalno smelu epohu.

Gilmour je komponovao znatno umereniju – The Narrow way, menjajući unutar tri dela pesme tempo, gitarske efekte (obilato koristeći eho i distorziju) i dotičući se donekle kosmičkih ispada Floyda. Manje inspirativan, otkačen i avangardan, Gilmour je donosio zvuku benda neku vrstu balansa i sigurnosti vraćajući ih ovozemaljskim vrednostima i pristupačnosti široj publici – kao što je i sam govorio uvek ga je više interesovala čista svirka nego ukupan koncept i velike votersovske teme. Na neki način je i njegova numera na albumu Ummagumma bila neka vrsta protivteže eksperimentalnim krajnostima i uzletima Wrighta i Watersa (album je na pravi način nagovestio kakva će biti uloga kojeg člana benda u budućem stvaralaštvu), smirenje duha jednostavnim gitarskim intervencijama i uobličavanjem graničnih ekstrema u znatno prijemčiviju formu, ne oduzimajući im izazovnost i avangardnu, progresivnu notu. Isto bi se moglo reći i za Nicka Masona i njegovu trodelnu partiju – The Grand viziers garden, mada je on znao prilično da se otkači i da mašti na volju, putujući pre svega sa Watersom kao deo neuobičajene ritam sekcije psihodeličnim fluktuirajućim višim sferama. Poigravajući se efektima i atmosferom, te izvlačeći iz svog bubnjarskog kompleta raznorodne zvuke i ritmove, Mason na neki relativno prizeman način zaokružuje još jednu čudesnu Pink Floyd priču – album Ummagumma je bio još jedan odvažan pokušaj četvorice vrsnih muzičara i veoma kreativnih ljudi da se izraze na drugačiji način, dajući sebi punu slobodu i oduška unutar mašinerije gde je sve manje-više proračunato, doterano i sračunato u komercijalne i zaglupljujuće svrhe. Ummagumma ostaje dragocena retkost, delo koje pomera granice i hrabro se suočava sa izazovima umetnosti, pre svega u progresivnom, pionirskom i kreativnom pogledu.

Nakon albuma Ummagumma otklonjene su i poslednje barijere koje su mogle da sputaju Floyde na njihovim jedinstvenom i hrabrom putu. Saradnja sa legendarnim, avangardnim filmskim režiserom Mikelanđelom Antonjonijem na filmu Zabriskie point, krajem iste , eksplozivne 1969. , izbacila je Floyde u sam vrh evropske umetničke elite i otvorila im vrata ka daljoj mogućnosti istraživanja, eksperimentisanja i pomeranja granica u kreativnom smislu.

Return of the son of nothing

Posle tri izuzetno burne, kreativne, haotične i prelomne godine rane Pink Floyd karijere (1967.-1970.), godine u kojima su prešli dug i neizvestan put od izvođenja rhythm & blues standarda do stvaranja psihodelične pop muzike, predvođeni Sydom Barrettom, jedinstvenom pojavom u istoriji rok muzike, potom preuzimanja kormila benda od strane Watersa, još jedne snažne, neobične i kreativne ličnosti, jedinstvenog senzibiliteta i autorskog pečata kao i njegov prethodnik, dolaska novog gitariste Gilmoura i njihovog novog početka albumom ,,A saucerful of secrets“, pa sve do zaokruženja neobične i uzburkane priče avangardnim eksperimentom u vidu albuma ,,Ummagumma“, bend Pink Floyd, britanski psihodelični i elektronski pioniri, početkom sedamdesetih ulaze u nešto mirnije vode – bez većih lomova i radikalnih kreativnih rezova, prilično utabanom stazom ka daljem istraživanju unutar vlastitog, veoma unikatnog kreativnog univerzuma. Oktobra 1970. Floydi objavljuju album Atom heart mother, stvoren u saradnji sa elektronskim istraživačem muzike Ronom Geesinom. On je sa Wrightom uradio horske aranžmane i rukovodio orkestracijom korišćenom na albumu.

Bila je to još jedna neobična Pink Floyd zamisao, dugačko i ambiciozno lutanje iz jednog u drugi doživljaj, što se naročito odnosi na naslovnu numeru albuma koja zauzima celu prvu stranu ploče (oko 24 minuta orkestarskih, horskih i floydovskih pasaža, atmosferskih promena i neočekivanih obrta epskih dimenzija). Bila je to revija svih dotadašnjih Pink Floyd stilova (izuzev psihodeličnog popa). Počelo je kao tema za western sa akordnom sekvencom, objašnjavao je kasnije Gilmour. Nick Maon je tvrdio da je sve počelo tako što su on i Waters snimili celu stvar samo na bubnjevima i basu.

U svakom slučaju ,,Atom heart mother“ počinje orkestarskim pasažom koji otvara put njihove kreativne odiseje duge koliko i prva strana ploče – nakon western ugođaja i grandiozne orkestracije, melodične i prijemčive, poema uranja u mirnije, lirske vode – predivna Gilmourova gitara gradi atmosferu, zaseca u tkivo na talasima setne harmonije, a onda iznova lagano spušta tempo. Ulazi potom fantastični hor i daje melodiji čudesnu mirnoću obojenu setom i pritajenom iščekujućom napetošću, neku vrstu neodređene tuge i bola, saznanja o nepromenjivosti sudbine. Lagano, u duhu maestralnog Wrighta i talasima hora, uz intervencije ritam sekcije iz dubine duše, podiže se postepeno tenzija koja dovodi do mirenja sa neumitnim i konačnim ishodištima čoveka. Džezirani Wrightovi pasaži smenjuju se i isprepliću sa gitarom Davida Gilmoura. Briljantno poigravanje, ritam i odmerena, iznutra osnažena solaža, cooliranje i refleksija duboke duhovne ravnoteže – u pozadini bas potmulo daje na dramatici teme, uz horske i orkestarske intervencije. Tema se lagano proširuje i razlaže, vibrira i bliži krešendu, nekoj vrsti uzleta na krilima početne orkestracije u western maniru. Nakon radosti i uzleta teme, sve iznova upada u crnu rupu Wrightovih eksperimentalnih ekstrema i čudesnih putanja graničnim sferama svesti i zvuka. Neka vrsta nemira, kataklizme i straha razara tkivo kompozicije, eksplodirajući na kraju poput supernove u beskrajima Pink Floyd vaseljene. Pritajeno izranjanje, rađanje neke nove vrste neodređene nade – psihotriler razasut po rubovima još neobičnije orkestracije. Nakon dugog lutanja i introspektivnog putovanja svetom Floyda ulazimo u nove elegične atomheartmother vode neposrednih osećanja. Iz ponora tuge izranja hipersenzibilna Gilmourova gitara, noseći lepotu ka novoj nadi i svetlosti. Hor i orkestar vraćaju temu na sam početak – sve se odvija kao u stilu monumentalnih klasičnih dela, sa punoćom dramaturgije i poetske tajnovitosti večnih istina. Pun krug se zatvara i završava tamo gde je zapravo i počeo. Originalno, dirljivo, sa puno sete i elegije, kontemplativno i uzbudljivo, kao i uvek dosledno floydovski.

Drugu stranu ploče predstavljaju jednostavnije, sasvim ,,obične“ pesme bez hora, orkestra i želje za eksperimentisanjem. Watersov folk momenat If mirno teče, nošen dahom prijatnog vokala snenosti i sete i ležernošću melodije. Wrightov sasvim običan komad Summer ’68. iznenađuje melodičnošću, pop elementima i zadivljujućom dinamikom, uz središnji džezirani deo. Slušamo Wrighta u neobično raspevanom, briljantno melodičnom i sažetom ovozemaljskom izdanju. Ono što će cinični časopis ,, Rolling stone“ nazvati: Engleski folk u svom najmrtvačkijem izdanju dolazi sa Gilmourovom Fat old Sun – usporenog koraka i pritajenog, umornog vokala, ona mili beskrajima britanske ostrvske seoske idile ne žureći nikud. Dinamičnom gitarskom intervencijom na kraju se spašava iz kandži duboke letargije. Sam kraj albuma predstavljen je u vidu Alan’s psychedelic breakfast komada ludila, još jednog uvrnutog Floyd avangardnog lutanja prošaranog gomilom zvučnih efekata.

Briljantan u pojedinostima i bogatstvu detalja, album ,,Atom heart mother“ odraz je vremena kad je rokenrol lagano zapadao (nakon niza burnih i bitnih godina) u kreativnu, idejnu i personalnu krizu, krizu jednog prelomnog vremena opasnih društveno političkih kretanja – ratova, nemira i brojnih nerazjašnjenih smrti nekih od ključnih aktera rokenrol scene i revolucije, veoma opasnih po sistem. Odraz je vremena ,,zamora materijala“, traženja novih puteva i ideja, te muzičkih izraza koji će rok muziku vratiti bazi i izvorištu snage, energije i kreacije.

Potreba za uvek novi izazovima, odmorom od opterećujućih turneja i mnogo manje ambicioznim projektima od onih na Pink Floyd studijskim sesijama, odveli su novog duhovnog vođu benda ka još jednom uvrnutom i lucidnom projektu. Decembra 1970. godine Roger Waters nastavlja saradnju sa već pomenutim Geesinom – album The Body bizarna je kolekcija sasvim novog materijala dvojice istraživača željnih zabave, humora i uvek novih kreacija. Rezultat njihovog rada je još jedan od retkih ali bitnih muzičkih ostvarenja koja uvek nađu mesta u srcima odabranih ili onih koji se baš često ne osvrću za prošlim. Naravno, bila je to još jedna suštinska pobeda kreativnog ludila.


Gotovo preslikana priča (bez horova i orkestara) ponovila se i sa narednim Pink Floyd albumom, ne umanjujući značaj i snagu njihove originalne muzike i doslednosti. U pitanju je bio album Meddle, koji se pojavio novembra 1971 . godine. Grupe se često raspadnu kada se ljudi uvrnu i ne mogu da stvore nove stvari  a to se nama desilo 1971. godine, objašnjavao je Waters problem u kojem su se našli Floydi, kao i većina bendova tih prelomnih godina. Kritika je prilično ravnodušno i hladno dočekala novi Pink Floyd album, smatrajući ga manje – više duplikatom po formi albuma ,,Atom heart mother“. Ipak bilo je tu mnogo nove vatre, dinamike, ideja, dobre svirke i standardnih Pink Floyd uvrtanja.

Watersova One of these days uleće brutalno snažno sa naglašenim bas uvodom olujne snage. Jednostavna melodija veoma ubedljivo odsvirana krećući se zadivljujućom silinom orkana – Od početnog huka vetra, taktova bas gitare propuštenih kroz eho efekat, kreće energično prženje Floyda kao u vreme kada su se sredinom šezdesetih kao grupa studenata probijali na sceni izvodeći čudesne verzije standarda. Šestominutni orkan razara svojom energičnošću bilo kakvu pomisao na nedostatak volje i inspiracije, budeći novu nadu unutar ,,magičnog teatra“ Pink Floyd pozornice nadrealnih i psihodeličnih frikova. Opuštanje sledi uz nežne talase A pillow of winds i Gilmourov prepoznatljivi, ležerni i setni vokal. Suptilna, topla i daleka ona lagano plovi na talasima suzdržanosti britanskog duha i nepokolebljivosti koja se nikad ne predaje, uprkos svemu. Lagani i tihi povetarac u punim jedrima Pink Floyd krstarice. Predivna Fearless takođe mirno i nadmoćno teče u dobrom duhu Gilmoura, putujući ka luci neustrašivih – ka legendarnom ,,Anfield roadu“, domu navijača FC Liverpool  čija se navijačka himna You’ll never walk alone već decenijama prolama svetom ostrvskog i svetskog fudbala. Ovu pesmu sa posebnom emocijom nosim u srcu – i kao veliki ljubitelj Pink Floyda i kao još vatreniji pristalica fudbalskog kluba Liverpul – grada Bitlsa i neuništivog duha vedrine Ostrva. Kada zagrmi ,,You’ll never walk alone“ na kraju ,,Neustrašivih“ srce mi uvek zaigra u posebnom ,, eds & Pink Floyd“ ritmu. Na moju veliku žalost, ono što sam naknadno saznao o razlogu zašto se himna navijača Liverpula našla na kraju sjajne ,,Fearless“ nije me baš oduševilo, ali … Naime, u pitanju je bila šala na račun meni dragog Watersa kao velikog navijača Arsenala – ali nema ljutnje , ljubav je ljubav , ovako ili onako Razdragana San Tropez priziva Watersovim ironičnim vokalom lepote hedonizma, dok neverovatni Seamus (blues) zatvara prvu stranu ,,Meddle“valbuma Kako je David Gilmour uspeo da nagovori svog psa da peva bluz (upravo tako, uz zvuk usne harmonike Gilmoura i Watersa kao starog bluzera na gitari) nikada nikome neće biti jasno, ali bio je to još jedan uvrnut Pink Floyd pogotak i ustupak neobičnom ludilu rokerola. Lenja atmosfera pesme, dobri stari bluz, zvuk klavira i gitare i zavijanje psa u najboljem bluz maniru. Fantastično. Kao veliki ljubitelj bluza mogu sa ogromnim zadovoljstvom da se od srca nasmejem. Bravo za genijalne maestre Floyde!

Druga strana ploče ostavljena je za još jedno epsko ostvarenje – Echoes, dugačko, kontemplativno remek delo Pink Floyd magije, uz obilje pritajene sete, smirenosti, prefinjene Gilmourove gitare koja klizi na moćnoj podlozi elegičnog Pink Floyd dodira. Ubistveno Floydovski celim putem, bio je komentar časopisa ,,Rolling stone“. Sjajni vokali Wrighta i Gilmoura, puno lirskog ugođaja i elegičnih zanosa uz Watersov tekst, promena tempa i građenja atmosfere strahopoštovanja i putovanja kroz vreme. Odmerene solaže i gruvanje ritam sekcije, džezirane sekvence, sjajna, uzbudljiva dinamika i razrada teme u stilu ehoa talasa i nadiranja čudesne energije. Čitav bend briljira u duhu opuštene sessin svirke i Gilmourovih gitarskih uzleta (u pitanju je svakako jedna od najboljih Floyd kompozicija sa setnom notom elegancije, atmosfere strahopoštovanja, dramskog zapleta i one tanane niti koja ostaje neizreciva i koja ih je učinila jednim od najboljih bendova svih vremena). Briljantnih dvadeset i nešto minuta plesa na laganoj vatri Pink Floyda. Negde na sredini epske teme pesma ponire u turobne ponore nemira, jeze, straha i vapaja, tako vešto dočaranih Wrightovom instrumentacijom i efektom unemirujuće oluje, neprijatne jeze usamljenosti, zloslutnih ptica, krika, odjeka straha od smrti i nepoznatog, nataloženih u čoveku kroz vekove bitisanja. Nakon nekoliko minuta jezive iskonske tame, beznađa i najave apokalipse, zvuk novih odjeka i Wrightovih klavijatura najavljuju ponovno izranjanje iz zloslutne tame i prodor ka svetlosti. Bend nastavlja plovidnu na talasima ehoa mirnijim vodama zaobišavši po ko zna koji put podvodne hridi nepreglednog okeana prošlosti i prvobitnog kosmičkog haosa. Ustreptalim zvukom bend mirno uplovljava u luku na kraju avanture, nošen duhom emotivnih vokalnih deonica i usijanom gitarom na džeziranim session talasima melodije. Na kraju puta, na kraju ,,Meddle“ albuma nalazi se konačni smiraj duše i neki novi eho koji svima uliva nadu kada na momente posustanemo ili jednostavno pomislimo da ne možemo više dalje ,, Odjeci“ Pink Floyd zvuka duhovna su hrana i ritam srca koje nikad ne posustaje.

Pre nego je na red došao Pink Floyd ,,magnum opus“ za sva vremena – ,, Dark side of the moon“, Floydi se još jednom vraćaju u bazu jednostavnosti, ovozemaljskih sirovih užitaka i rokenrol vatrenosti, snimajući muziku za još jedan buntovni i otkačeni hipi film Barbeta Schroedera – La valle, čiji će krajnji produkt biti novi Pink Floyd album – Obscured by clouds, 1972. godine. Pink Floyd su pomenutom projektu posvetili samo tri nedelje (po njihovim standardima beznačajno malo vremena). Album je snimljen u ,,Chateau d’ Heronville“ zamku (studiju) u Francuskoj, rekonstruisanom na ruševinama starog manastira u blizini Pariza. Zamak je nudio luksuzno prebivalište i studio daleko od spoljnih smetnji. Grupa je naišla na skromnije tehničke mogućnosti (od onih uobičajenih u legendarnom studiju ,,Abbey road“ u Londonu, njihovoj stalnoj bazi) nego što je navikla, ali je zato svirala sa energijom i opuštenošću kao na najboljim scenskim nastupima. Prijatna promena vazduha (za razliku od ustajalosti i klaustrofobije studijskog rada u Londonu) pokrenula je novi tok njihovih kreativnih sokova i sviračku poletnost. Rezultat svega je bio izvanredan i dinamičan rokenrol album.

U When you’re in i The gold is in the… Gilmour svira veoma vatreno, sa nizom moćnih akorda u maniru najboljih rokenrol gitarista, praćen baražnom zvučnom vatrom benda. Povratak korenima, bazičnom rock and roll and rhythm & blues soundu sa kojima je sve i počelo pokazao se kao pun pogodak benda. Wot’s … uh the deal predivan je melodijski i vokalni ugođaj Gilmoura, i izvrstan pop rock komad moćnih harmonija i lepršavih sentimentalnih tonova, strasno otpevan i odsviran. Briljantna i veoma emotivna Childhood’s end lagano se razvija i moćnim basom dobija u dinamici, dok Gilmour vatreno peva u JJ Caleovom ritmu i maniru. Brutalno dobra, čisti rokenrol, uz savršen Watersov bas i iskričavu, jetku Gilmourovu solažu. Snažan emotivni naboj prosto razara, nudeći setu, nostalgiju i energičnost kao odgovor na ,,kraj jednog detinjstva“. A onda, u nastavku sledi još jedan besmrtni komad – Free four, u skifl maniru, sa Watersovom dozom ironije i mrvećim akordima uz pivopijsku melodiju i mračan tekst. U svakom slučaju bio je to još jedan ,,ubistveno floydovski“ urađen album, prekrasno rok štivo za početnike i veterane.

Najveći deo 1972. (devet meseci sitničavog rada) protekao je Floydima u snimanju albuma ,,Dark side of the moon“. No pre toga reditelj Adrain Maben snimio je film o Pink Floydima u Pompeji, za potrebe evropske televizije. Film je naravno nazvan Pink Floyd at Pompeii.

 Nije bilo filma o nekoj pop grupi, koji bi po opštem kvalitetu i tehničkoj prezentaciji prevazilazio ovaj, hvalio ga je ,,Melody maker“ časopis. Floydi su u filmu prikazani kako sviraju njihove klasike na kompletno opremljenoj bini u postavljenoj u potpuno praznom rimskom amfiteatru i šetaju u pauzama po obrocima Vezuva i ruševinama antičkog rimskog grada Pompeje, potpuno uništene u vulkanskoj erupciji Vezuva pre dvadesetak vekova. Mislim da će se frikovima dopasti, bio je Watersov karakteristični komentar.

Upravo tako. Pompeja je bila jedan od vrhunaca jedne neponovljive epohe čudesnih Pink Floyda. Sa albumom ,, Dark side of the moon“ počela je neka nova era Floyda, sa izrazito dominantnom ulogom Rogera Watersa i mnogo manje psihodeličnog ,,frikovanja“, čudaštva i muzičkog eksperimentisanja, sa akcentom na priču o svetu koji nas okružuje sa svim svojim gadostima, licemerjem i mrakom, koja se završava sa finalnim rezom iz 1983. sa albumom ,,The Final cut“, poslednjim pravim Pink Floyd albumom (ipak bez Wrighta), raspadom benda i nekom sasvim drugom pričom koja samo po nazivu benda ima veze sa istorijom Floyda dugom gotovo dve decenije čudaštva i pionirskog probijanja granica u potrazi za novim i smelim izazovima duha muzike.

Dark side of the moon

Soundtrack ,,Obscured by clouds“ snimljen je za svega tri nedelje i doneo je novi duh vedrine fantastičnog, neposrednog i energičnog rokenrola, zvuk i silinu izvorišta, veoma inspirativno i zadivljujuće sveće ostvarenje benda Pink Floyd rasterećeno naslaga psihodelične prošlosti i grandioznosti ideja. Ali već sa narednim albumom vraćaju se njihove stare navike i težnja ka perfekcionizmu, monumentalnosti i dubinskoj analitičnosti svakog novog projekta. One oduzimaju dah nekadašnje spontanosti i želje ka hrabrom eksperimentisanju. Tako je najveći deo 1972. Floydima prošao u snimanju novog albuma Dark side of the moon – perfekcionizam benda dosegao je vrhunac. Utrošeni su meseci snimanja da bi se svaki snimak do najmanje pojedinosti učinio besprekornim. Prema rečima svedoka, pred kraj devetog meseca snimanja Floydi su bili konfuzni i iscrpljeni, bez jasne vizije o finalizaciji albuma. Na kraju su bili primorani da u pomoć pozovu producenta sa strane – Chrisa Thomasa, sa namerom da sredi stvari i dovrši album. Najzad, početkom 1973. album je završen i marta meseca promovisan je na specijalnoj priredbi u londonskom Planetarijumu.


Basista i glavni muzički kreator benda Roger Waters je ploču opisao kao mnogo drugačiju od svega što smo ranije uradili. Tematski je mnogo lakša za razumevanje. Ideja koju pokušavamo da prenesemo nije složena u previše otkačenom paketu. Nije to loša ploča, iako to ja kažem. I publika i kritika su bili oduševljeni. Album se neviđeno dobro prodavao od samog starta. Rezultat svega je činjenica da je postao prvi američki album broj jedan Pink Floyda i da se bez prekida zadrđao na britanskoj top listi više od dve godine. Turneja koja je usledila bila je spektakularna. Prestižni časopis ,,Roling Stone“ je bio oduševljen pločom. Njihov recenzent je napisao o Floydima sledeće :

Eminentni techno-rockeri koji barataju arsenalom zvučnih efekata rafinirano i istančano. Razvili su stil koji je kadar da izdrži njihovo zaslepljujuće i potencijalno poražavajuće zvučno čarobnjaštvo. Zvuk je bujan i višeslojan, a ipak ostaje čist i strukturisan. Poseduje izvesnu grandioznost koja prevazilazi običnu muzičku melodramatičnost i koja se retko nalazi u rokenrolu.

Britanska Ilustrovana rok enciklopedija donosi sledeći prikaz albuma:

Bio je to njihov magnum opus – album koji kasnijim poklonicima u stvari simbolizuje Pink Floyd. Grupa se pozabavila pritiscima, ludostima i smrću u savremenom društvu; sve je to prikazano uz pomoć jedne od najsavršenijih produkcija koja se ikada pojavila na ploči. Cinici su tvrdili da je za uspeh albuma u velikoj meri odgovorna briljantna produkcija – stereo polucija za hi-fi snobove na celom svetu – no bilo bi nekorektno uskratiti grupi priznanje na značajnom domašaju.

Za fantastičan omot albuma (čuvenu prizmu na tamnoj podlozi kroz koju se prelama zrak svetlosti) bili su zaduženi legendarni ,,Hypgnosis“, legendarni umetnički tim na čelu sa prijateljem iz Kembridža – Stormom Torgersenom, deo Pink Floyd magije, a za sam sadržaj i koncept ploče Roger Waters – od ovog albuma Floydi lagano sleću na planetu Zemlju i vremenom postaju sve pristupačniji. Socijalna kritika savremenog sveta, sa svim njegovim licemerjem, lažima, nasiljem, smrtnošću, nehumanošću, kultom novca, gramzivošću i brojnim gadostima postaje ključnom temom završnog dela Pink Floyd opusa, obuhvatajući albume od ,,Dark side of the moon“ do ,,Final cut“. Vremenom sve više postaju pratećim bendom Rogera Watersa (pre svega kao muzička podloga njegovom novom idejnom konceptu zaogrnutom žestokom socijalnom kritikom savremenog sveta) – iz fokusa interesovanja lagano nestaju nekadašnje psihodelično čudaštvo i želja za muzičkim eksperimentisanjem, muzičkim progresom. Muzika i dalje ostaje vrhunska, ali se draž nekadašnje neizvesnosti, nepredvidivosti i individualnih kreativnih uzleta vremenom sve više gubi – do trenutka konačnog Wrightovog odlaska tokom snimanja albuma ,,The Wall“.

Speak to me – breath in the air, uz otkucaje srca, krik i smirujuće tonove uvode nas u priču o ,,tamnoj strani meseca“. Nelagoda i nemiri savremenog čoveka izviru iz svakog ,,kadra“ ove lucidne i dramatične Pink Floyd priče o modernom bezosećanom i gramzivom društvu – bez humanosti i solidarnosti, kao i haosu koji proističe iz takvog načina života – ležerni vokal Gilmoura ralaksirajuće deluje kao upliv bilo kakve nade, ali ga On the run dodatnim ubrzanjem i konfuzijom uzaludnosti ,,bekstva“ demantuje. Nema izlaza iz začaranog kruga smrti jer ,,vreme“ satire i uništava sve pred sobom – pokušan bekstva je uzaludan i nestaje u jezi dosade, monotonije, prolaznosti i konačne smrti pred kojom sve takozvane trajne vrednosti gube smisao. Vreme otkucava i otvara se prostor za fantastičnu, dramatičnu Time, osvrt na ljudsku prolaznost, uzaludnost, tren postojanja, dosadu, trivijalnost i izlišnost samog postojanja, uzaludnost svih velikih misli, radnji , snova. Floydi lagano grade priču na talasima genijalne produkcije – ubedljiv Gilmourov vokal, sa dozom sete i neverice plovi na talasima muzike i kulminira u briljantnoj gitarskoj solo deonici , arhitektonskom zvučnom savršenstvu i nesebičnoj dozi melanholije koja nudi ,,tamnu stranu meseca“. The Great gig in the sky uzleće na nebesa fantastičnim, hipersenzibilnim ženskim vokalnim soliranjem, dramaturški produbljujući album, senčeći ga i dajući mu dinamičku nesputanost, na trenutak pronalazeći unutrašnji mir i pomirljivost čoveka sa sudbinom koja mu je data, neosetnim bolom jača se iznutra i nestaje. Zvuk registar kase i jednoličnost, bezdušna monotonija života vrednovanog besmislenom količinom novca, iznova navlače pesmom Money zastor sprečavajući svetlost života da makar malo ulepša ljudsku sudbinu i stvarnost Muzički uzbudljiv i dinamičan komad, naglašen čudesnim, neuobičajenim ritmom i kristalnim zvukom saksofona, promenama ritma, džeziranim deonicama i jakom emocijom, ,,Money“ briljira kombinacijom žestoke kritičnosti i ironičnosti teksta kao i uzburkanošću melodije – vokal Gilmoura dovoljno je ubedljiv i agreasivan.Treptaji i ludilo savremene materijalističke civilizacije (bez duše i duhovne vertikale) izbijaju ispod naslaga ustreptale uskomešanosti i haosa ljudske užurbane svakodnevnice, nihilistične do nivoa nehumanosti i opšteg grebanja za životni prostor – bez pardona, saosećanja, milosti i solidarnosti među ljudima. Smirujućim tonovima i prelivima savršeno producirane Us and them Floydi nude kontrast i katarzično pročišćenje, preko potrebnu harmoniju i unutrašnji mir, lepotu samu po sebi, umetnički zanos koji se uzdiže iznad zla gramzivosti, perfidnosti, licemerja, zlobe i zla, ljudske destruktivnosti i odsustva bilo kakvog osećanja. Slapovi kontemplativnih akorda izviru iz Pink Floyd kuhinje duše i vraćaju dostojanstvo opštoj posrnulosti čovekovoj, pretapajući se sa još jednom harmoničnom i višeslojnom temom – Any colour you like, predivnim sazvučjima tonova i boja, tako iskričavom, čistom, ehoom produkcije razloženom na slapove i talase zvuka koji neprestano naviru i ispunjavaju prostor obiljem predivnog zvuka Sve se na kraju pretapa u jedinstvenu celinu i mrak Brain damage, Watersovo epohalno finale jedne uznemiravajuće i kritikom prožete priče o svetu oko nas i njegovim lutanjima. Na samom kraju dolazi do totalnog pomračenja – Eclipse je bolna spoznaja da ne postoji samo tamna strana meseca, već da je on u potpunosti taman. Otkucaji ljudskog srca bude poslednju nadu da će uprkos totalnom mraku i gadostima ono jedino uspeti da izdrži sve pritiske i ludilo sveta , ostavljajući čoveka u igri barem još neko vreme.


