,,Mesečeva duša“ je zbirka priča, pre svega, namenjena ženama. Nikolina Zobenica piše o njihovim izazovima i problemima, osećanjima i borbama. Tematika priča je psihološka, s tim što ponegde ima fantastike i apsurdnih situacija.

Sagledavamo junakinje u odnosu prema drugima, ali i prema sebi. Neke od njih trpe nasilje u vezi ili porodici. Druge uspevaju da se iskobeljaju iz začaranog kruga nasilja i da se izbore za sebe. Neke donose odluke u strahu od samoće i nepoznatog, pa ostaju nezadovoljne u tzv. zoni komfora. Druge se ipak usude da žive u skladu sa sobom i svojom prirodom. Na primer, u priči ,,Kuća pored mutne reke“ žena napušta voljenog muškarca (mada je njihova ljubav započela nasiljem) kako bi živela slobodan život. Svesno pravi izbor jer se želje i vrednosti tog muškarca ne uklapaju sa njenim.

,,Samo što je ona bila više od žene: slobodan duh koji je gledao u nebesa božanske duše, stremio visinama iznad čvrste zemlje i nemirnih oblaka, tamo gde on nije mogao da je prati. Nije mogao da je veže ni za zemlju, ni za reku, te je morao da je pusti”.

 

U priči ,,Pakao duše“ neimenovana junakinja vodi prema društvenim standardima savršen život. Obavljala je svakodnevne obaveze, išla na posao, brinula se o mužu i deci. Međutim, ona je svako veče pila vino i plakala. Očito da je njena duša patila i da je čeznula za nečim više. Javlja se elemenat fantastike kada ona dobija priliku da preko ogledala uđe u alternativni svet. Tu je sagledala razne mogućnosti kakav je mogao da izgleda njen život i svaki put se završavalo plakanjem uz čašu vina. Da ne bi ostala u večitom paklu, morala da je izabere da živi svoju strast. Od tada je život postao drugačiji: na svet je gledala veselijim očima i živela je punim plućima. Svako veče je pila vino, ali više nije plakala.

Da istaknem važnost ogledala u nekim pričama. Mi srećemo sebe ili našeg ,,dvojnika“ u ogledalu. Šta mislimo o sebi i kako razgovaramo sa sobom? Da li bežimo od naših mana i trauma iz prošlosti? Kaže se za druge ljude da su naša ,,ogledala“ u smislu da primećujemo šta nam se kod njih dopada, a šta nam smeta. Skloni smo tome da primećujemo i kritikujemo tuđe mane, jer nam je tako lakše. Zagledati se u sebe jeste veći izazov.

Ženski likovi se sreću sa određenom verzijom sebe. To drugo Ja jeste otelovljenje njihove podsvesti, jungovske senke, mračnog Ja ili unutrašnjeg deteta koje je patilo u detinjstvu. Za početak ih proganja u snovima jer se tada ruše sve barijere svesti i odbrambenih mehanizama. Sve dok junakinje beže od svog drugog Ja, one hrane svoje strahove, zlo i depresiju. Tek kada se suoče sa njim u snovima ili na javi, to biće postaje lepše, nežnije, veselije. Ono je sada prihvaćeno i voljeno, ne oseća potrebu da preti iz mračnih dubina. Zato mir i istinsko zadovoljstvo preplavljuju dušu. Nema više straha, već razumevanja, prihvatanja i ljubavi prema svakom delu ličnosti. Citiram iz priče ,,Progoniteljka”:

,,Rasplakala se dok je posmatrala priliku koja je postajala sve jasnija, sve manje uplašena, zatim počela da se preobražava. U jednom trenutku je prišla i kad je dodirnula njenu ruku, nije osetila užas, već toplinu i mir za kojim je odavno žudela. Prilika je počela da se izdužuje i sve više liči na nju samu, onakvu kakva zaista jeste. Nasmešila se i njeno drugo Ja je uzvratilo osmeh, uhvatile su se za ruku i krenula prema izvoru svetla. Zidova više nije bilo, ispred njih se pojavilo ogledalo, zatim je njena dvojnica nestala i pretvorila se u odraz pun ljubavi“.

Neke ljubavi se raspadnu jer nisu uzvraćene ili su praćene nasiljem. Ima onih koji ipak dožive srećan kraj kada likovi prevaziđu stvarne ili umišljene prepreke. Neki ženski likovi odbijaju ljubavnu vezu iz straha od ponovnog razočarenja. Druge teraju voljenog muškarca jer ne uspevaju da se izbore sa unutrašnjim demonima. Ima nasilnih  junakinja, koje iz zavisti uništavaju ili oduzimaju drugoj ženi život. Neke priče pak dokazuju kako žene pozitivno utiču na druge, dajući smernice na putu. Recimo, u priči ,,Zelena haljina“ devojka ne uspeva da pobegne od nasilnika u kući. Divi se jednoj neznanki sa zelenom haljinom, koja postupa tako slobodno i neustrašivo. Na kraju priče dobija sličnu haljinu od nje. Izgleda da ju je neznanka primetila i da veruje u nju da će se osloboditi zatočeništva. Zelena boja asocira na novi početak.

U priči ,,Devojčica s srcem“ rađa se devojčica sa vrlinom ili manom (zavisi od vaše perspektive). Imala je neprirodno veliko srce. Pružala je njegove komadiće sa radošću najpre roditeljima, a zatim drugima. Želela je da podeli ljubav sa svima. Međutim, nije znala da se pazi, niti da čuva taj dar samo za određene ljude. Na kraju je to srce oslabilo i bila je razočarana. Ljudi su ga odbacivali i gazili, uništavali na razne načine. Na kraju joj ostaje uteha da nije jedina, jer je videla novorođenu devojčicu sa isto tako velikim srcem. Ona će umeti da ceni veliko srce te devojčice onako kako drugi njeno nisu cenili. Uvek će biti pojedinaca sa tom vrlinom (ili manom), jer dobrotu i ljubav niko ne može da uništi.

Junakinja u priči ,,Kraste“ vuče traume iz prošlosti. Toliko se nagomilalo rana na njenoj duši da se ispoljilo van u obliku krasta na koži. Završila je u bolnici, pa je jadikovala nad svojom sudbinom dok nije shvatila šta joj kožna bolest poručuje. Trebalo je da se zagleda u svoju prošlost i otkrije uzroke. Prisetila se kako je nekada bila vesela i razigrana poput deteta. Međutim, neki ljudi su je emotivno ranili, što je uticalo na to da se zatvori u sebe, bude ogorčena i ljuta na ceo svet. Okruženje je često trpelo njene besne ispade i kukanja. Postepeno se ova junakinja suočavala sa traumama, prolazeći opet kroz nekadašnji bol da bi razumela uzroke. Sve je više opraštala sebi kao i drugima. Tako su i rane na njenoj koži sve manje bolele, jer su kraste polako opadale. Čistila se najpre njena duša, pa se zatim čistila i koža. Spisateljica nam je dokazala ovom pričom kako naše telo, um i duša imaju neraskidivu vezu. Jedno utiču na druge pozitivno ili negativno. Zalečila se od krasta i shvatila kako želi dalje da živi. Citiram:

,,Svet je bio isti kao ranije, premda drugačiji, ne zato što se nešto promenilo u svetu, već zato što se nešto promenilo u njoj. Odlučila je da prati srce i živi kako želi, da više nikada ne dozvoli nikome da usmerava njen život svojim mislima, osećanjima i postupcima. Nisu joj bili potrebni tuđi otrovi koji bi neprimetno prodrli u dušu, ugnezdili se, proširili i zavili srce u crno. Istkala je oko sebe mrežu od zlatnih niti da bi se zaštitila od štetnih uticala i živela u skladu sa sobom“.

Zbirka ,,Mesečeva duša“ sadrži mnogo priča i poruka. Muškarci su samo u nekoliko njih glavni likovi, pa sam se zato više fokusirala na junakinje. Videćete kako one upadaju u realne, ali i apsurdne situacije. Ko smo mi zapravo i šta želimo od života? To su važna pitanja na koja junakinje traže odgovore. Tek kad prihvatimo i zavolimo sebe, drugačije gledamo na spoljašnji svet. Onda možemo spoznati svoju strast, živeti punim plućima i u skladu sa svojom prirodom. Isto tako ćemo naći ljude koji će deliti naš pogled na svet, koji će deliti naše radosti i tuge.

za P.U.L.S.E  Mirjana Dimitrijević

  Književnost, Mesečeva duša, Mirjana Dimitrijević, Nikolina Zobenica