“Mi” – Jevgenij Zamjatin. Radnja romana ’Mi’ pionira distopijskog žanra (objavljenog 1921.), smeštena je u 26. vek, u vreme posle Dvestagodišnjeg rata, posle kojeg je preživelo svega 0,2 posto stanovnika planete. Ispod kupole staklenog grada sa strogo kontrolisanim vremenskim i temperaturnim uslovima, u uniformisanom društvu s kultom sofisticiranih mašina i industrijalizovane sreće, ličnost je tek podanička beznačajnost.
Roman je stravična slika budućeg sveta koji u spoju tehničko-tehnološke civilizacije s birokratskom diktaturom svodi ličnost na nulu, ustvari na brojeve.
Fabula romana, sumorna slika sveta budućnosti, odigrava se u državi koja se zove Jedinstvena Država, gde ljudi žive kao androidi – bez emocija, strasti i imena, u društvu, bez kreativnosti, u totalitarnom poretku gde nema samostalnog mišljenja i individualne originalnosti. Ljudski svet je kibernetska mašina kojom upravljaju savremeni inkvizitori. Svaki pojedinac je pretvoren u deo složenog i preciznog mehanizma, a celokupan život se nalazi pod kontrolom beskrupuloznih upravljača. Za privrženost režimu, za pokornost sistemu, dobijaju se ružičasti bonovi, i u određeno vreme, kad se spuštaju zastori, dozvoljeni su zagrljaji. Ko pokuša da izađe iz tog sistema strogo kontrolisanog ideološkog disciplinovanja, ritualnih obaveza i dužnosti totalitarnog društva, biva brzo identifikaovan, društveno izopšten i sankcionisan, i čeka ga smrt električnom mašinom.
Roman “Mi” bio je inspiracija za brojne potonje distopijske romane, kao što su Orvelova „1984.“ i Hakslijev „Vrli novi svet“.
Svaka sličnost anticipacije sveta budućnosti u ovom romanu sa aktuelnim inkvizitorima i savremenim tendencijama sistemske kontrole društvenog i privatnog života čoveka, kontrole čije najrigoroznije forme primene, već skoro usavršene, nalazimo u razvijenim društvima današnjice… očigledna je…
Trg Kocke. Šezdeset i šest moćnih koncentričnih krugova: tribine. I šezdeset šest redova: tiha kandila lica, oči koje odražavaju sijanje neba – ili, možda, sijanje Jedinstvene Države. Purpurno, kao krv, cveće – usnice žena. Nežne girlande dečjih lica – u prvim redovima, blizu mesta radnje. Produbljena, stroga, gotska tišina. Prema sačuvanim opisima, nešto slično su osećali drevni ljudi za vreme svojih „bogosluženja“. Ali oni su služili svome besmislenom, neznanom Bogu – mi služimo osmislenom i do tančina znanom; njihov Bog im nije dao ništa osim večitih, mučnih traženja; njihov Bog nije izmislio ništa pametnije nego, ne zna se zašto, da ljudi prinose sebe na žrtvu – a mi prinosimo žrtvu našem Bogu: Jedinstvenoj Državi – smirenu, osmišljenu razumnu žrtvu. Da, to je bila svečana liturgija Jedinstvenoj Državi, sećanje na mučeničke dane – godine Dvestagodišnjeg Rata, veličanstveni praznik pobede svih nad jednim, zbira nad jedinicom…
A gore je, na Kocki, pored Mašine – nepokretna, kao od metala, figura onoga koga mi zovemo Dobrotvor. Lice se odavde, odozdo, ne može razabrati: vidi se samo da je ograničeno strogim, veličanstvenim, kvadratnim obrisima. Ali zato ruke … Tako ponekad biva na fotografijama: suviše blizu, u prvom planu, postavljene ruke – postaju ogromne, prikivaju pogled — zaklanjaju sve ostalo. Ove teške ruke koje zasada još mirno leže na kolenima — jasno je: kamene su, i kolena – jedva izdržavaju njihovu težinu … I, odjednom se jedna od ovih ogromnih ruku lagano podigla — lagani, gvozdeni gest — i sa tribine, povinujući se podignutoj ruci, priđe prema Kocki jedan broj. To je bio Državni Pesnik na koga je pala srećna kocka da uvenča praznik svojim stihovima. I zagrmeli su nad tribinama božanstveni, bronzani jambovi – o onome bezumniku sa staklenim očima što je stajao tamo, na stepenicama, i čekao logičke posledice svog bezumlja. … Požar. U jambovima se njišu kuće, pršte uvis kao žitko zlato, stropoštavaju se. Grči se zeleno drveće, kaplje sok – samo su ostali crni krstovi skeleta. Ali, javio se Prometej (to smo, naravno, mi)
„I uprego je vatru u mašinu,I zakonom je okovao haos“.
Sve je novo, čelično: čelično sunce, čelično drveće, čelični ljudi. Odjednom nekakav bezumnik – „vatru je s lanca pustio na slobodu“ – i ponovo sve gine …
Ja, na žalost, stihove slabo pamtim, ali jednoga se sećam: nije bilo mogućno izabrati poučnije i lepše slike. Ponovo lagani, teški gest – i na stepeništu Kocke drugi Pesnik. Čak sam se pridigao: ne može biti? Ne: njegove debele, crnačke usne, to je on… Usne mu drhte, sive su. Ja shvatam: pred licem Dobrotvora, pred licem čitavog skupa Čuvara – ali ipak, tako se uzbuđivati. . . Reski, brzi – kao oštra sekira – horeji. O nečuvenom zločinu: o bogohulnim stihovima u kojima se Dobrotvor nazivao… ne, moj jezik to ne može da ponovi. R-13 se bled, ne gledajući nikoga (nisam očekivao od njega takvu stidljivost) – spustio, seo.
U jednom najmanjem diferencijalu sekunde promaklo mi je, naporedo sa njegovim, nečije lice – oštar, crn trougao – i u trenutku se izgubilo: moje oči – hiljade očiju – onamo, gore, prema Mašini. Tamo je – treći gvozdeni gest neljudske ruke. I, ljuljajući se usled nevidljivog vetra – zločinac ide lagano, stepenik – još – i još jedan korak, poslednji u njegovom životu – i on je, licem prema nebu, sa glavom zabačenom unazad – na svom poslednjem ležaju.
Kao sudbina teški kameni Dobrotvor obišao je unaokolo Mašinu, stavio ogromnu ruku na polugu… Ni šušnja, ni daha: sve su oči – na toj ruci. Kakav li mora biti taj vatreni, zanosni vihor – biti oruđe, biti rezultanta stotine hiljada volti. Kakva velika sudbina! Nemerljiva sekunda. Ruka se spustila uključujući struju. Sevnuo je neizdržljivo oštri zrak – kao drhtaj, jedva čujni tresak u cevima Mašine. Raspljošteno telo – sve u laganom, svetlucavom dimu – i naočigled svih kopni, kopni, rastvara se užasavajućom brzinom. I – ništa: samo barica hemijski čiste vode, koja je još pre jednog minuta bujno i crveno klokotala u srcu…
Sve je to bilo obično, sve je to znao svako od nas: da, disocijacija materije, da, cepanje atoma čovečijeg tela. Pa ipak, svaki put je to bivalo – kao čudo, to je bilo – kao znamenje neljudske moći Dobrotvora. Gore, pred Njim – zajapurena lica desetine ženskih brojeva, usta poluotvorena od uzbuđenja, cveće koje vetar njiše. Po starom običaju – deset žena je kitilo cvećem unifu Dobrotvora koja se još nije prosušila od štrcanja krvi.
Veličanstvenim korakom prvosveštenika On lagano silazi, lagano prolazi između tribina – a iza njega: u vis podignute nežne, bele grančice ženskih ruku i jednomilionska bura klicanja. A onda isto takvi poklici u čast skupa Čuvara, koji su nevidljivi ovde negde prisutni, u našim redovima. Ko zna: možda je baš njih, Čuvare, predvidela fantazija drevnog čoveka, stvarajući njihove nežne, strašne „arhanđele“, koji su od rođenja dodeljivali svakom čoveku. Da, nešto od drevnih religija, nešto što čisti, kao oluja i bura – bilo je u čitavoj svetkovini. Vama, koji ćete ovo čitati, – da li su vam poznati ovakvi trenuci? Žalim vas ako ih ne znate…
Ja imam u odnosu prema Jedinstvenoj Državi ovo pravo – da primim kaznu, i to pravo neću prepustiti nikome. Niko od nas, brojeva, ne treba, ne sme da se odrekne tog svoga jedinog — i utoliko dragocenijeg — prava. Sutra je dan godišnjeg izbora Dobrotvora. Sutra ćemo ponovo predati Dobrotvoru ključeve nepokolebljive tvrđave naše sreće. Razume se da to ne liči na neuređene, neorganizovane izbore kod drevnih ljudi, kad — smešno je i reći – unapred čak nije bio poznat ni sam rezultat izbora. Graditi državu potpuno na neproračunatim slučajnostima, naslepo – šta može biti besmislenije? A eto ipak ispada – bili su potrebni vekovi da bi se to shvatilo.
Da li je potrebno govoriti da kod nas i u ovome kao i u svemu drugom – ni za kakve slučajnosti nema mesta, nikakvih iznenađenja ne može biti. I sami izbori imaju više simboličan značaj: da podsete da smo mi jedinstven, moćan, milionskoćelijski organizam, da smo mi – govoreći rečima „Jevanđelja“ drevnih ljudi – jedinstvena Crkva. Jer istorija Jedinstvene Države ne zna za slučaj da bi se tog svečanog dana makar i jedan glas usudio da naruši veličanstveni unisono.
Pričaju da su drevni ljudi sprovodili izbore nekako polutajno, krijući se, kao lopovi; neki naši istoričari čak tvrde da su se oni pojavljivali na izborne praznike brižljivo maskirani (zamišljam taj fantastično-mračni prizor: noć, trg, figure koje se prikradaju pored zidova u tamnim ogrtačima; purpurni plamen buktinja povija se na vetru…) Zašto je bila potrebna sva ta tajanstvenost – ni do danas konačno nije objašnjeno; najverovatnije je da su se izbori vezivali za nekakve mistične, sujeverne, možda čak zločinačke obrede. Mi nemamo ništa da krijemo niti čega da se stidimo: mi praznujemo izbore otvoreno, časno, danju.
Ja vidim kako svi glasaju za Dobrotvora; svi vide kako glasam za Dobrotvora ja – i može li biti drugačije kad su „svi“ i „ja“ – jedno jedinstveno MI. Koliko je to plemenitije, iskrenije, više nego kukavička, lopovska „tajna“ kod drevnih ljudi. Onda: koliko je to celishodnije. Jer ako bi čak i pretpostavili nemoguće, tj. nekakvu disonancu u običnoj monofoniji, onda su nevidljivi čuvari ovde, u našim redovima; oni istog trenutka mogu da ustanove brojeve koji su pali u zabludu i mogu da ih spasu od daljih njihovih pogrešnih koraka, a Jedinstvenu Državu – od njih samih.
Jevgenij Zamjatin, Mi
prevela: Mira Lalić
“Mi” – roman Jevgenija Zamjatina napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →