Melanholija poznih dela – Bela Hamvaš

Dela nastala u poznim godinama stvaralaca međusobno se razumeju i najbolje se međusobno tumače. Bela Hamvaš smatra da to ima neke veze s melanholijom. Za Hamvaša melanholija nije ni raspoloženje, ni osećanje, ni psihičko stanje, a još je ponajmanje bolest. Ona je krajnja stanica prolaznosti, poslednje uživanje, poslednje saznanje, poslednja sigurnost i poslednja opasnost. Melanholija ima svoju književnost, muziku i slikarstvo i sve troje zagnjureno je u tu poslednju kap meda života. Ali ona nije jednostavna. U tom poslednjem, zgusnutom trajanju, čovek istovremeno doživljava više mogućih, i po svemu različitih, sudbina. Suludo bogatstvo i suluda složenost. Šekspirova Bura, Betovenovi poslednji kvarteti, spisi Lao Cea i stari Sezan, bez obzira na sredstvo umetničkog izraza, istorijsko razdoblje ili kulturu, govore o istovetnom svetu. Zato što govore jezikom melanholije.

 

I U SNU SE JAVLJAJU, NEME SENKE,BEDA, BRIGA, BOLEST, OSKUDICA

 

1

O Betovenovim poslednjim kvartetima teško je govoriti ne zato što je u njima zazvučala najviša muzika za koju mi znamo, već zato što ova muzika nije prevodiva. Njen jezički pandan, međutim, može se pronaći tek na nekoliko skrivenih mesta umetnosti. To je svet drugog dela Fausta, Edipa na Kolonu, Šekspirove Bure. Kunst der Fuge, stari Tolstoj i Sezan spadaju ovamo isto tako kao starac Platon, Heraklit i Lao Ce.

Šta to odvaja kvartete od ranijih dela? Isto ono što odvaja Fedra od Nomoa, Henrika IV od Bure i Anu Karenjinu od Krojcerove sonate. I isto ono što ih odvaja od ranijih dela, spaja ih s poznim delima drugih stvaralaca. To je zagonetka analogija poznih dela. U poznim delima metafizika i slikarstvo, poezija, drama i muzika govore o istovetnom svetu nezavisno od jezika, razdoblja, naroda i vremena. Tu se nalazi jezički pandan muzike, o Betovenovim poslednjim kvartetima gotovo je nemoguće govoriti na osnovu njegovih ranijih dela. Ali ne samo da se može govoriti o njima, nego i treba, ako čovek govori o delima starog Getea i Sofokla, starog Platona i Baha.

 

2

Pre svega pejsaž iz starosti.

Sofokle ne opisuje Kolon. Sve u svemu samo kaže: O, predivno mesto sveta! Ipak, u celokupnoj umetnosti jedva da postoji bolje predstavljeno mesto. Više je to ravan predeo, više mesta se uzdižu tek na ivici horizonta. Blago i široko zatalasane humke. Kolon je ovakva humka.

Po njemu retko staro drveće, a na ivici male šume šiblje, žbunje, trava i grmlje. S brežuljka puca pogled na ravnicu. Omanji salaši, nekoliko sela i sasvim daleko kao da je grad. Duboka i uravnotežena perspektiva. O, predivno mesto sveta!

Gaj? Da, ali kakav gaj! Čak i ko nikada nije čuo za njega, stupivši u njega počinje da govori tiho. Miris vazduha je sasvim drugačiji. Čak i materija. Drveće tiho gori u ovom intenzivnom vazduhu. Gladak predeo, kao što kaže Gete: čak i misao sklizne s njega. Stoji tu neuhvatljivo i neproračunljivo, neshvatljivo i nepokretno. Nema u njemu ništa izuzetno. Ali, stupi u njega i naježićeš se.

Kolon je sveti gaj u koji bogovi šalju Edipa da umre. Ipak, to je pre obesmrćenje nego smrt. „Bogovi opet uzdižu starca što pade kao mlad.“

Neobično je što je Edip slep, a cela drama na Kolonu je prepuna pogleda. Tezej veli Edipu: Tvoja vidovita moć nikada nije grešila. Edip kaže: Sad već jasno vidim. A Ismena: U tome što veliš, vidovita moć govori.

Kad je Edip video, bio je rob svoje sudbine. Ovde na Kolonu slepac je počeo da vidi. „Sad već jasno vidim.” Ne samo sakralnu stazu koja vodi u smrt, ne samo svoju sudbinu, ne samo ljude, Ismenu, Antigonu, Tezeja. On stupa u svoj gaj obesmrćenja. Pita gde se nalazi. Ali po vazduhu koji mu struji preko lica i onako zna da je na Kolonu, gde će s njega sada neopozivo biti sprana mračna i krvava sramota života.

Pejsaž iz starosti nije visoka i stenovita planina. Ona je za osamljene mudrace. A starac nije ni osamljen, ni mudar. Starac je star. Pejsaž iz starosti nije more. Ono je za strasnike, avanturiste, požudne. Nije šuma, jer je ona za askete, mistike, lovce. Nije pustinja, jer je ona za konjanike, razbojnike i pustinjake. Pejsaž iz starosti je gotovo prazan prostor, malo drveća, tek malko uzdignuta humka, retke senke i bolno duboka perspektiva. Ubog, jednostavan, gladak, bez senzacije i bez živopisnosti. Nikakvog skrivenog efekta. Ničeg teatarskog. Ali na ovom praznom, gotovo pustom, neobraslom mestu koje je bez efekta sasvim je drugačiji miris i materija vazduha i ko ovamo stigne, i nehotično govori tiho.

Ovde se ne bi mogla podići kuća, selo, još manje grad. Na ovom mestu niko ne bi mogao da izdrži život. Ovde se ne može derati ni svađati se. Ništa nije toliko nemoguće kao što je vašar na Kolonu.

Nije za čoveka. Mesto gori u temperaturi pojačanoj stalnim prisustvom višeg postojanja. O, predivno mesto sveta! Nikakva lepota, nikakva krasota. Ovaj gotovo prazan prostor je nemilosrdno trezven i potresno jednostavan. Ovo je pejsaž iz starosti u Betovenovoj muzici na Kolonu, u Sezanovim slikama na Kolonu, u Lao Ceovoj filozofiji.

 

3

 

Iz ranijeg života poneo je nekoliko dvosmislenih uspomena. Jedna od njih je Četiri sive žene. Nikada ga nisu napuštale, ali ne zato što su ga volele. Četiri sive žene nikoga ne vole. One su tek tu i uvek i nema mesta gde ga ne bi pratile.

Ako je sam, ako je s dragom, ako je s prijateljima. I u snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica. I sada su tu negde. Nemaju moći, ali su tu, stajaće mu i pored groba i sa čulnom tugom i ravnodušnošću će gledati za njegovom dušom koja odlazi. Bilo je slučajeva da se borio s njima, iako je znao da je to beznadežno. Pokušavao je da ih otera.

Tada je još bio mlad. Kasnije se navikao, ne na njih, nego na njihovo prisustvo.

Još kasnije je žalio, ne sebe, nego njih. Šta hoće? Šta to neprekidno iščekuju? Zar je on tako sjajan plen da su one tako istrajno od ujutru pored njegove postelje i nepokretno stoje u pustoj sobi? Uvek čekaju. Šta? Nepodnošljivo je ovo strpljenje. Čekaju bez radoznalosti, istrajno, gotovo s opako ravnodušnim licem.

Druga uspomena je da je bez recepta. Još sasvim rano su mu nudili na desetine recepata. Ovako ćeš biti bogat. Ovako ćeš biti srećan. Najbolja je čista čestitost. Vrlina na kraju trijumfuje. Znanje je moć. Ni jedan jedini nije ga privukao, više su mu bili smešni. Zatim su mu nudili rafinovanije recepte pod firmom nauke i religije. Mamili su ga komplikovanim blaženstvima. Nikad mu ni na pamet nije padalo da nasedne bilo kome. Bez recepta. Odbaciti upravljač i na okean! Ostali su čučali u luci i razbijali glave o tome ako eventualno ipak zaplove, po kojem će metodu da brode i kuda da putuju. Naravno, nikada nisu napustili luku. Sam bez recepta na okeanu. Bilo kuda da stigne, svuda je bio stranac, jer bi ga svuda smesta pitali kakav mu je recept. A on ga nije imao. Isključili bi ga i posmatrali. Mislili su da poseduje skriven tajanstveni recept i da ume da otvori sve skrivene riznice, samo neće to da oda. Stvar je na koncu postala dosadna. Ostao je sam. Nekoliko žena se radoznalo šuljalo oko njega kako bi mu izmamile tajnu. Bilo je slučajeva da dopusti da ga prevare za nekoliko poljubaca. Naročito nije bilo zanimljivo.

Zašto baš ove dve uspomene tegli sa sobom?

 

LUDILO STRASNOG RADA, BOLNO I DIVNO, MUČNO I BLISTAVO

 

Raj Logosa je jedno od najintenzivnijih mesta celokupnog postojanja. Zove se tako jer je čovek posle izvesne granice prinuđen da pojača jezik u javnoj upotrebi i da operiše magijskim pojmovima.

