Ulogujte se / Kreirajte profil

Milan Pinterović – prilog enciklopediji mrtvih

Sredinom devedesetih radila sam u Gerontološkom centru u Subotici. U centru je živeo i čika Milan Pinterović, tada smo ga tako zvali – čika Milan. To je ono prisnije, a mnogi su ga oslovljali sa – gospodine.

Živeo je na prvom spratu lepe i udobne zgrade Doma penzionera, sam u sobi nameštenoj jednostavno i bez ulepšavanja: krevet, sto, nekoliko stolica, komoda za odelo i sitnice. U jednom ćošku sobe stočić sa priborom za kafu i malim rešoom. I to je sve, osim povelike slike, uramljene tankim ramom i prekrivene staklom. Na lici je bio crtež, rađen tamno-ružičastom olovkom; to je bio portre jednog mlađeg, nasmejanog, srdačnog čoveka, čiji se lik mogao brzo prepoznati. Doktor Kristijan Barnard, čuveni hirurg iz Južne Afrike, koji je 1967. godine napravio prvu transplantaciju srca s čoveka na čoveka. Tada je to bio svetski događaj, a lice nasmejanog četrdesetsedmogodišnjeg zgodnog hirurga se smešilo iz novina i sa tv ekrana. Svet je bio radostan zbog njegovog neverovatno hrabrog i spretnog postignuća, a pamtio je, uzgred, njegov lep i srdačan lik. Doktor Barnard je tada putovao po svetu, obilazio bolnice i kolege koji su bili zainteresovani za njegov rad.

Tada je čika Milan Pinterović napravio portret čuvenog hirurga i uspeo da nekako dođe do njega i pokloni portret. Čuveni hirurg je bio zadovoljan poklonom i čika Milanu ukazao zahvalnost, potpisavši se na kopiji portreta koju je čika Milan i držao kod sebe. To je taj portret, jedina slika u skoro monaški uređenoj sobi čika Milanovoj. Portre je stajao na zidu, iznad njegovog kreveta. Čika Milan se ponosio crtežom koji je sam napravio, kao i ličnim susretom sa čuvenim doktorom. To je bilo u vreme kada je čika Milan Pinterović bio uveliko radan, poznat i aktivan, i tek koju godinu mlađi od doktora Barnarda, pa je putovao.

Ko je bio čika Milan Pinterović?

Bio je u ratu partizan i glumac. Čovek koji se još u ratu sa Nemcima, popeo na pozorišne daske, sa svojim drugovima i drugaricama. Otišao je u partizane pre svoje dvadesete godine. Tada je počeo da glumi. Karijeru je nastavio i gajio je godinama posle rata, sve negde do blizu sedamdesetih prošlog veka, kada se zbog iscrpljenosti i zdravstvenih tegoba – povukao.

Upoznala sam ga prilikom redovnog obilaska starijih i starih ljudi u pomenutom centru i imala priliku da ga upoznam, a tokom godina svog rada često posetim. Komunikativan i razgovorljiv sa nekolicinom ljudi, inače, bio je povučen, držao se svoje sobe i velike terase koja se pružala iz sobe i na kojoj je mogao da sedi, razgleda park ispred zgrade, da oko sebe sluša razgovore i ptice. I uživa u mirisu i lepoti cveća u parku. Obično je tako radio – skuva sebi kafu, iznese stočić vani, i sa uživanjem razmesti dzezvu i šoljice; bude na stočiću i koji ratluk i jabuka za gosta. Onda sedne, zapali cigaretu i uživa. Retko mu je ko dolazio i retko je kome je išao. Bio je korektan u obavljanju kućnog reda u domu penzionera, od obeda do zajedničkih okupljanja stanara kada bi se šta proslavljalo, ali sam nije učestvovao u kulturnim i zabavnim programima. Bio je stasit, srednje visine, uspravno držanja, dopadljiv. Uglavnom je bio sam, doteran, u urednom i lepom odelu, sakou i pantalonama bež boje. Imao je lepo pravilno lice, nosio je naočare, a kosa, seda, češljala se prosto sama, nagore, kao kod holivudskih glumaca: negovana, čista, začešljana, svaka dlaka na svom mestu, zalisci visoki. Pušio je puno, nosio je muštiklu, i pažljivo njom rukovao, pušio je sporo i sa uživanjem. U malom levom dzepu sakoa bila je zadenuta maramica diskretnih boja. Cipele uredne, poluduboke sa šniranjem.

Rođen je u Slavoniji mestu za koje je on govorio da je to „mesto gde je rođen Saša Zalepugin“; poznavao ga je i smeškao se, pričajući o njemu. Saša mu je ostao u lepo sećanju.

Čika Milan je pripadao plejadi glumaca, poznatih, cenjenih, izraslih iz rata. Zabeležen je i slikan u starim publikacijama, skupa sa Marijom Crnobori, Brankom Veselinović, Milanom Ajvazom, Milivojem Živanovićem, Dejanom Dubajićem, Stevom Žigonom, Zoranom Ristanovićem … Duga je lista ovih umetnika koji su činili ratni i poratni umetnički ansambl, koji će vremenom stvarati jugoslovenska pozorišta, počev od onih u Beogradu. Čika Milan je igrao sa pomenutim legendama i tokom niza godina putovao sa njima po celoj zemlji. Već krajem pedesetih, ekipe glumaca su mogle da daju predstave u većim i manjim salama prvih pozorišta u gradovima, prvih domova kulture u provincijskim mestima, u salama seoskih zemljoradničkih zadruga … Repertoar je bio domaći i strani. Bilo je puno dobrih predstava. Umetnici su bili sjajni. Balkan je nemiran i divlji, urnebesan i opasan, ibiće da baš zbog toga gaji dobre talente za glumu i umetnost uopšte.

Čika Milan je igrao negde do poslednjih šezdesetih godina prošlog veka svuda i na svakom mestu. Kada se desilo da je na jednoj predstavi, (izgleda da je to bilo u Užicu), zanemeo na sceni, a potom da ne progovori tokom par minuta, znao je da više neće biti na sceni; tih par minuta ćutanja se seća kao agonije; pokušao je da govori, ali reči nije bilo. Nakon ove predstave povukao se sa scene. Bio je penzionisan, ne zato što nije više govorio, (probao je on ponovo da govori) nego zato što se plašio da mu se nešto slično ne ponovi na sceni, a to naravno, nije želeo.Nije imao porodicu i nije se vratio u rodno mesto. Kada je bio u prilici da dođe u dom penzionera, prihvatio je. Pominjao je da je tokom prvih godina boravka u domu, išao u Beograd da poseti kolege i koleginice, a oni su ga, iz kolegijalnosti i saosećanja, posećivali u domu, spremali mu pakete i nabavljali lekove koji su mu bili potrebni.

Kada sam obilazila čika Milana, on se još uvek dobro držao. Voleo je da popijemo zajedno kafu i rado je pričao o svojim umetničkim godinama. Kuvao je dobru kafu, onako ritualno, pažljivo, polako. Imao je puno starih publikacija od vremena rata pa nadalje, najmanje deset godina, i, čuvao ih je. Davao ih meni na čitanje, a ja sam mu uredno vraćala, jer je on to očekivao od mene. To je bio njegov svet. Pokazivao mi je svoje predstave i predstave svojih kolega u već ostarelim monografijama pozorišta, rađenim uglavnom od novinske hartije. To je bilo pravo blago, čitava mala pozorišna i filmska biblioteka. Verovatno je da to malo blago nije sačuvano i predato tamo gde ga valja predati. Nažalost.

Ja sam otišla iz Subotice krajem 2003. godine. Čika Milan je tada bio još živ. Nešto docnije čula sam da ga je počela hvatati demencija.

Šta je dalje bilo, ne znam, ali je izvesno da nije više živ, a gde je pokopan i da li mu ko kadgod položi cvet na grob – ne znam.

Za P.U.L.S.E: Slavica Vukasović

  •  
  •  
  •  
  •  



Ostavite komentar

Komentari objavljeni na sajtu ne odražavaju stav uredništva, a stavovi objavljeni u tekstovima nisu nužno i stavovi redakcije.

Zabranjeni su govor mržnje, pretnje, uvrede na nacionalnoj, religioznoj, rasnoj ili polnoj osnovi, kao i psovke. Zabranjeno je i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Takođe, komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni.

Obavezna polja označena su *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.