Propratna američka turneja i veličanstveni nastup u londonskom ,,Earl’s courtu“ doveli su priču o albumu do logičnog vrhunca: vrhunska high – tech predstava napravila je od benda neponovljivu scensku atrakciju, neku vrstu simbola za savršen tehničko scenski nastup.

Is there anybody out there?

Nakon epskog ,,Dark side of the moon„ albuma, uspešne američke turneje i koncerata po Britaniji, Floydi se na duže vreme povlače sa scene.

Stvarno je bilo teško okupiti se pored svih tih praznika fudbala i dobrog provoda, rekao je relaksirani Gilmour krajem 1974.  Prošlog juna kada smo se vratili sa poslednje američke turneje, odlučili smo da uzmemo odmor. Iz nekog razloga potrajao je duže nego što smo očekivali, oko 8 ili 9 meseci. Svi smo smatrali da je ,,Dark side of the moon“ dobar paket, da se pojavio baš u pravom trenutku i za izvesno vreme izgledalo je da nema nikakvog smisla nastaviti.

Dušebrižnici i štampa počeli su već nagađati da bend ima pravih problema u snimanju materijala koji bi se mogao meriti sa prethodnim, ali … Pre nego što je stigao pravi odgovor na ,,brigu“ neuništivih spletkaroša, bendu je sinula još jedna ideja iz paketa tzv. odbačenog materijala, jedna od retko otkačenih čak i po njihovim čudesnim merilima. Floydi će pokušati da naprave album sa radnim naslovom Household objects, koji je trebalo u celosti da bude napravljen od muzike proizvedene na nemuzičkim instrumentima. Ubrzo su odustali od te bizarne ideje, jer se izvorna koncepcija zamišljene ,,muzike“ izgubila negde između beskraja traka, eho mašina i dvadesetčetvorokanalnog studija. Ideja da stvore ,,uradi-sam-album“ sa nadom da će ljudi kod kuće stvoriti sopstvenu muziku uz pomoć kućnih predmeta, po uputstvima i idejama naznačenim na omotu ploče, ipak je bila suviše čudna i za same Floyde. Umesto toga Floydi početkom 1975. ponovo ulaze u studio i nakon šest meseci rada kreiraju novi album. Bio je to čuveni Wish you were here.

U promotivnom materijalu za novi album pisalo je sledeće: Glavna kompozicija je posvećena Barrettovom duhu i ludilu koje se još uvek mota oko benda. Očigledno da su Floydi vremenom shvatali da svako nosi ludilo u sebi i da ga treba iskoristiti na najbolji mogući način, pre svega kreativni. Taj osećaj stvoriće još jedan sjajan Pink Floyd album, sa antologijskom kompozicijom, besmrtnom – Shine on you crazy diamond, dugom, atmosferski i senzibilno impresivnom poemom, pesmom po kojoj će ih većina ljudi pamtiti. Podeljena u dve veće celine na A i B strani ploče i nekoliko zasebnih delova unutar njih ona otvara i zatvara album. Kreće se lagano, nošena kontemplativnom, elegičnom melodijom Wrightovih dirljivih klavijatura, osenčena dozom vanvremenske tuge, čudesne melanholije opraštanja i usamljenosti, daljine i slutnje, razvija se dinamikom vlastite unutrašnje logike, gradi atmosferu strahopoštovanja čudesnim smirujućim duhom Gilmourove senzibilne gitare i dubinskim dodirom ritam sekcije, nošena smirujućim solo partijama gitare koja setno i prigušeno jeca, priziva duh beretovske prošlosti i žal za izgubljenom spontanošću, jedinstvom, prijateljstvom. Kao neka bolna i neizreciva tajna duše ona se prostire nepreglednim prostranstvima jedinstvenog Pink Floyd univerzuma, pretvarajući se na momente u jezivi, katarzični krik – bespomoćan, setan, nostalgičan, sentimentalan. Gilmour naprosto briljira gradeći kao vrhunski arhitekta čvrstu strukturu i mekoću atmosfere ove jezivo setne i bolne poeme. Bila je to muzika koja doista dira dušu, neka nova vizija blues dodira u nekom novom Pink Floyd avangardnom duhu. Watersov sjajan tekst (propraćen na početku pesme ludilom osmeha i asocijacijom na ,,ludog dijamanta“, njegov čudesni sjaj i auru koja ih večno prati bez obzira na njegov odlazak), grčevito otpevan i proživljen pretapa se na kraju prvog dela duge kompozicije u briljantni solo na saksofonu i pozadinsku, dinamičnu pratnju benda. Legenda ili istina – svedoci tvrde da se za vreme snimanja albuma Syd Barrett pojavio nekoliko puta u studiju ,,Abbey road“ u gotovo neprepoznatljivom fizičkom i mentalnom stanju – neizmerno ugojen i obrijane glave i obrva (taj će izgled i jeziva slika poslužiti kao motiv prilikom formiranja lika posrnule rok zvezde – Pinka ,u filmu ,, The Wall“, četiri godine kasnije, još jednoj priči o ludilu, genijalnosti i usmljenosti velikih ljudi) i psihički odsutan za bilo kakva spoljašnja dešavanja.

Nakon dirljive i setne posvete Sydu Barrettu i njegovom čudesnom duhu bend ,,uskače“ u kandže ,,zabave“ i njenu mašineriju za mlevenje ljudi radi pravljenja novca – Welcome to the machine mračnim i jezivim tonovima, punim rezignacije, depresije i besa veliča čari ,,šou biznisa“, odajući unutrašnjom melodijskom slikom upravo onu atmosferu koja će obeležiti naredni album Pink Floyda – ,, Animals“. Mehanički, bezdušni, bezlični i turobni zvuci obuhvataju jetkost Watersovog vokala, vukući sve na dno tame i propasti. Bezdušan i gramziv svet podmuklih i zlih licemera naslikan je sumornim tonovima i zloslutnom atmosferom Wrightovih klavijatura, vizuelno nalik delu likovnog maestra Edvarda Munka – ,,Krik“. Gilmourov uvod u Have a cigar bukvalno varniči energijom i predanošću svirci, prodirući do srži rezantnošću i oštrinom. Briljantan i težak komad … Utisak još više pojačava naslovna tema – Wish you were here lepotom akustike i vokala. Dirljivo, gitarski i emotivno više nego moćno, vrsna kombinacija dvaju velikih ljudi i talenata – Watersa i Gilmoura, sa briljantnom melodijom, zanosom i lagodnim stilom – verovatno najbolje Gilmourovo Pink Floyd izdanje, suva esencija, emotivni uragan prepun duše i čistote nevinosti. Drugi deo epske ,,Shine on you crazy diamond“ zaokružuje album kao celinu i vraća slušaoca na početak (u dobrom konceptualnom Watersovom maniru, potrebi da se sve dovede do perfekcije i zaokruži epohalnim finalom) priče o sjaju ludog dijamanta i želji da se vrati u punom, ljudskom i kreativnom sjaju. Svetlucajući kao odblesak na talasima jezera dirljive melanholije, Pink Floyd poema veličanstveno odlazi tragom večnosti i legende u nama nepoznate svetove. Duh Syda Barretta i kreativnog ludila još jednom je nagnao Floyde na novi kreativni pomak i uspeh koji će ih ovekovečiti u holu neprevaziđenih.

Ako te nije briga za ono što mi se događalo, a ja ne marim za tebe, koračaćemo krivudavom stazom dosade i bola, povremeno dizati pogeld kroz kišu, pitaćemo se koga da okrivimo i gledaćemo za svinjama u letu…

pevao je Roger Waters na početku novog Pink Floyd albuma, početkom 1977. godine. Tematski, bio je to nastavak društvene kritike u orwelovskom stilu započete na prethodna dva albuma, kritike koja se dešavala u vreme mahnite najezde ciničnog i oštrog pank pokreta, povratka rokenrola nakon godina izdaje bazičnom buntu i zvuku. I mada je bilo dosta kritičara koji su se silovito obrušili na Floyde kao još jednog rok dinosaurusa, prezasićenog slavom, novcem i bezidejnošću, koji nema više šta da kaže, istina je bila sasvim drgačija. Postoji anegdota, iz potonjih vremena (negde iz devedesetih) kada su novinari pitali Watersa kako gleda na pank pokret iz sedamdesetih i njegovu žestoku kritiku svega pa i bendova poput Floyda. Opor i ciničan, kakav već jeste, Waters je uzvratio duhovitim odgovorom:

Pank? Nisam ga primetio ! Kada je bio pank?

Životinje su predstavljale novi konceptualni Watersov (pardon, Pink Floyd) album – basnu (pesme su govorile o svinjama, psima i ovcama, jasno aludirajući na ljude i njihove postupke) tj. kritički osvrt na ludilo, paranoju, licemerje, dosadu i apsurd savremenog sveta. Mračni tonovi očaja i depresije, beznađa i ogorčenja boje ovaj mračni album crnim i sivim tonovima, zadirući u samu srž ignorisnog i prećutkivanog problema. U stilu Orwellove Animals farm bend na čelu sa Watersovom socijalnom satirom secira moderno društvo i osvetljava ga oštro iznutra, dočaravajući dugim instrumentalnim pasažima atmosferu nehumanosti i nesolidarnosti , kao i bezočne zlobe koje su odraz praznih i zatrovanih ljudskih duša. Glasom punim gorčine Waters se nemilosrdno obrušava na licemerje i apsurd gramzivih sistema, dajući kroz metafore jasnu sliku iskonstruisane društvene ,,idile“. Industrijski kompleks polunapuštene i depresivne elektrane u Londonu sa omota albuma ,, Animals“ deluje brutalno očajno, kao da je napravljen u stilu nacističkih koncentracionih logora – bez ikakvih mogućih naznaka ljudskosti i nade.

Groktanje svinja na početku numere Pigs ističe ogoljeno atmosferu okoline u kojoj živimo – proždrljivost, podmuklost, nebriga za druge ljude, bezosećajnost i cinizam, pohlepa i smard koji dolazi iznutra (sa mesta gde je nekad postojala ljudska duša i saosećajnost) razarajuće deluje na ljude, stvarajući haos iz kojeg nastaju nasilje, ratovi, beda, patnja, beznađe i konačni čovekov pad. Dok jedni (statistička manjina) grokću i množe se u nedogled matematičkom progresijom od sile i prežderanosti, većina , sasvim normalnih ljudi, umiru od gladi, očaja i totalnog beznađa, bez budućnosti i elementarnih ljudskih prava na život. Muzika benda je u potpunosti u službi lirike i uglavnom bez naglih, eksperimentalnih zaokreta i promena ili pak svega onog ,,kosmičkog ludila“ koje je karakterisala bend u ranoj, početnoj fazi rada. Ona svojom moći dramatike naglašava atmosferu raspadanja, sivila, truleži i kraha jedne materijalističke i isprazne civilizacije, društva modernih robova i praznih, licemerni, ljigavih priča bez dela. Teške tonove i mrak pesme Pigs donekle raspršuje Gilmourova solaža i lagano dizanje tempa, koji bar na trenutak rasteruje teške oblake nadvijene nad Londonom i svetom. Gotovo istovetna je i situacija sa pesmom Dogs. Pesmu Sheep otvara klavirska melanholija, ponor sivila koji usisava svaku mogućnost akcije i nade, a onda se tempo donekle podiže i kreće putem iskričave vožnje uz Watersov vokal, ritmičko gruvanje i snažne uzlete Wrighta i Gilmoura koji postaje sve manje primetan na albumima Floyda.

Oblaci beznađa i depresije toliko su zgusnuti i zagađeni izduvnim gasovima zaprljane ljudske duše da ih ništa ne može razbiti ili bar na momenat odagnati. Bilo kakav nagoveštaj nade ne nalazi mesta na albumu ,,Animals“ – Waters ostaje dosledan u stavovima do samog kraja albuma (pa i karijere, ispostaviće se vremenom, kao svaki pravi umetnik i čovek). Ostatk benda, na žalost, vremenom je pokazivao sve manje inicijative i kreativnih ideja, odrađujući muzički deo posla standardno dobro i uglavnom rutinski – bez nekadašnje lucidnosti , žara i ideje.


Akustični Watersov uvod sa ,,Pigs on the wing 1“, akustični Watersov kraj sa ,,Pigs on the wing 2“ i suština koncepta je zadovoljena u potpunosti i do samih krajnosti.

Znaš da brinem šta se tebi događa, i znam da brineš za mene i više se ne osećam usamljen…

odjavna je špica i mogući tračak nade za posrnuli svet bez ljubavi. Bilo je to pre mnogo decenija, u ,,zlatno„ doba pre svih mogućih kriza i ratova, raspada mehura od sapunice laži i licemerja. Vizionarski ili ne, ali od jačine današnjeg groktanja moćnika vapaj unesrećenih danas se gotovo i ne čuje – povezani globalnom mrežem (u suštini novom, tehnički uznapredovalom varijantom bodljikave žice mesta za koncentrisanje nepodobnih), sami u gomili ljudi umiru od bede ,,zbrinuti“ pred očima Velikog Digitalnog Brata koji nas sve posmatra.