Raj Logosa je ovakav magijski pojam. Drugačije bi se mogao nazvati i obesmrćenjem reči. Njena suprotnost pak, dostupna je relativno lako. Suprotnost je ono što se uopšteno i prilično davno nazivalo književnost. Jezik književnosti je zapravo mrtav ili stran ili pozajmljeni jezik, odnosno nije jezik, nego ponajviše šifra, ponajviše sleng, odnosno terminologija. Književnik je parazit pravog jezika. Zbog toga je tako beskrajno siromašan rečima i zbog toga se prikazuje tako bogatim. Sve u svemu, ukupno nekoliko reči. Spolja su ove reči magijske, ali samo spolja. Volele bi da budu mantra, odnosno čarobne reči koje poseduju moć stvaranja smisla i rešavanja krize.

Književnost odlikuje terminologija, a ne mantra, odnosno književnost nema smisla i stvarnosti se ne može ni približiti. Književnost je surogat jezika i tačno odgovara zahtevima onih koji ili ne umeju ili neće ili ne smeju da žive pravim životom.

Zaslepljujuća i prividno bogata upotreba reči u književnosti rezultat je složenog rafinmana. Književnik je zapravo nadrimajstor i to najopasniji. Rutina mu je nadrimajstorska. Jezik mu je bljutav i neukusan. Muzike nema. Napadan je, veštački, pun trikova i razmetljiv. Književnost ne operiše pravim, nego veštačkim i lažnim rečima. Zbog toga deluje kao da je stil, mada je jedna vrsta nemuštog govora, kao i svaki sleng i terminologija. A pravi stil je, pak, liturgija.

Obesmrćenje reči je gotovo tačna suprotnost književnosti. To je konstantno stanje jezika prožeto strahovitom i vrelom čarolijom, jezika čiji kratki bljesak umetnici i filozofi nazivaju nadahnućem ili inspiracijom. Opojnost reči je jedno od intenzivnijih mesta postojanja.

Jedino sredstvo znanja je reč. Stari Heraklit najviše zna o ovome mestu, on je živeo u ovom transcendentnom entuzijazmu logosa. O ovom entuzijazmu govori Origen u svojoj velikoj metafizici logosa. To je užasna vatra Jevanđelja po Jovanu kada kaže: U početku bješe riječ, i riječ bješe u Boga, i Bog bješe riječ.

O, jeste, dok čovek reč ne shvata i ne živi, ne može shvatiti ni zašto je Isus nazvao Jovana, Petra i Jakova boanergesima, odnosno sinovima Grmljavine. Ali ko zna da su imali moć nad dušama i to posredstvom reči, a naročito ako čuje tutnjavu njihovih reči „U početku bješe riječ i Bog bješe riječ“ , onda će odjednom razumeti, reči ne govore, nego prava snaga reči – grmi. Boanerges je magični pojam. Logos koji izvire iz zanosa reči.

Zanos reči je jedna od najviših mogućnosti spasenja. U odnosu na čovekov prosečan način života, ovo stanje izgleda kao jedna vrsta ludila. Ima nečeg mahnitog u tome kada stari Sezan kaže: hoću da umrem dok slikam. Ko je okusio reč, moli se da prestupi praguentuzijazmu logosa. Slika i skulptura i muzika, naravno, govore iste takve mantre kao pesma ili misao. Mantra je čarobna moć stvaranja smisla i rešavanja krize.

Ako čoveka zahvati zanos reči, poseduje neprepoznatljivo obeležje. To je veštačka raskalašnost. Ludilo strasnog rada, bolno i divno, mučno i blistavo, kao ljubav i bolest zajedno. Kao ljubav prepuna mučne strasti i kao bolest puna tamnog uzbuđenja. Ko ne ume i neće da se odrekne ove raskalašnosti, ali kome se preteća i grešna tama pročisti, on stiže u Raj Logosa. To je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja. To je posed magijske moći logosa. Nikakva rafinovanost. Nikakva rutina. Nikakva književnost. Nije parazit. Postoje slučajevi kada je ekstaza logosa takva kao urlajuće mucanje. Heraklit kaže za Sibilu da je stenjala i uzvikivala neartikulisane reči i da su one imale smisao koji je govorio vekovima. Čovek u zanosu govori mantre, stvara smislove i razrešava krize, i u vlasti je tajanstvenog čina koji otvara svako tajanstveno mesto, otvara svako zatvoreno srce, razvezuje svaku nemost, svako gluvilo pretvara u čujnost, leči oduzete i kljaste, pokreće planine, smiruje oluje i pretvara vodu u vino. Entuzijazam logosa je jedno od najintenzivnijih mesta postojanja.

Nestani, čarolijo!

To je oproštaj od obesmrćenja reči.

Kada to Šekspir kaže u Buri, izlazi iz Raja Logosa. Bura je puna odbljesaka spasenja, ali samo odbljesaka, jer reči nemaju sjaj samostalne svetlosti. Svetlost je otupela. Ton postane siv, specifično i strahovito otupi. To je ton drugog dela Fausta i Kipz1: s1eg Ride, ali se nigde ne oseća bolje nego u Tao te đingu i u Betovenovim poslednjim kvartetima.

