Milan Kundera nije pisao romane i priče pod naletima inspiracije, nije stavljao na papir to što mu je došlo u misli. Kundera je pisao fikciju koja je htela nešto da kaže o stvarnosti, nešto suštinsko, nešto politički i nešto filozofski. To je poduhvat, u punom značenje te reči. Autor je morao da razume šta je roman, kako se ta književna forma razvijala, gde su bili lomovi, kako se rađalo novo, kako je preživljavalo staro… Sve to je morao znati da bi mogao ostvariti svoj naum – da bi napisao fikciju koja govori o jednom vremenu, ali i o velikim dilemama čovečanstva. Sam Kundera nije voleo da se njegova umetnost naziva filozofijom, ali je to svakako bila.

Tim temama slavni pisac se bavi u eseju „Umetnost romana“. Knjiga je neobično koncipirana, a sastavljena je od tekstova koji su nastajali za razne, konkretne prigode. Tekstovi koje je autor izgovarao na predavanjima ili ih je pisao za časopise, ispresecani su delovima intervjua koje je autor dao Kristijanu Salmanu za časopis „Paris-review“ iz Njujorka.

Kundera u tekstovima piše o romanima koje smatra prevratničkim, potom objašnjava zašto su tako bitni i kako su uticali na njega. U intervjuima priča o sopstvenim delima, najviše o kompoziciji romana.

Sve počinje, a kako bi drugačije, sa Servantesom i čuvenim romanom, prvim modernim romanom, delom „Don Kihot“. Potom u tekstovima prolazi celu istoriju romana, sve značajne tačke, tamo gde se lomilo.

Ukratko, Servantes postavlja stvari kako treba, on parodira, izvrće i eksperimentiše, a onda roman zahteva totalnost. Što je više rečeno o svim aspektima likova, to je roman bolji. Zanima nas kako izgledaju, šta pričaju, znamo njihov psihološki karton, njihove motive, želje, način oblačenja… Taj dugi niz razbija pojava epistolarnog romana. Tu mnogo toga otpada. Na kraju glupo je u pismu pisati o tome kako si obučen dok ga pišeš. U roman tada ulaze misli junaka, njihova intima, dok sve spoljašnje otpada. Tako ćemo doći do romana 20. veka, do toka misli. Tu se ulazi u glave junaka i piše kao da pisac može čuti njihove misli. Do danas su ta dva načina posmatranja ostala dominantna, nekada ih pisci kombinuju, a nekada uzimaju u celini. Jedino ostrvo u tom moru je Kafka. Kod njega nema ničega, bukvalno ničega, nema ni totalnih opisa, nema nikakvih opisa likova, mi ne znamo šta oni nose, nemamo pojma ni kako izgledaju, ne znamo koji su im motivi, nema psihologije… Takođe, mi ne znamo ni o čemu junaci razmišljaju. Kafkini junaci su svedeni na spoljašnje uticaje. Ta spoljašnjost ih je u potpunosti oblikovala, toliko je jaka da sve ostalo nije bitno, pa nam istorija romana nije ni potrebna, Kafku možemo i moramo čitati u potpuno drugom ključu.

To saznanje fasciniralo je Kunderu. Tako su najznačajniji češki pisci započeli neobičan dijalog. Pri tom treba naglasiti da je samo jedna četvrtina od dve karijere ispisana na češkom jeziku. Kafka je pisao na nemačkom, a Kundera na češkom na početku, a potom na francuskom.

Uticaj Kafke, tačnije uticaj zaključaka koji su usledili nakon čitanja Kafke, jasan je iz prvog odgovora na pitanje novinara:

– …moji romani nisu psihološki… oni se nalaze s onu stranu estetike romana koga obično zovemo psihološkim.

Potom sledi veliki intervju, remek-delo žanra. Kundera demistifikuje svoje romane, kao i postupak pisanja. Toliko ide daleko da vam se može učiniti da je to tako lako da i vi evo sada možete napisati nešto na tom nivou. Tako je sve lako i razumljivo. Samo treba malo promisliti i sesti za prazan papir.

Kundera priča zašto nema unutrašnjih monologa, kako je sve romane i sve likove prvo sveo na nekoliko reči, pa je onda ispisao sve ostalo. Potom objašnjava kako čita romane, kako tumači istoriju… Govori o tome da roman ne ispituje stvarnost, već ispituje postojanje i otkriva ljudske mogućnosti. „Romansijer nije ni istoričar ni prorok: on je istraživač postojanja“.

Jedan deo intervja posvećen je arhitekturi njegovih romana. Tu govori o tome kako je muzika uticala na njega, kako su veliki kompozitori prvo morali da stvore strukturu da bi potom pisali i samu muziku i kako je to uticalo na arhitekturu njegovih romana. Kada se pozove na matematiku stvari postaju zbilja komplikovane… Muzika, matematika, arhitektura i roman. To su ključne tačke za razumevanje Kundere. Bar jednog sloja. Od mnogih slojeva.

Kundera ništa ne krije, beži od mistifikacije, želi sve da razotkrije i objasni, a, ipak, što više objašnjava to vam je teže. Početni utisak da je sve tako lako, da samo što niste seli i napisali prve redove romana, pretvara se u težinu, jer počinjete da shvatate da je lakoća došla iz težine, da nema lakoće bez težine. Kad je to shvatio Kundera je napisao jedan od najvećih romana književnosti. Vidite kako je lako, zar ne?