The Final cut

Vrhunac kritičkog opusa Pink Floyda objavljen je 30. novembra 1979. u vidu duplog, novog konceptualnog albuma The Wall, nove monumentalne epske avanture sa ubitačnom Floyd krstaricom i socijano kritičkom intonacijom nošenom dahom Rogera Watersa. Nakon epskih devetomesečnih radova pojavio se ,,Zid“ (nešto kasnije i kao film nastao u saradnji sa bitnim filmskim režiserom Alanom Parkerom – pod istim nazivom, Watersovskim scenarističkim angažmanom i Bobom Geldofom, tadašnjim liderom benda ,,Boomtown rats“ u naslovnoj ulozi propale muzičke zvezde – Pinka (Barrett) ili alter ega Rogera Watersa i njegove tragične mladosti i odrastanja bez oca poginulog u užasu Drgog svetskog rata). Bio je to na neki način album koji je zaokružio na epohalan način Watersov koncept sagledavanja modernog sveta iz socijalno kritičkog ugla i počeo da ruši sve zidove koji nas razdvajaju i dele, deset godina pre zvaničnog pada najvećeg zida podele – Berlinskog zida. Bio je to još jedan Pink Floyd ,,magnum opus“, jedan od najbitnijih, krucijalnih albuma sedamdesetih godina 20. veka, glavni zamajac Watersove solo karijere i album koji je doneo kultni hit singl (prvi singl Floyda nakon deset godina, u Britaniji) – Another brick in the wall i niz ništa manje značajnih pesama poput: One of my turns, Don’t leave me now, Confortably numb, Hey you, In the flesh, Run like hell.


Bio je to Watersov bolno emotivni osvrt na traume iz detinjstva (kada je izgubio oca u strahotama Drugog svetskog rata), priča o odrastanju, beznadežnom obrazovnom sistemu ,,ispiranja mozgova“, kontrole uma i pretvaranja ljudi u mentalne robove, priča o zlu nacizma, bezdušnosti sveta, neurozama i psihozama, usamljenosti i frustracijama, duševnim lomovima i svim mogućim zidovima koji nas izoluju, dele i oslabljene slamaju. Bio je to njegov duševni i emotivni odušak, duhovni ventil za sve pretrpljene strahove, poniženja i patnje današnjeg čoveka u kandžama agresivnih ideologija, interesnih grupa i sistema koji sa nehumanim, satanističkim osnovama pretvaraju ljude u potrošnu robu, biomasu, bezosećajne i nihilistične očajne kreature podložne svim vrstama manipulisanja – praznih glava, džepova i duša. Još jednom mračni i depresivni tonovi, uobličeni i naglašeni brutalnim scenama nasilja, ratnih razaranja, duševnih lomova i tužnih dečačkih snova boje atmosferu Pink Floyd albuma, secirajući iznutra i spolja nimalo optimističnu, jednom rečju licemernu i zlu stvarnost. Drugu stranu iste priče, naličje ili lice predstavlja tužna i nihilistična priča o ludilu i propast bivše rok zvezde – Pinka, i njegove frustracije, skretanja i ludilo koje vremenom prerasta u nasilnost i destrukciju. Maestralni Bob Geldof prosto briljira u dvostrukoj ulozi , licu i naličju jedne te iste medalje savremenog svta bez osećaja solidarnosti, ljubavi i Boga.


Odrastanje uz majku, bez oca koji je poginuo kao samo još jedna cigla u zidu bezdušnog društva, prošarana je brutalnim scenama stradanja, bolnih sećanja, košmara, usamljenosti . Tata, šta si to ostavio za mene… sve u svemu to je samo još jedna cigla u zidu … Posledice bezumnog rata su pogubne – razoreni ljudski životi, razorene porodice, nebriga za pojedinca i atmosfera bez ljubavi, saosećanja i topline. Usamljenom dečaku ostavljena su samo bleda sećanja i svet izgrađen maštom, maštom nesretnog odrasatnja. Uteha od licemernog društva samo je besmislena zahvalnica poginulima, mrtvo slovo na papiru – od novog obećanog sveta ostali su samo bol i laž, zastava Britanije čiji se crveni, engleski krst pretvara simbolično u krv koja se sliva u šaht otpada. Good bye, blue sky – ironičan je i sarkastičan Watersov komentar na domete i uspehe modernog demokratskog društva zasnovanog na licemerju, praznim pričama, demagogiji i lažima, brutalnosti, gramzivosti, sili. Ne treba nam obrazovanje, ne treba nam kontrola misli, niti mračni sarkazam u učionicama… učitelji, ostavite nas decu na miru … sve u svemu to je još samo jednacigla u zidu jetko se osvrće Waters na brutalnost, ispraznost i čvrstu ruku obrazovnog sistema – Another brick in the wall part 2 obrušava se na čisto zaglupljivanje i kontrolu misli koji od mladih ljudi prave morone, mleveno meso, poslušnike, moderne robove i buduće ratnike sistema, nove tempirane bombe i glinene golubove za nove besmislene ratove smišljene u kuhinjama vladara radi još većeg bogaćenja i uklanjanja buntovnih i nepodobnih delova sistema – sistema bogaćenja samo za privilegovane… Mama, da li da podignem zid?… Bezosećajnost, cinizam, perfidnost i strah vladaju svetom – cilj igre je zadržati vlast po svaku cenu, prigrabiti za sebe sve i slomiti volju pojedinca, pretvoriti ga u društveno korisnog roba, ratnika, praznu, bezosećajnu i bezimenu ljušturu bez pameti i osećanja, još jednu ciglu u zidu…

Ima li nekog unutra?… Šta to treba da preduzmemo da popunimo prazninu svemira, kojom talasi gladi struje? Moramo li krenuti preko ovog mora lica u potragu za više i više aplauza? Sluđeni pojedinac današnjice postaje stranac u vlastitom svetu poremećenih osnovnih ljudskih vrednosti, svetu koristoljublja, novca, gramzivih i perverznih moćnika, mase nepotrebnog materijalističkog smeća, gluposti, manipulacija masama, bezosećajne ,,ljubavi“, nasilja, neuroza i rada koji ne oplemenjuje čoveka, ne budi kreativnost i humanost u čoveku. Opasnost vreba iza svakog ugla, čovek čoveku postaje ponor u kojem se utapa i gine. Priča o zidovima izolacije, netrpeljivosti među ljudima, usamljenosti i mržnje poprima u Watersovom viđenju cele priče još jednu strašnu dimenziju, dimenziju u kojoj Bob Geldof preuzima na sebe lavovski deo posla tumačeći istovremeno dva lika – mladog Watersa i njegovo nesretno odrastanje i sazrevanje bez oca (u svetu žena) kao i ulogu Pinka, posrnule rok zvezde (Waters ponovo aludira na prošlost i duh nezaboravnog Syda Barretta, duh ludila i kreativnosti koji se sukobljavaju u svakom genijalnom čoveku). Sjajni britanski reditelj (Alan Parker: ,, Ponoćni ekspres“, ,,Anđeosko srce”) sjajno uklapa višeslojnu priču u jedinstvenu celinu – maestralan spoj muzike, briljantnih animacija i uverljive Geldofove glume – scene unutar pesama poput ,,Don’t leave me now“, ,,One of my turns“, ,,God bye cruel world“, ,,Hey you“, ,,Run like hell“ ili nezaboravne ,,Comfortably numb“ prosto su genijalne i ostavljaju bez daha … Dani prolaze , a ljubav postaje siva , kao koža čoveka koji umire. Noći prolaze, mi se pretvaramo da je sve u redu, ali ja sam ostario, a ti postaješ hladnija i ništa više nije zabavno. Ja mogu da osetim da dolazi moj loš dan. Osećam se hladan kao oštrica noža, napet kao struna, suv kao pogrebni doboš… Pritisnut hladnim i perfidnim svetom koristoljublja i samoživosti čovek današnjice lomi se iznutra i na kraju puca – duševni slom je neminovnost, posledica društva i okoline koja svakodnevno nasrće na nervni sistem pojedinca. Usamljene, ostavljene i sluđene duše lutaju izgubljene svetom pohlepe i laži, svetom koji lagano nestaje pod vlastitim, nesnosnim teretom nasilja i zla. Good bye cruel world poručuje Waters… Zbogom svi vi ljudi što ništa niste rekli, neću se predomisliti … Zbogom …

… Ima li koga napolju? , pita se čovek opasan zidovima mržnje i izolacije , sujete i laži , tražeći izlaz iz začaranog kruga ubijanja , osvete , nmržnje i ponovnog ubijanja … kruga bez početka i kraja , kraja večnog nasilja , zla i izolacije … Album ,, The Wall“ varniči od unutrašnje energije i žestokih antiratnih poruka , preplićući se sa veoma emotivnim introspektivnim slikama Watersa – kako srušiti sve te zidove oko nas i u nama.

Zdravo, ima li koga unutra?

Hajde sad, čujem da si neraspoložen,

pa, mogu ti olakšati bol i ponovo te postaviti na noge

Opusti se, trebaš mi prvo dati neke informacije, samo osnovne činjenice

Možeš li mi pokazati gde te boli?

Ne postoji bol, ti si izbezumljen,

na horizontu je dim udaljenog broda,

ti dolaziš sam, ravno kroz talase.

Usne ti se miču, ali ja ne čujem šta ti govoriš.

Kada sam bio dete imao sam groznicu.

Ruke su mi bile kao dva balona.

Sada se ponovo tako osećam.

Ne mogu da ti objasnim, ne bi razumeo.

U stvari ne osećam se tako, ja, postajem samo blaženo oduzet

Confortably numb je zastrašujuća slika sveta bez emocija, duše i ljubavi, gde su svi postali prokleto usamljeni u gomili i blaženo oduzeti – oduzeti bez iskrenih emocija, bez ljubavi, saosećanja, topline, istine, milosrđa, praštanja…

Album ,,The Wall„ blistavo je Pink Floyd remek delo, surova slika stvarnosti i raspada svih istinskih sistema vrednosti, slika nihilizma sveta bez ljubavi i duše, gde se jedino možete , obogatiti“ na nesreći i poniženju drugih ili prodajući vlastitu dušu, snove, ideale i dostojanstvo za sitnu lovu. Ukoliko nemate odgovora u vašem srcu i duši, ostaje vam da se nadate da nećete biti ,,zatvoreni, jer ste uhvaćeni na delu pokazujući osećanja“. I proglašeni ludima ili možda razapeti na zid, mekog srca umetničkog.

Krug se zatvara

Hronološki poslednji album Floyda – The Final cut, snimljen je 1983. bez Wrighta u postavi. On bi se mogao nazvati i prvim Watersovim solo albumom, jer je ostatk benda bio sveden na puke izvršioce i dekoraciju Watersovih ideja, ovaj put priču posvećenu pokojnom ocu.

Ono što je usledilo kasnije, samo je još jedna u nizu istih, starih i tužnih rokenrol priča o sujetama i raspadu benda. Odlaskom Watersa iz benda i nepotrebnim iskušenjem tandema Gilmour-Mason da pod starim imenom i slavom pokuša nešto savim novo – iskorak ka ispraznoj komercijalizaciji i demistifikaciji Pink Floyda, glupom trošenju starih ideala i podilaženja novim ukusima, uz lažni sjaj moderne tehnologije u funkciji muzike (koja to više zapravo i nije), i sve to začinjeno sudskim parničenjem, ostavilo je istinske frikove i iskrene floydovce na trošnoj palati savremenog informatičkog društva.

Može li se baš sve u životu kupiti i digitalno upakovano dijagnosticirati kao roba ili samo još jedan u nizu produkata koji se potroši i nehajno, bez srca emocije i duše odbaci?

Prijatelju moj dragi, odgovor možeš pronaći jedino u vlastitom srcu.

za P.U.L.S.E: Dragan Uzelac

  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Međuzvezdano putovanje Pink Floyda

  1. marko

    27/12/2017 at 22:14

    I kao po pravilu, Final Cut, dobije par recenica kao, eto, tu je i taj album!? To je najveci album koji je Pink Flod izbacio! Ocigledno da je Waters svojim odlaskom napravio upravo takav stav i takav odnos prema albumu. Ali sta se dalje moglo ocekivati!? Posle Wall-a, napraviti nesto jos jace! Sta dalje? Nema dalje, morao je da ode!!!

  2. dragan uzelac

    27/12/2017 at 23:13

    Hvala Marko na komentaru …

    Biću iskren – ma koliko voleo Floyde,više nego bilo koji drugi bend(hajde da ne izostavim Bitlse i Dorse) album ,,The Final cut” me je najmanje dojmio i inspirisao od ostalih, što nikako ne umanjuje njegov kvalitet. Kao neko ko je na strani Votersa smatram taj album kamenom temeljcem njegove potonje solo karijere…pa gotovo njegovim prvim solo albumom(a moglo bi se iži još u nazad – ni The Wall i bar još Animals nisu manje više njegovi u potpunosti …
    Napokon, pišući epopeju o njima i njihovom stvaralaštvu bio sam na izmaku snaga dok sam stigao do The Final cut(prešavši preko njega prilišno nehajno – priznajem :-).O onome što je usledilo nakon The Final cut nisam želeo ni da razmišljam jer osim imena ne vidim ništa vredno pažnje i spomena. Ostaje nepravda prema poslednjem albumu Floyda i to priznajem … pokajnički 🙂
    Bilo šta ili bilo kako da se napiše o jednom tako velikom i značajnom bendu neće biti dovoljno dobro i sveobuhvatno … Moj je osvrt u mom stilu bio samo jedno sentimentalno putovanje,reminiscentno krstarenje Pink Floyd krstaricom slabijeg dometa!!! Veliki pozdrav tebi,redakciji i čitaocima PULSE magazina. Puno sreće i zdravlja, pre svega, želim svima. Hvala Vam na saradnji, pokudama i pohvalama!!!Do sledećeg puta veliki pozdrav od srca!!!!!!!

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.