Predahni, čarolijo – znači da čovek anđele raja-logosa otpušta u miru. To je gotovo ometajući nedostatak zanosa, naročito posle usijanih mantri, posle potresnih uzbuđenja i uživanja koja sežu do kostiju, posle plamenog entuzijazma. Osnovni ton Betovenovih kvarteta je isti kao hor staraca u Edipu na Kolonu, hor promukao i dubok, trošan i taman, to je šupalj glas u kome nema nikakve magije. Čarolija je prestala.

Ovo je mesto intenzivnije čak i od malopređašnjeg. Ta bezbojnost od koje se ježi. Ako čovek ispravno živi, on raste u srazmeri svojih gubitaka. Odreći se. Odreći se i reči. Odreći se, kaže Lao Ce, ne znači ništa drugo do ostati ceo. Biti iskrivljen ne znači ništa drugo do postati prav. Biti prazan ne znači ništa drugo do postati ispunjen, biti rastrgnut ne znači ništa drugo nego se preporoditi. U tamnom tonu i ogoleloj bezbojnosti poznih dela ova je šuplja iskrivljenost, ova je rastrgnuta šupljina – tu stoji Edip kada kaže: Tek ako sam Ništa, onda sam Moć? Izgleda da se treba odreći i treba postati iskrivljen i prazan i rastrgnut i trošan i bezbojan i biti šupalj i siv.

Tek onda sam Moć ako nisam Ništa? O, ništa lakše od toga, kaže Gete, ali od lakog ništa teže nije! U poznim delima to je gotovo bezglasno dubok i monoton bas, intenzivnije mesto celokupnog postojanja čak i od raja-logosa.

Čuti to u izvođenju kvarteta i tako razumeti veoma je teško. Zašto? Jer su kvarteti obavezno književno obojeni kao Kunst der Fuge, Edip, Bura i ostala pozna dela koja se mogu javno prikazivati. Sasvim prirodno. Očito da ne bi bilo većeg skandala nego jednom prikazati a-mol kvartet u njegovoj bezbojnosti i užasnoj trošnosti, dronjavoj harmoniji i razbijenim zvukovima, gotovo nemim tonovima, prema istinskom sadržaju koji se u kvartetu i nalazi. Svima bi to bilo huljenje.

A to bi i bilo. Jer nema takvog izvođača koji bi poznavao tako nezamislivu snagu bića pojačanu blizinogL smrti u poznim delima, kao što su to znali Betoven, Bah, Šekspir, Sofokle, Lao Ce. Nema ga, a ne može se ni zamisliti takav izvođač, jer ovde više nije reč o uživanju i iskričavim uzbuđenjima, o čaroliji i opseni.

Čarolija je predahnula. Čovek živi u nikada nenadanoj slobodi, jer se oslobodio čak i najvišeg oblika magije. Odbacio ju je. U svakoj umetnosti, čak i u dubini najviše postoji malo komedije, ma koliko bila mala. Sada je i ona nestala. Samo sam onda Moć, ako nisam Ništa? Ništa lakše od toga, ali od lakog ništa teže nije. Nema više omame i maske i parade. Svaki talog je sagoreo u biću koje je napeto konstantnim prisustvom smrti. Šta je preostalo? Pravo.

To je pravo. Ostalo je i inače bilo smeće. Smeće i galama. To je jedna vrsta tišine. Trebapo bi biti očajan. Ali gde je već očaj! Das Leere lernen, Leeres lernen? – naučiti ono što je prazno, učiti prazninu? Schweige still – ćuti tiho. Oproštaj od čarolija. To je Kolon. Život nije šezdeset, osamdeset godina, nego večno postojanje, i ne treba živeti tako da čovek na kraju bude uništen, nego tako da kad bi čak i hteo, nikad se ne bi mogao uništiti. Naučiti ono što je prazno, kao što kaže Gete. Održati samo ono što je pravo, kao što čine kvarteti. Predahni, čarolijo. Iskopneti i postati iskrivljen i odreći se. To je melanholija kasnih dela, koja je intenzivnije mesto čak i od Raja Logosa u celokupnom postojanju.

 

NEMO I BOLNO UŽIVANJE NAD NESHVATLJIVOM I NERAZUMLJIVOM PROLAZNOŠĆU ŽIVOTA

 

Opšte razumevanje izvanredno olakšava život. Prikazuje značajna područja postojanja. Razume se da su malo pretesna, ali su dobra baš za onoga ko ne želi da ode daleko, tek onako oko kuće, ponajviše koliko u dobru šetnju. Postoji zatim i nauka koja predstavljanje nastavlja i izvan poznatih područja, ne preterano pouzdano i vanredno se praveći važnom, ali ipak. Tamo gde nauka zastane, umetnost dalje nastavlja. To je mnogo divnija i egzaktnija karta, tu čovek retko doživljava razočarenje, ali je mnogo više prijatnih iznenađenja.

