Milan Pantelić: Indoktrinacija, plastifikacija i transcendencija

Milan Pantelić rođen je 1986. godine u Šapcu. Diplomirao je 2010. godine na Fakultetu  primenjenih umetnosti u Beogradu. Doktorirao je 2018. godine na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek Primenjeno slikarstvo. Od 2020. godine radi na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek  Primenjeno slikarstvo. Do sada je realizovao 13 samostalnih izložbi i učestvovao na preko 40 grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu (Kina, Srbija, Bosna i Hercegovina, Poljska, Rusija, Indija, Egipat, Nigerija, Makedonija, Austrija, Tunis i Slovenija). Realizovao je 13 javnih radova (murali, zidne komozicije i moazaike) u Srbiji, Egiptu i Tunisu. Dobitnik  je 7 međunarodnih nagrada iz oblasti slikarstva. Živi i radi u Beogradu.

Pre samog upuštanja u Milanov naslikani svet moram da napomenem da nisam imao prilike da Milanove slike vidim uživo, što mi je onemogućilo da u potpunosti doživim grandioznost njegovog umetničkog izraza, imajući u vidu da su u pitanju uglavnom slike velikih formata, 300 x 200, 200 x 170, 200 x 130, 200 x 100 cm… Fotografije sa neke od izložbi u jednom smislu mogu dočarati taj osećaj, kada se veličina slike može porediti sa nekom drugom veličinom, na primer sa nekim posetiocem izložbe ili autorom koji stoji pored neke svoje slike, ali ništa ne može zameniti taj osećaj i doživljaj direktnog suočavanja sa umetničkim delom.

U pitanju su slike koje se bave identitetom čoveka, problemom ekologije, medijskom manipulacijom, otuđenjem, ljudskoj podređenosti potrošačkom svetu. Bilo da prikazuju pojedinca ili grupu ljudi, poruke koje slike nose odnose se na kolektiv, mnoštvo, društvo, čitavu ljudsku civilizaciju. U tom smislu one i jesu jedna kritika društva koja kao i svaka (negativna) kritika vrlo često prikazuje ono što se ne želi videti ili pak odbija da prihvati, a tu nam je pred očima, ali mi jednostavno to ne vidimo. Kao da nemamo oči ili kao da su nam oči odmotane i prikrivene pa nam je vid onemogućen. Ili što bi rekao narod „slepi kod očiju“.

 

Kriza identiteta i indoktrinacija

Na Milana kao autora uputila me je njegova slika Novosti, ulje na platnu, 200×130 cm, naslikana 2017. godine, na koju sam slučajno naleteo na netu. U pitanju je svojevrstan portret čoveka kome su čitava glava i lice obmotani novinskim člancima i isečcima iz novina: Novosti, Politika… Tu i tamo nazire se neka sličica kao deo nekog članka, ili neka nepotpuna, nedovršena reč, koje svakako da nisu slučajno izabrane (naslikane), pa tako na slici možete pročitati: dokumen… ac i licemerje, društvo, …epoveren…, …ubrizga…. gužva, pokaž…

Novosti, 2017, ulje na platnu, 200×130 cm

Nemogućnost da se pročitaju cele reči ima svoju svrhu. Na taj način autor posmatraču slike daje određene smernice i sitne nagoveštaje u cilju rastumačivanja naslikanog portreta, ali izaziva osećaj nedorečenog ili namerno prećutanog dajući na taj način mogućnost donošenja ličnog zaključka. Jedine cele reči koje se vide na slici jesu Novosti, Politika, Društvo i Licemerje. To i jeste ono što je autor naslikao na svojoj slici. Novosti i Politika jesu medijske kuće koje kreiraju i utiču na javno mišljenje društva a pod uticajem politike stvaraju jedno licemerno društvo koje će uvek delovati u interesu onih koji vladaju. Uticaj masmedija na svakog pojedinca je ogroman. To je neporecivo i to se vidi na svakom koraku. Manipuliše se i spinuje svakodnevno i u svakom trenutku. Svako od nas, kao deo društva i ovog posrnulog sveta, je u tom medijskom metežu u manjoj ili većoj meri zaveden, ali većina je zaluđena i zaslepjena raznim spinovima i različitim verzijama istine. Lik na slici „zatrpan“ tim silnim vestima i novostima iz dnevnih novima izgubio je svoj identitet i karakter, tako da je ostala samo hororična kontura i obličje čoveka napravljeno po meri i svrsi oligarha i moćnika. Jedino se oči uočavaju iz tamne podloge slike ali i oči su počele polako da gube sjaj. Čak se jedno oko i ne vidi, već se samo nazire tama koja nagoveštava dubinu i intezitet mraka koji je se nalazi unutar duše i uma indoktriniranog čoveka.

