Ulogujte se / Kreirajte profil

#MeToo – pokret za oslobođenje ili, ipak, simptom hipokrizije i pomodarstva

Ema Goldman je početkom XX veka – u skladu sa svojom anarhističkom prirodom, prirodom beskompromisnog borca – izrekla jasno protivljenje braku kao instituciji i, pre svega – i danas dominantnoj – ideji o poistovećivanju braka i ljubavi. Dakle, pre više od pola veka, tzv. Crvena Ema je rušila – i danas dominantno zastupljeni – tabu i iza sebe ostavila ideju oslobađanja od nametnutih društvenih stega koje propisuju „ispravan“ put i „faze“ ili „nivoe“ kroz koje (ženska) individua mora da prođe na svom putu kroz život kako bi na kraju umrla po standardima okoline, ispunivši za života sva očekivanja i ostavivši iza sebe glas o uzornoj majci, supruzi i domaćici. Više od sto godina je prošlo, a čini se da se, nažalost, nije mnogo toga promenilo u mnogim društvima. Kao što je Goran Bare na jednom koncertu rekao: „rodimo se, idemo u školu, radimo, umremo. Kako proživeti život?“ Ipak, ako ništa drugo, iza Eme su ostale ideje u kojima će slobodoumni i dalje tražiti inspiraciju i oslonac, a neki drugi ljudi možda otkriju jedan novi, paralelni univerzum i pogled na svet lišen propisa koji se moraju slediti i na taj način možda usvoje „opasno učenje“ o slobodi izbora načina vođenja sopstvenog života.

Još jedan bitan segment zaostavštine Eme Goldman je iskrenost. Ta iskrenost se ogleda u činjenici da je ova žena svoje ideje i živela čime je kasnije opravdano stekla status feministkinje u onom smislu koji označava istinsko i konkretno delovanje koje vodi ka pomeranju granica na putu osvajanja slobode. Međutim, savremeno doba je dovelo do sveopšte degradacije pojma feminizma, a paradoksalno je da krivicu za obezvređivanje ovog pojma u najvećoj meri treba tražiti među delom današnjih žena, kao i medijima.

Duhovna i/ili moralna kriza uvek ide u paketu sa ekonomskom krizom. Zapadni svet, kome i sami pripadamo, upravo živi scenario po pomenutom nepisanom pravilu. Samo, postavlja se pitanje da li je starije jaje ili kokoška, odnosno da li kriza duha i morala dovodi do ugroženosti materijalne egzistencije ili je smer delovanja obrnut. Ono što je, međutim, činjenica jeste da je zapadni svet danas postao mesto u kome je na delu ekspanzija agresivne retorike o ljudskim pravima iz kojih se rađa jedna potpuno sumanuta diktatura političke korektnosti otelotvorena u ideji o zaštiti prava manjinskih grupa. Potonje pitanje je zaista kompleksno i neupitno je da zaslužuje jedan emancipatorski pristup koji bi svakom živom biću, bez obzira na pol, rasu, veru, naciju, seksualnu orijentaciju i dr., pružio dostojan život. Međutim, problem leži u besomučnoj instrumentalizaciji ovog pitanja i pomenutih manjinskih grupa ljudi. Upravo ovo je povezano sa dovoljno ilustrativnim primerom hipokrizije po kojem se jasno može primetiti da je svet postao mesto u kojem vlada ozbiljan raskorak između pomenute retorike i stanja u praksi. Taj raskorak je poput dve krive na grafikonu koje se kreću u suprotnim pravcima: s jedne strane, nikad nije u većoj meri u javnom i medijskom prostoru bila zastupljena priča o zaštiti ljudskih prava, dok, s druge strane, pojedinac, ali i čitave grupe ljude, čini se, nikad manje nisu bili slobodni. Vreme je sa sobom donelo samo promenu forme ropstva. A vrhunac ironije je da se sloboda najčešće uskraćuje upravo u ime zaštite ovih ili onih prava i sloboda.

U jednoj ovako apsurdnoj atmosferi svoje mesto pod suncem u širokoj paleti gorepomenutog instrumentarija za širenje totalitarne ideologije političke korektnosti je zauzeo i savremeni „feministički“ aktivizam. Može se postaviti pitanje koliko neke od medijski najeksploatisanijih formi ovakvog feminizma imaju veze sa istinskom, ranije pomenutom, emancipacijom žene.

Jedna od takvih, najzastupljenijih, formi ovakvog „feminizma“ jeste nasilje koje se sprovodi nad jezikom, a koje se najbolje ogleda kroz komične, ali i vrlo ružne pokušaje po kojima se imenicama muškog roda „prilepljuje“ i, u jeziku praktično nepostojeća, imenica ženskog roda. Jasno je da je gramatika „živa stvar“ koja se stalno menja i usklađuje kao posledica „osluškivanja“ stanja u praksi, odnosno široke zastupljenosti nečega u jeziku. Ipak, ukoliko je smer delovanja obrnut, odnosno, ako govor sledi propise po aktuelnom političkom diktatu, onda takvo stanje neodoljivo podseća na Orvelovski scenario i njegov tzv. novogovor. Druga očigledna forma izvrnutog poimanja borbe za prava žene jeste uporno insistiranje na jednakoj zastupljenosti dva roda u najrazličitijim sferama: od zastupljenosti na određenim radnim mestina i hijerarhijskim položajima, pa sve do podjednakog udela, recimo, muških i ženskih glumaca u filmu ili seriji i broju nominacija za nagrade po najrazličitijim kategorijama. Ovakvi odlasci u krajnost i posledično banalizovanje istinskog tlačenja i uskraćivanja prava ženama su za posledicu ostavili ozbiljnu zamenu teza koja se ogleda kroz postepeno poistovećivanje dva pojma: ravnopravnosti i jednakosti. Kao posledica odlaska iz jedne krajnosti u drugu nastaje paradoksalna situacija po kojoj se jedan vid ograničenja (neravnopravan položaj žene) zamenjuje drugim vidom ograničenja (slučajevi negativne selekcije koja se sprovodi pod parolom jednake zastupljenosti dve grupe ljudi).

Navedeni primeri su suštinski trivijalni po svojoj prirodi, ali su – prihvatanjem i insistiranjem na istima od strane jednog dela ženske populacije – zauzeli dominantnu ulogu u javnom prostoru kada je reč o ovoj problematici, čime je ženama učinjena medveđa usluga budući da su ovakva pitanja u funkciji skretanja pažnje sa postojećih problema i napuštanja puta ka istinskom oslobođenju i dostizanju ravnopravne uloge u mnogim sferama.

Prethodno navedeno je stvorilo plodno tlo za rađanje nečega što se među estradnim i lifestyle stranicama popularnih elektronskih i štampanih medija može pronaći pod vrlo inventivnim nazivom: #MeToo pokret. Prvobitno, ovaj termin na društvenim mrežama je lansiran pre više godina kao deo virtuelne empatije upućene seksualno zlostavljanim afričkim ženama. Ovakva gerilska akcija je vrlo brzo ostavljena po strani, kao i afričke žene, a pomenuti termin je završio u masovnoj grobnici izumrlih tviter-revolucija. Međutim, zahvaljujući glumici Alisi Milano tviter-oznaka #MeToo se vadi iz naftalina. Usled pohabanosti, Trampovo ime više ne obezbeđuje nužno prestižan status – pokretača društvenih promena. Stoga Holivud oberučke prihvata novu igračku. Tajming je savršen, letnji odmori na plažama Majamija su završeni i polako počinju pripreme za veče dodele Oskara. Predstava može da počne.

Ekspanzija društvenih mreža je sa sobom donela i jedan fenomen koji u medijima na zapadu najbolje opisuje, sada već zaživela, sintagma outrage culture ili kultura drvlja i kamenja, kako je kod nas ovaj izraz preveden. A ovaj fenomen se svodi na to da su društvene mreže postale poligon za lečenje frustracija i nemilosrdno iživljavanje nad nekom javnom ličnošću koja je u određenom trenutku na tapetu iz ovog ili onog razloga. Ovaj talas traje određen vremenski period dok ne postane izlizan, retro, demode usled pojave nekog novog slučaja koji predstavlja novi, svežiji obrok za zveri sa telefonima i tastaturama, a onaj prethodni slučaj se brzo zaboravlja. Naročito doba diktature političke korektnosti u kome živimo je dovelo sa sobom neku vrstu isčekivanja koja javna ličnost ili neki njen postupak će ispuniti uslove za prišivanje mete na čelu usled nečega (bilo to i beznačajan detalj) što bi moglo biti protumačeno u suprotnosti sa proklamovanim pravima o slobodama osetljivih grupa ljudi kako bi se osula masovna paljba po meti.

Tako je i nakon tviter objave Alise Milano pokrenuta lavina. Kroz mnogobrojne ispovesti žrtava i navodnih žrtava u vidu intervjua, objava na tviteru i fesjbuku dato je zeleno svetlo tabloidima za besomučno provlačenje imena glumaca, raznih funkcionera, čelnika studija i ostalih šrafova u holivudskoj mašineriji, ne vodeći pritom ni najmanje računa o opravdanosti optužbi. Najzvučnije ime koje se našlo na listi za ostrel jeste holivudski producent Harvi Vajnštajn. Kao na traci se ređaju optužbe na račun dotičnog. Vajnštajnovi karijera i privatan život su razoreni, a ukoliko vreme i sud pokažu da je samo delić izrečenih optužbi istinit – kazna je potpuno adekvatna i primerena. I to ni u kom slučaju ne bi smelo biti sporno u glavi bilo kog (pravdoljubivog) ljudskog bića, naročito muškarca. I zato ovde treba staviti tačku na samog Vajnštajna. Ono što je, međutim, mnogo kompleksije i što sa sobom nosi mnogo nepoznanica jeste druga strana u celoj priči, a to su žrtve i navodne žrtve.

U aferi Vajnštajn na površinu isplivavaju mnogobrojna imena: od glumica, preko novinara i bivših koleginica, pa sve do manekenki. Zajedničko svima jeste činjenica da su u pitanju relativno nepoznata imena; zatim svesno višegodišnje ćutanje; zaobilasci sudova; pristanci na navodna vansudska poravnanja nakon spornih situacija u vidu velikih novčanih suma. Sve pobrojano je pomenuto budući da samo po sebi može biti vrlo indikativno. Možda i najzvučnije ime u toj grupi jeste glumica Rouz Mekgovan koja je svoj zenit dostigla u seriji Charmed, svojevremeno prikazivanoj i na našim televizijama pod imenom Čari. Vreme će pokazati koliko ima istine u njenim optužbama, iznetim u javnost nakon tačno dve decenije od susreta sa Vajnšajnom u hotelskoj sobi tokom Sandens festivala i da li skupljena hrabrost nakon ovako dugog vremenskog perioda može da se dovede u vezu i sa eventualnom potrebom za ličnom promocijom i sticanjem publiciteta, budući da joj je glumačka karijera odavno na zalasku. Isto tako, postavlja se pitanje da li je sudska vlast u SAD u međuvremenu dostigla veći nivo samostalnosti i nezavisnosti u svom radu budući da je ćutanje od pre 20 godina bilo izazvano i, između ostalog, usled nepoverenja u sudstvo pod uticajem holivudskih magnata. U svakom slučaju, svojevremeno inkasiranih 100.000 dolara od vansudskog poravnanja u zamenu za ćutanje je, po njenim rečima, iskoristila za doniranje kriznog centra za žrtve silovanja.

Rouz Mekgovan na crvenom tepihu 1998. godine; godinu dana nakon spornog susreta sa Vajnštajnom.

Ukoliko vreme pokaže da je svaka optužba – ne samo ove glumice nego i svake od žena čija su se imena pojavila u javnosti – istinita, iste zaslužuju podršku, empatiju i želju da im se tako nešto više nikad ne ponovi. Ipak, ostaje činjenica da svesno izabran put nakon pretrpljenog uznemiravanja ili zlostavljanja može da se shvati kao odbacivanje samopoštovanja i sopstvenog integriteta zarad karijerizma i ambicije, a naknadna pamet i hrabrost ne predstavlja ništa drugo do uvredu za sve one mnogobrojne žrtve koje nemaju status javne ličnosti i koje svaki dan svojih života, u anonimnosti, proživljavaju istinski pakao jer nema ko da ih čuje niti ima ko da ih zaštiti. Nije im čak ni pružena mogućnost izbora vansudskog poravnanja.

Upravo u odbranu potonjih, a osvetljavajući svo licemerje holivudskih estradnih zvezdica, stala je francuska filmska ikona Katrin Denev, kao jedna od 100 potpisnica peticije kojom se, između ostalog, ističe da se sloboda govora pretvorila u suprotnost. Ovom talasu osuda holivudskog pokreta su se pridružili i Brižit Bardo i Mihael Haneke koji je uporedio pokret #MeToo sa lovom na veštice.

Postoji mogućnost da je stanovnicima Platinastog trougla u Los Anđelesu teško shvatljiva činjenica o postojanju realnih problema sa kojima se suočavaju žene izvan njihovog sveta. Ipak, s obzirom da se Holivud odavno odrekao filmske umetnosti na račun propagiranja političke korektnosti, bilo bi principijelno da članice pokreta #MeToo svoju osvešćenost i socijalnu angažovanost iskažu time što će pružiti konkretnu pomoć ženama, na primer, u Saudijskoj Arabiji. Samo, to pružanje pomoći bi bilo najefektnije na samom terenu, a ne putem virtuelnih kanala, iz udobne pozicije svog kalifornijskog doma. Ukoliko bi, pak, odlazak direktno u Saudijsku Arabiju bio preveliki kulturološki šok, bilo bi poželjno da svrate prvo na Balkan radi aklimatizacije kako bi se upoznale sa stanjem u porodilištima na ovim prostorima kao i materijalnom situacijom u kojoj se ovde nalaze buduće majke koje su, uzgred, i u kandžama crkvenih velikodostojnika kao glasnika bolesnog i konzervativnog društva. Priklanjanje ovakvim izlivima masovne histerije dokonog polusveta izopštenog iz realnog života je postalo odraz konformizma. A najveće žrtve ovakvih cikličnih predstava masovnih medija su one obične žene širom sveta koje su, indoktrinirane trivijalnostima, stvorile iluziju da će slobodu osvojiti priklanjanjem masovnim trendovima kratkog daha umesto izgradnjom vlastite misli, nezavisnog duha i jačanja ličnog integriteta.

Živela slobodoumna žena!

za P.U.L.S.E: Uroš Popović

  •  
  •  
  •  
  •  

6 komentara na tekst #MeToo – pokret za oslobođenje ili, ipak, simptom hipokrizije i pomodarstva

  1. Emilija

    13/03/2018 at 15:14

    Dragi Urose,

    Moje oduševljenje ovim tekstom ne može najadekavtnije da stane u reči, bez obzira što bi meni kao piscu, usled potpune opijenosti tvojim zdravim stavovima, promišljanjem, pažnjom usmerenom ka brojnim detaljima, i osvešćenošću, reči trebalo da budu najjače oružje. To je, valjda, onaj momenat kada pročitaš nešto toliko dobro, toliko tačno i u skladu sa tvojim ličnim stavovima, da jedino kako možeš da odreaguješ je emotivno – barem dok ta emocija ne sazri dovoljno da se verbalno projektuje. Svaka čast što za samu “izvedbu” teksta to i za njegovu tematsku relevantnost! Ovako misli i piše čovek koji svoju stvarnost promišlja, i ne boji se da je kaže naglas – ma koliko se ona razlikovala od popularnih tokova. Bravo!

  2. Uroš Popović

    13/03/2018 at 16:56

    Emilija, zahvaljujem na ovako lepim rečima. Meni je pisanje za ovaj izuzetan portal plod entuzijazma, kao i neka vrsta psihoterapije. Stoga, ne postoji motiv u pisanju s ciljem dodvoravanja ovoj ili onoj grupi čitalaca i mislim da isto i ne može biti prepoznato kao odraz iskrenosti. Ali, ipak, veoma mi je drago što, zbog same teme, pozitivan komentar dolazi iz grupe ženskih čitalaca.

  3. Slađana

    14/03/2018 at 20:26

    Sve što mislim, a nisam umela da sročim ovako dobro. Oduševljena sam ovim tekstom. Hvala što si ga napisao umesto nekih od nas.

  4. Uroš Popović

    14/03/2018 at 21:09

    Slađana, hvala tebi na čitanju i pozitivnom komentaru.

  5. Optimista

    14/03/2018 at 23:28

    Dragi Urose,

    Slazem se sa ovim sto si ti napisao, ne mislim da ikakav hesteg moze neposredno da doprinese ikakvom poboljsanju stanja i polozaja zena u ne-holivud mestima na svetu, zena koje su zapravo svakodnevno maltretirane od strane oceva/brace/muzeva/poslodavaca… I da, oskar je postao najobicnija papazjanija, parada politicke korektnosti koja ne sluzi nicemu, ali moram samo da primetim da zenama u holivudu, koje ce tamo raditi u buducnosti, mozda, ali samo mozda ovo moze da pomogne. Nadam se da hoce. A moze da im pomogne ukoliko zlostavljaci osete da im je karijera na tankom ledu, bas zbog mogucnosti sirenja glasina, pa ni ne izvrse ono sto bi mozda u proslosti olako uradili. U tome je stvar, u mogucnosti oglasavanja. Tu mogucnost koriste, putem metoo hestega, sve te silne glumice, manekenke i voditeljke i vecina verovatno zloupotrebljava tu mogucnost kako bi reanimirala sopstvenu karijeru. Iako je iritantno, u nekom sirem kontekstu mozda i nije tako lose… prvi korak je ipak javno izgovorena istina (ili pseudo-istina, koja se pretvara u lincovanje pojedinih licnosti, za sta ne postoji opravdanje, ali sa druge strane nista se, sem pravednog sudjenja i mogucnosti skidanja ljage sa sopstvenog imena, ne moze ni uciniti za te optuzene muskarce). Danas citam kako se 45% (ili tako neki procenat, zaboravila sam) devojcica u srbiji ugleda/idoli su im zene sa ‘estrade’ sto nase sto strane (holivudske, je l’). Iako porazavajuce (ne zelim sada da zalazim u problematiku gajenja idola od lika Cece i Kim Kardasijan, ali sta je tu je, to su podaci sa kojima baratamo), treba iskoristiti taj uticaj najbolje moguce. Ukoliko vide sa se te zene (sporno je sada koje bi zene morale da se oglase) javno oglasavaju po pitanju bilo kakvog nasilja, devojcice mogu da usvoje taj nacin ponasanja kao moguc i pozeljan. Ako i nekoliko devojcica usvoji da je to pozeljno, pa se jednom i oglase ukoliko dozive nasilje, onda cu smatrati citavu paradu hestegova opravdanom.
    Pozdrav,
    Marina 🙂

  6. Uroš Popović

    15/03/2018 at 09:08

    Marina, razumem sve šta si napisala i malo ti zavidim na optimističnom pogledu na celu priču. Ipak, mislim da si jednu stvar previdela. U pitanju je čista ponuda i tražnja na tržištu, koliko god ovo izgledalo pomalo bezosećajno. Dakle, nikad se neće iskoreniti praksa organizovanja kastinga u hotelskim sobama iz prostog razloga što će uvek biti, s jedne strane, dovoljno moćnika koji će svoju moć zloupotrebljavati i, s druge strane, u ovom slučaju, ispodprosečnih glumaca/glumica kojima je jedini način dolaska do sveta glamura i sjaja – upravo svesnim prihvatanjem odlaska na privatne sastanke u četiri oka. Ovo neodoljivo podseća na najstariji zanat na svetu. Samo pripadnice tog zanata zaslužuju poštovanje jer su, u najvećem broju slučajeva iskrene i prema sebi i prema drugima i sigurno neće svog makroa – nakon što im je obezbedio egzistenciju – optužiti za zlostavljanje i zloupotrebu svoje moći i položaja. A što se tiče drugog dela tvog komentara koji se odnosi na uzore današnjih devojčica, to je neka druga, mnogo šira tema i ne bih se detaljnije osvrtao na istu, ali ipak mislim da ti je taj deo komentara malo kontradiktoran. Ovo je samo moje mišljenje i nadam se da nikog ne vređam. Zaista mi nije to namera. Mislim da se iz samog članka može zaključiti veliko poštovanje i ljubav koju imam prema Slobodnim, iskrenim i beskompromisnim ženama. Pozdrav!

Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.