Ali šta se događa onda ako čovek dospe na takvo mesto postojanja, gde pre njega još niko nije boravio? Jeste, šta se zbiva ako čovek čuje takve reči koje još niko nije čuo i niko nije izrekao i neizrecive su, ako vidi takve slike koje još niko nije video i koje se ne mogu naslikati i ima takve vizije i iskustva i takve snove i potrese koje niko ne poznaje i o kojima zapud piše i govori, i slika ih, niko ne zna gde se nalaze i postoje li uopšte? Šta se zbiva ako čovek stigne na takvo mesto koje je na ljudskoj karti nepoznato i ostane sam, savršeno bespomoćan i osamljen i sam? Tada od čoveka uzmiču čak i privrženici i počinju da sumnjaju i da se plaše. Toliko ga se plaše da ne smeju reći za njega da je jadan. Čak ni da je lud. Ins Unbetretene, nicht zu betretende. Ins Unerbetete, nicht zu erbittende. Šta se zbiva ako čovek stupi tamo kuda je zabranjeno i šta se zbiva ako stupi tamo kuda se ne može stupiti?

Kažu da je to smrt. Bela tama. Tamo živi tačno pored nje. Toliko pored nje da već vidi kao u susednu sobu. Odakle se već nešto čuje. Ne razume, ali ipak čuje. Gde se već može doviknuti. To je neumoljivo? Odande kuda je zabranjeno stupiti, navire hladnoća. Studena je to promaja, ali je tako neobična! Naježi se od nje, ali ga spopada takva vrelina da mu kosti počinju goreti. Rane? Trijumf? Radost? Pobeda? Razočarenje? Slom? Ništa.

Život je tako stvoren da bilo koliko da je gorak, ma koliko da je uzburkan, ili mračan, bedan, ili prljav i zatrovan, u njemu postoji kap blagoslova, kap meda.

Bez ove kapi slasti nije moguće živeti.

Jedna jedina kap meda. Nema takvog podlog i pokvarenog i propalog i razvratnog čoveka u kome to ne postoji. A život nikada nije moguće toliko ukaljati da bi on izgubio ovu kap meda.

Pretposlednja kap meda u čovekovom životu jeste uživanje u ženskoj lepoti.

Pretposlednja moć od koje nema odbrane.

Poslednja je melanholija. Nemo i bolno uživanje nad neshvatljivom i nerazumljivom prolaznošću života. To je poslednja kap meda. Ta zagušljiva slast na pragu bele tame. Melanholija je poslednja kap prolaznosti, na karti postojanja, na granici nedokučivosti je poslednja stanica. To je ono mesto gde je stari Lao Ce još jednom i poslednji put viđen i prepoznat i gde je zamoljen da svoje znanje zapiše i gde je napisao Tao te đing.

Za prikazivanje mesta postojanja ima samo jedan jedini način, a to je reč.

Melanholija nije stvar raspoloženja, nije osećanje, nije psihičko stanje, nije bolest. Melanholija je krajnja stanica prolaznosti, poslednja, najzadnja kap meda života. To je krajnje uživanje i najzadnje saznanje. Ova slatka tuga je poslednja omama života i poslednji zanos čoveka, ovo je poslednja sigurnost i ovo je poslednja opasnost. Za opšte razumevanje strano i strahovito čudo, za nauku patološko čudo, za umetnost sakralno čudo.

Ali za sve nedostižno čudo. Melanholija ima svoj jezik, najneizreciviji od svih jezika, svoje slikarstvo i muziku, koji se ponajmanje mogu naslikati i opisati od svakog slikarstva i muzike. Ima sopstvene vizije, sopstvene snove, potrese, sopstvenu osamu, bespomoćnost, strah, tajnu, poverenje, sopstvene rane i radosti i poraze. Ceo život zagnjuren u poslednju kap meda. Čovek zna da više nema, ovo je poslednje. To je pouzdana svest da je poslednje, to je melanholija. To je svest da nema više, u ovoj kapi se nalazi sve što je ostalo, to je melanholija. Izgleda da čak ni mučenje nikada nije bilo slađe nego što je sada. Nikada nije bilo ovako primamljivo, tako beznadežno i uzaludno primamljivo a ipak tako potresno slatko.

Gluvi skokovi i bezbojna pesma Betovenovih poslednjih kvarteta užasan je i poslednji napor. Još jedanput. Još jednom, pa nikad više. Nema više nikakve analogije s prethodnim. Ne može se upoređivati sa ranijim delima. Nema mnogo smisla. Ni onako niko neće razumeti i verovatno nikada niko neće razumeti.

Nije to lepo, nije opsena i nema ničega što bi manje bilo uteha. Ali takva ga je navala prinude obuzela da je morao poverovati kako nema ništa važnije nego to uraditi. Još ovo jedno. Još jednom i nikad više. Ne za nekoga ili za neke. Tek tako. Neka bude. Postojanje se može prikazati samo rečima. I brojka je reč, i boja je reč, i zvuk je reč. I slikarstvo i muzika su reč.

Sasvim precizno zna da bi ovako trebalo izraditi to raspoloženje, ovako ga uobličiti, ovako završiti, ali ne radi tako. Iskrivljuje ga i preskače, tako da na kraju ostaju samo signali. Kakva praznina i pustoš! Tako je grčevito, trulo i šuplje kao deblo na Kolonu. Ko ga razume? Ja ne. Ja samo radim. Sigurno bih poludeo ako ne bih radio.

Tek odjednom tresne u laganu i svečanu pesmu. Pa zar to nije ludost? Jeste.

Najpre zderati s nje lepotu da bi treštala i kad je ogoljena, tek onda je dobra. U međuvremenu mu se javljaju groteskne vizije i mučno se ceri. Usred molitve vidi čudnog starca kako juri, pod pazuhom mu dva čaršava. Jedan tamnoljubičast, drugi narandžastocrven, a oba u dronjcima. Čuje da starac nešto viče, kao da kaže da ga sačeka. Čudan glas! Opisuje ga. Uered molitve. Vizija i običnost. Senilnost i infantilnost.

Ničega se ne boji! Čak ni da usred molitve kočijaški psuje i da pljune u lice zaljubljene žene. Užas. Jednom kao da je bio čuo glas, veoma davno jedan jedini glas, i od kako ga je čuo, zna da se posle toga ništa novo ne može reći. Više ga nikakva nevolja nb može snaći. Ovaj glas ga je cepio protiv svakog neznanja i razočarenja, laži i nade, sanjarenja i avanture i čarolije, sna i želje i mudrosti i strasti.

Kakvog smisla ima što je celog života negovao visoku lepotu i ukus, ozbiljnost i čist stil, a sada pravi ovakve nezrele nestašluke? Smrvio je svoju celokupnu muzičku logiku. Stoji bespomoćno i razmišlja, ali se ne koleba i ne dvoumi.

Radi dalje.

Vidljivo je to na slikama starog Sezana, postoji u drugom delu Fausta, u Tao te đingu, api nigde toliko kao u poslednjim Betovenovim kvartetima. Kao da su sastavljeni iz parčadi koji ne pripadaju jedno drugom, čak su nabacani. Možda materijal nije hteo da se složi i starac ih je ipak prinudio da se nađu jedno pored drugog. Nasilno, nestrpljivo i uz strasnu žurbu. Na Sezanovim poznim platnima promiču raspomamljene i debele linije. Pukotine. Kao da je starac u svojoj nemotivisanoj srdžbi najpre lomio svoje slike i tako ih slikao. U Betovenovim kvartetima gomilaju se teme u svojoj nepovezanoj natrpanosti. Sve to, kao na Sezanovim slikama, izaziva utisak da je stara luda sada već zaista potpuno izgubila pamet i da hoće da skrpi na svaki način misli koje uopšte ne pripadaju jedna drugoj. Na svaki način, jeste, beleške i ideje, fragmente iz korpe za otpatke, neprevrele ćefove. Glupo eksperimentisanje koje nema nikakve veze s umetnošću. Tek što nešto započne, odmah to napušta, udeva paradoksalne ideje s namerom da napetost kasnije doradi i razreši, ali sve ostavlja onako kako jeste i juri dalje. Ali i ne juri, pre će biti da besciljno i nepredvidivo skače čas ovamo čas onamo, tako da u čoveku jedva da i bude šta drugo osim uznemirenosti i straha. Onaj ko ga sluša ne dolazi do daha i ne zna da li mu je uvo odreklo poslušnost ili mu je um poremećen – (Been justed from your senses).

Melanholija nije jednostavna. Uopšte nema složenijeg ni slojevitijeg stanja od melanholije u starosti. Čovek istovremeno doživljava sva razdoblja ne samo svog sadašnjeg života. Kao da su u pravu oni koji zastupaju selidbu duša. Prošle i sadašnje i buduće karme se gomilaju u melanholiji. Čovek simultano živi desetak dubina koje jedva i pripadaju jedna drugoj, koje su različitog porekla, doba, zanimanja, rase, razvijenosti, temperamenta i odvijaju se istoga časa i minuta i trena. Suludo bogatstvo i suluda složenost. Katkada se dve sudbine nađu jedna pored druge, jedna je tročetvrtinski andante u fis-molu, druga alla breve con brio u g-duru. Šta onda? Obe se istovremeno oglašavaju. Kao mačija dreka.