Dakle, masmediji nam kreiraju život i stvarnost u toj meri da smo izgubili svoju ličnost i karakter i postali samo bezlične marionete, koje se pokreću i upravljaju tim nevidljivim koncima medija. To će dovesti do potpunog gubitka identiteta i individualnosti, odnosno, do totalnog masovnog ropstva i podređenosti sistemu. A kako će izgledati jedna takva indivudua može se videti na Milanovim slikama.

 

Plastika je večna

U drugi ciklus, možemo uvrstiti autorove portrete koji su u likovnom smislu izraženi kao „simbioze“ ljudskog tela sa plastikom to jest prirode sa veštačkim. Kao i u prethodnom ciklusu glave su delimično ili u potpunosti obmotane najlonom. Samo to autorovo spajanje živog bića sa tvorevinom homo sapijensa, plastikom, koja će ga svakako nadživeti na ovoj planeti, odmah me je asociralo na numeru Idola – Plastika u kojoj pevaju:

Ja nosim plastično odelo i plastika je moja hrana možda sam plastičan i ja.

Mislim da je ova pesma i više nego savršena za ovaj opus.

U pitanju su anfas porteti bez onih najbitnijih karakteristika portreta, crte lica su u potpunosti skrivene, jer je čitava glava ili veliki deo glave odmotan i stisnut sintetikom do potpunog gubitka prepoznatljivosti pa samim tim i individualnosti. Međutim, za razliku od izgubljenog identiteta prekrivanjem sve većim medijskim mrakom, koji je na Milanovim slikama prikazan licima sačinjenim od novinskih članaka, ovde se iznosi jedna drugačija simbolika.

Sivi portreti, 2018, ulje na platnu 120×120 cm

Plastične kese i najloni kojima su prekrivene i obmotane glave naslikanih likova nedvosmisleno nagoveštavaju stradanje ljudskog bića, baš iz razloga što se iz naslikanog može uočiti, da im manjka kiseonika, da ne mogu da dišu, da im se život bliži kraju. Međutim, to upućuje i na propadanje čitavog eko sistema čiji je homosapijens kao vrsta sastavni deo, a koji je najvećim delom i prouzrokovao globalnu eko katastrofu koja je čitavu Planetu Zemlju dovela do ivice egzistencije.

Ovo potvrđuje i slika na kojoj dominiraju kese koje se pobednički vijore i lete čitavim prostorom na slici jer asociraju na poraz prirode i ekološku katastrofu, sa jedne strane, dok sa druge strane natpisi koji se naziru na kesama upućuju na podređenost naše civilizacije potrošačkom društvu i globalizmu, glavnom uzročniku globalne kataklizme koja se polako približava.

Evo šta za Milanove portrete kaže Dr. Adel Mustafa, predavač na Fakultetu lepih umetnosti, Univerzitet Aleksandrija, Egipat:

Milanovi likovi podsećaju na transformisane likove Frensisa Bejona, njegovi nemi krici na Munkov „Vrisak“ a njegove misli podsećaju na Bojsovu filozofiju.

I dok Dr. Adela Milanovi grotesni likovi na portretima upućuju na jednu od najpoznatijih i najskupljih svetskih slika, mene su ovi portreti sa ljudima i ženama se kesama na glavi najpre asocirali na nadrealistu Renea Magrita i njegovu sliku „Ljubavnici“. Iako je u pitanju drugačija simbolika koju nose Milanove slike, moj prvi utisak bio je taj.

Magrit se u svojoj slici fokusirao na ljubavnu zaslepljenost i te međuljudske odnose, dok se Milan fokusirao na plastiku, proizvod koji je postao najveći suptstitut prirodi. Supstitut i opasnost po čitav eko-sistem. I ako čovek nestane sa ove planete baš zbog te svoje oholosti, egoizma i nezasitih megalomanskih apetita, nakon što prođu eoni, plastika će biti ta koja će tim nekim narednim civilizacijama ili kulturama koje će možda živeti na ovom trećem kamenu od Sunca biti dokaz da je na Planeti Zemlji postojala neka navodno cvilizovana rasa koja je ipak sama sebi došla glave uništivši gotovo čitavu planetu.

Rene Magrit – Ljubavnici 2, 1928.

 

Asocijalizacija

Na Milanovoj slici Čas (razred) koja je jedna od njegovih dimenzionalno najvećih slika 300×200 cm, prikazan je mračni ambijent današnjice koji prikazuje mrak u kojim je zapalo naše društvo i naša čitava civilizacija. Iako na slici ima svetlosti koja isijava sa ogromnih ekrana (monitora) koji se nalaze ispred svake individue, to ne znači da autor tom svetlošću želi da poruči da u svom tom mraku postoji i tračak svetlosti koji simbolizuje nadu. Naprotiv, ta svetlost je zapravo izraz čovekovog posrnuća i podređenosti modernoj tehnologiji koja svakim danom u sve većoj meri utiče na naš život i polako nas pokorava i čini zavisnim. To ovoj slici, pa samim tim Milanovom stvaralaštvu daje i epitet distopije koja je eto već počela da nam se dešava.

 

Iskorak u treću dimenziju i prelazak na drugu stranu

Milan svoje stvaralaštvo nije stvarao samo na konvencionalnim materijalima koje koristi većina slikara. On je eXperimentisao i sa trećom dimenzijom.

Milan je pojedine svoje slike slikao na čamcima i kanuima pa su tako njegove slike postale ujedno i skulpture iskoračivši iz dvodemizionalne slike u dubinu treće dimenzije odnosno unutrašnjost čamca. U pitanju su ženska tela obmotana najlonom naslikana unutar čamaca koji je, eto, postao slikarsko platno. I opet sve deluje impozantno i zastrašujuće u istom trenutku, možda baš zato što ta tela obmotana poliestrom ili peveceom zapravo upućuju na smrt odnosno zločin, ubistvo. Zar se nastradali ne stavljaju u mrtvozorničke pvc vreće? Zar ubice svoje žrtve ne obomotavaju u najlon i raznim selotejp trakama da bi ih lakše uklonili sa mesta zločina, sakrili ili bacili u reku, more, okean i tako možda sakrili svoj zločin?

Zar čamac u tom smislu ne upućuje na reku, more i okean? Šta autor želi da nam poruči slikajući svoje slike na čamcima? Mitološki gledano, zar se čamac nije koristio za prevoz duša u podzemni svet prelaskom reke Stiks, pa se shodno tome slikanje na čamcu ženskih trupla obmotanih najlonom može posmatarati u tom smislu. Pored pomenutog, ako se osvrnemo na tradiciju Vikinga, možemo zaključiti da su Vikinzi svoje znamenite ličnosti i najveće ratnike sahranjivali na brodu ili čamcu tako što bi leš položili na čamac zapalili čamac i pustili da sam plovi da bi pokojnik na taj način otplovio u Valhalu. U tom smislu Milan je nad ženskim telima umotanim u plastiku koja je slikao na površini i unutrašnjosti čamca, svojim slikanjem simbolično, da ne kažimo magijski, sprovodio čin sahrane same suštine i prirode ljudskih bića koja su nastradala u toj ljutoj bitci sa samim sobom.

Posmatrano iz drugog ugla, zar sam čamac ne podseća na mrtvački kovčeg, tako da naslikana tela simbolizuju fizičku smrt  a čamac predstavlja sredsvo pomoću kojeg će duša preći na drugu stranu, nedokučivu i nepoznatu.

Sve to i još mnogo toga nose slike Milana Pantelića. Ako budete u prilici da odete na izložbu, nemojte razmišljati, idite. Videće velika umetnička dela u svakom pogledu.

Za P.U.L.S.E: Miljan Ristić 

AUTORSKI PROFIL

Miljan Ristić rođen je 3. 11. 1974. godine u Negotinu. Živi i stvara u Negotinu. Do sada je objavio devet knjiga: Uvertira (2001), DemoNkratija (2004), Extra nemirci (2009) Nitogen (2013), Vizije (2015), Ludilo ljubavi (2018), 100 Pesama - muzika moje duše (2019), Budalizmi (2020) i eXperiment u kome je sve moguće (2021). Piše prozu, poeziju, aforizme. Takođe, piše i recenzije muzičkih albuma, knjiga i filmova.
Njegovi literarni radovi objavljivani su u više književnih listova, publikacija, fanzina, kao i web magazinima, blogovima, portalima, a pojedini tekstovi prevođeni su na svetske jezike. U internet svetu poznat je kao eXperiment. Pod tim pseudonimom stvara na svom blogu/portalu http://exxxperiment.net. U toku 2016. i 2017. godine bio je glavni urednik BUKTINJE – časopisa za književnost, umetnost i kulturu. U tom vremenskom periodu uredio je i objavio 7 brojeva časopisa od 47 do 53. Član je Srpskog književnog društva. Član je redakcije vebzina Helly Cherry. Autor je radio emisije eXperiment u kome je sve moguće koja se emituje na internet radiju Undergrand radio.

4.7 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments