Milan Tucović – O dečaku koji je nosio svetlo

Ulogujte se / Kreirajte profil

Milan Tucović – O dečaku koji je nosio svetlo

.

Become a Patron!

.

„Svaki pravi bol je ispisan po rubovima supstance misterioznog porekla u poređenju sa kojom je granit mekan kao puter. I večnost ga ne može izbrisati“ D. Bucati

Kako je sve počelo? Uvek se pokušavamo setiti početka, kao da se u njemu krije odgovor na tajnu koju nešto, što nam je jako drago i važno obavezno sadrži.

U slučaju slikara Milana Tucovića koji nas je iznenada i prerano napustio prošle godine ovo pravilo ne važi. Za mene je svaki provedeni trenutak sa njim bio drag.

Prvi susret zbio se ispred Kinoteke u Kosovskoj ulici. To veče išla je projekcija Ivanovog detinjstva A.A. Tarkovskog. Sa Milanom me upoznaje moja školska drugarica, njegova buduća supruga Mila Kolarević. U nekom kaputiću, pod rukom blok za crtanje, on pre početka projekcije crta, skicira ljude oko sebe. Milan opčinjava nestvarnim talentom za crtanje sve okolo. Žamor zbog prepoznatog talenta se utišava, jer svetla se gase. Počinje film, magija Tarkovskog se prenosi i na naša lica. Prećutno se klanjamo majstoru…Po završetku projekcije polako napuštamo salu, ali mnogi u mladiću sa blokom za crtanje pod miškom, prepoznaju „dečka koji obećava“. Dijana, moja devojka i buduća supruga je jedna od njih…

Beogradska košava nas rastavlja i odnosi u različite krajeve grada, a onda obešenjački, ko zna zašto i kako opet spaja. Naši životi sačinjeni od trenutaka, tada opet zasijaju nekim posebnim sjajem, koji je nosio taj neobično talentovani mladić. Pojavljuju se prve slike, prve izložbe. Susreti sa njegovim slikama mnogima ostaju trajno utisnuti u Duše. Nešto kao u onoj pesmi Arsenija Arsenjeviča Tarkovskog „Prvi susreti“…Kao da naziremo nešto sa one strane ogledalnog stakla.

Na drugoj izložbi u KC Studentski grad, pomažem kod kačenja slika. Više se divim slikama i radoznalo razgledam, nego što vodim računa o ekserima koji se ukucavaju čekićem praveći pripremu za slike. Odjednom tu su Mali čuvar, Hrabal, kavezi sa pticama. Uživam! Slikara brinu netalentovani šegrti, što „pomažu“. Blag, kakvog ga je Bog dao, on nam to nikada neće reći, neće povrediti. Nad postavljanjem slika lebdi kao kob raspad države, kao „ludak sa britvom“ iz one gornje pesme Arsenija Tarkovskog. Osećamo njegov hladni dah za našim vratom i pomalo se ježimo. Jedan pogled je dovoljan i znam da se Razumemo…

U 4/4 taktu godine studiranja prolaze. Sazrevamo, svakoga dana u svakom pogledu…Ta retka, topla druženja se meškolje i nalaze trajno mesto u mom srcu. Teme su razne od umetnosti, preko običnih životnih. Vrlo često tema je vino, koje nas sve opčinjava i uz njega delimo one male tajne „što se samo nekom šapnu, ti znaš“…Nadahnuto mu pričam o vinskim sortama trudeći se da dostignem plastičnost predavanja mog profesora na predmetu Tehnologija vina gospodina Daničića. Milan je pored dara za slikanje imao i dar za slušanje, a ova tema ga je posebno interesovala…Tako uz degustiranje stičemo prve impresije o razlikama traminca iz Iloka ili Slavonske Požege, italijanskog rizlinga (graševine) iz istih podruma, lepote crnog burgundca ili merloa iz podruma Navipa, plavca malog sa Pelješca ili istarskog terana itd.

Pravi mali bum za sve nas njegove prijatelje, bila je izložba u galeriji KNU. Ostali smo zapanjeni lepotom slika. Sećam se rasporeda slika, prvih utisaka. Gradirano prvo je opčinjavala slika „Kratki život Stoje Stanić“, onda „Matricaria camomila“ i „Dečak koji je nosio svetlo“, „O detinjstvu, snu i vetru“…Matricaria i dečak su ostale uz Milana ceo život. Meni su jedne od najdražih njegovih slika, a eto i on je imao neku posebnu ljubav za iste. Od ove izložbe slikar postaje poznat i cenjen u širem krugu ljubitelja slikarstva…Jedna od slika sa te izložbe postaje deo moje porodice. Sujeverno, smatram nekako da nas ona čuva sve ove godine. Slika je inspirisana između ostalog i stihovima Borisa Leonidoviča Pasternaka. Prevod te njegove pesme („Zimska noć“), radila je Desanka Maksimović. Moja omiljena pesma iz stihova Jurija Živaga je ta i pesma „Vetar“. Obe su prenete na sliku u koju s vremena na vreme pogledam i odmah mi bude lakše.

Pred slikama Milana Tucovića vlada neka posebna tišina. Tišina iz samih slika kao da „isijava“ pravo u naše Oči i Dušu. Večita zapitanost čoveka o smislu života, kao da utišava sve zvukove i prigušuje boje. Ako verujemo da „Lepota će spasiti svet“ i ako je “Vreme najbolji sudija“, onda ne sumnjam da će rad ovoga slikara doprineti prvom i biti blagonaklono gledan i u vremenu koje dolazi.

Nama koji smo imali prilike da se sa njim družimo, njegov odlazak biće nenadoknadivi gubitak. Nosio je svetlost i njome obasjavao i sve oko sebe. Sada kada „tapkamo u mraku“, ona njegova samilosna suza i topla reč i osmeh mnogo nedostaju. Boli izistinski tvoje odsustvo i što je ono duže, to sve više bivamo svesni veličine gubitka.

Od svih tvojih sećanja posebno su mi draga ona iz Gorobilja koje si tako voleo. Magija noći kada odjednom ljudi prećutno postaju saglasni da i neka druga realnost možda postoji i kada počne da nas opčinjava magija mesečeve svetlosti i dalekih zvezda u koje tako retko zagledamo. Tu si kao I.I. Levitan poznati slikar ruskih pejzaža, koji je večito bio zagledan u nebo i oblake, ti bio zatečen lepotom zvezdanog neba, lepotom beskraja.

Svi ti naši susreti su za mene bili draga, predraga Pristaništa. U njima bi moja Duša nekako vaskrsla iz mrtvila i ja bih osetio da „govoriti, znači biti večito na putu“.

Sad mi ostaje da „U očekivanju promene“, posmatram kako vetar mreška mirnu vodu Pristaništa.

Milan Tucović: Dečak koji je nosio svetlo, 1998, metal, ulje na drvetu, 43 x 34 cm

Milan Tucović, Memorija pristaništa

Milan Tucović: “U očekivanju promene”

Milan Tucović: “Matricaria chamomilla”

Milan Tucović; “Čuvari sna”

Ako bi trebalo nešto reći na kraju ovoga sećanja, neka to bude Bulatova pesma …

Клянусь, что это любовь была,
посмотри – ведь это ее дела.
Но знаешь, хоть Бога к себе призови,
разве можно понять что-нибудь в любви?

U Beogradu, 02.03.2020.

za P.U.L.S.E: Goran Đerić

 

 

 

  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  



2 komentara na tekst Milan Tucović – O dečaku koji je nosio svetlo

  1. Jovan Todorović

    04/03/2020 at 17:14

    Odavno nisam pročitao tako lep i nadahnuti tekst. Zainteresovan sam za slikara čije delo nisam poznavao.

  2. Весела

    07/03/2020 at 16:42

    Предиван умјетнички живот, замах и дјело.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.