Da se poludi.

Stari Sezan je bio egzaktan čovek. Nije ga mnogo brinulo ko ga koliko razume. Njemu je bilo važno da naslika ono što jeste, tačno onako kako jeste. Ako delovi ne pripadaju jedni drugima, a stvari i vidno polje presecaju crne munje, onda to tako i treba prikazati da odgovara stvarnosti. Zgomilalo se deset ljudi i on vidi umesto deset ljudi. Ni Betoven nije odbacivao stvarnost. Ako postoji nagomilanost, onda ona postoji. Izgleda kao da je u suludoj brzini skrpljena od parčadi koji ne pripadaju jedni drugima.

Nije o tome reč. Nikada on nije komponovao s toliko brižljivosti i prisustva duha. Ali takva stvarnost, tako nakrcana, izgleda tako razbijeno i između pojedinih delova sevaju ovakve brutalne crne munje. Sasvim heterogena materija, u njoj duše koje je bude i koje su još pospane, pametne i razvratne, zaljubljene i opijene, zločinci i fanatici, razbludni i pohotljivi, i sve to istovremeno skriveno i neuhvatljivo.

Postoje vremena kada izgleda kao da gomilanje odbacuje materiju celokupnog ljudskog postojanja. Ali nije. Ono što odbaci u tome je upravo neobično što svaki deo, odnosno svaka karma i svaka sudbina posebno ima svoj lični odnos i svaka je toliko najosetljivije dodirnuta i zainteresovana svojom sopstvenom ličnošću da je greška isključena. To nije nešto uopšteno. Ovde je uvek faktički o tome reč. Pa još i više. Ovde je sve istinski i faktički on sam. Ako je paradoks, onda jeste paradoks. Ako izgleda da su zgomilane beleške, onda tako izgleda. Ako izaziva strah, onda izaziva. Kao da je polomljen? Nepovezan? Ipak je tako.

 

TOLSTOJ ZNA ONO ŠTO I EDIP, DA JE OVAJ ŽIVOT OVDE MRAČNA I KRVAVA SRAMOTA

 

Hor staraca na Kolonu kaže: Užasno, stari, sve davne patnje probuditi iz sna!

Za stanje melanholije je karakteristično što je dvojno. Naravno, nema nikakve veze sa šizoidnošću, jer nema nikakve veze s patologijom. Melanholija je poslednji blagoslov ljudskog života. Čovek u melanholiji neprekidno je bar u duploj situaciji i to objašnjava ono što treba da nazovemo čujnošću.

Čujnost se nekada nalazi u kompoziciji dela. To je slučaj kvarteta u a-molu, u Tao te đingu, u Edipu na Kolonu i u Faustu. Drugde u umetnosti probija više glasova, kao u Buri, ili u Kunst der Fuge, ili kod Platona i Tolstoja i kada god probije, svaki put se dogodi da se obori celokupna egzistencija dela.

Osnovni stepen, na koji se čuje pozno delo, obično je hor staraca na Kolonu, kolebljiv i bezbojan, promukao i monoton bas. Izgleda da je to ona osetljivost i naštimovanost koja je pogodna da obuhvati neizmerno moćniju snagu nego što je ljudska. Na ovom stepenu se čuje neki sablasno čist i oštro presečen glas.

Katkada tek kao jedan udar. Katkada pod velom. Ako je udar, onda celo delo počinje da se ljulja. Ako je veo, čovek se prestravi, jer oseća da delo tone u veo. U drugom delu Fausta ovi se glasovi probijaju u velikom broju. U Buri je prvi pokretač Arijel, a na pozornici se pojavljuju Ceres i Iris i vile i harpije i nemani. Ovi glasovi su vampiri, vile, kamenovi, ribe. Glas u Edipu na Kolonu prožima srazmerno sve ćelije utkane u delo. Izgleda kao da je ceo Edip čujnost i kao da ceo Edip negde nematerijalno lebdi u vazduhu.

U a-mol kvartetu situacija je sasvim neobična. Postoje jedinstveni i dugački delovi, naročito spori stavovi, koji stranu muziku koja dopire s nezamislivom koncentracijom prevode na jezik ljudske muzike. Od tona do tona, precizno od takta do takta, svaki akcenat, pojačanje, slabljenje, erupciju, bujanje preinstrumentalizuje na jezik naše zemaljske muzike. Sličnog ostvarenja nema u ljudskom svetu. Betoven je u ovo vreme već bio potpuno gluv i tako nije znao, nije mogao znati kakve glasove čuje. Tumačio ih je kao ljudske. Da još nije bio gluv, ovi glasovi bi mu sigurno razorili uvo. To nema nikakve veze s halucinacijom.

Nije reč o viziji i snu i imaginaciji. To je očitovanje stvarnosti koja je neizmerno moćnija od čoveka. Das strakere Dasein, kao što kaže Rilke: ako bismo u nju mogli potpuno prestupiti, naše biće bi se istopilo. I ako je već reč o snovima i halucinacijama i opseni i čaroliji, nema sumnje da je naš život čarolija, to je opsena i san i halucinacija. We are such stuff as dreams are made off, kako Šekspir kaže u Buri: od one smo građe, od koje je san. And our little life is rounded with a sleep. Jadni naš mali život pluta na sred okeana sna.

Ovaj san u kome ovde živimo, to je naš sadašnji život i na ovo biće sna mi čujemo stvarnost. Čaroliji je kraj.

Now my charms are all overthrown (Moje su čari iščilele).

This rough magic I here abjure (Danas poričem ovu grubu magiju).

Čarolija je najveća i od nje je veća samo – stvarnost. I nije problem opsena, zemno bivstvo, ono ovde, ne privid, ne sudbina, ne slučajnost, život, ljubav, zanos, noć, tajna, kob, strast, ne! Problem je upravo prosto moćno bivstvo, druga strana, svetlost, stvarnost. To je teško. To je lako. O, ništa lakše od toga i od lakog ništa teže nije.

Ako je umetnik domašio instrumentalizaciju kojom može da preuzme pravu stvarnost, njegov posao je okončan. Ne domaši je svaki umetnik. Malo ih je, Sofokle, Gete, Rilke, Betoven, Tolstoj, Šekspir, Bah, nekoliko filozofa, Platon, Heraklit, Lao Ceo. Domašili su je na kraju svog života i onda već znaju šta bi trebalo da učine. Znaju, i s ovim znanjem neophodan bi im bio potpuno nov život kako bi i ostvarili ono što znaju.

Stari Tolstoj u dnevniku i pismima pisanim na samom kraju života neljudski pati. Već zna. Šta? Zna ono što i Edip, da je ovaj život ovde mračna i krvava sramota. Spasao je poslednju kap meda i poslednji blagoslov i domašio znanje o istinskom životu i stvarnosti. U ruci mu je, a osamdeset mu je godina. Šta ume od toga da ostvari? Da li da pokuša sebe da promeni da bi postao istinski? Da li da objavljuje istinski život? Kao stari Platon koji je isto kao i stari Tolstoj domašio znanje i kad ga je domašio, imao je osamdeset godina. Kao Gete. Kao Lao Ce. Već čuje glasove istinskog bivstva iz prave stvarnosti i sada bi trebalo da načini, ne delo, nego čoveka.

Trebalo bi da načini istinskog čoveka i istinski život i trebalo bi da pristupi preobražavanju sveta i celo čovečanstvo bi trebalo naučiti na koji način se to može učiniti.

Šta da radi? Da i dalje radi? Da i dalje živi u razvratu rada? Kao Sezan koji je rekao da hoće da umre dok slika.

Stari Mikelanđelo kreše skulpturu i napušta je. Započinje drugu. I nju napušta. Betoven celokupnu stvarnost instrumentalizuje na ljudsku muziku. Rilke govori o moći bivstva anđela. Sofokle pita: da li sam samo onda Moć ako nisam Ništa? To je melanholija poznih dela.

Zadobiti znanje i ne moći ga koristiti.

Do sada je bio slep, ali sada, kao Edip, vidi jasno. „Sada već vidim jasno.“ Izvan opsene je. Predahni, čarolijo. „Iščašen iz svog smisla” (been justled from your senses).

Pohaban i posiveo, ali nikad nije imao takve moći kao ovakav prazan i razglobljen. Više se ničega ne plaši, jer se nalazi neposredno pred neumoljivom kapijom. U međuvremenu je život potrošen. Nema vremena za veću polovinu dela. Treba ići. Sada! Baš sada!

Po rečima starog Tolstoja jasno se vidi da on nije tako shvatio stvar. Verovao je da mora tražiti pravi život i kad ga nađe, treba da ga preda ljudima. Ljudima, jeste, svakome bez izuzetka. Da je mogao znati, ako ga nađe, nikome ga ne može predati! Da je znao! Jer njemu nije bio potreban, njemu, Tolstoju, nego njima, ljudima, svakome od njih! Nije ga pribavljao za sebe. I sada mu ostaje u ruci. To je melanholija poznih dela. Nikome ih ne može predati. Nikome, nikome na celom svetu.

To je Kolon, predivno mesto sveta. Jadan, gladak, neživopisan, gotovo prazan prostor, bez lepote, bez slasti, nemilosrdno trezven i jednostavan.

 

Bela Hamvaš

Preveo sa mađarskog Sava Babić

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos.

Izvor: Fenomeni

5 2 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments