„Ne umire se od smrti, već od taloženja života“ Milenko Bodirogić

Čemu literatura? Mogli bismo se upitati posle čitanja ovog dobro pisanog, ali teškog, mučnog dela, posvećenog, čemu tačno?: umiranju? nostalgiji? sećanju i zaboravljanju? depresiji? ceremoniji opraštanja? Kao svaka prava umetnost, ovaj roman nas u prvom redu podstiče na razmišljanje.

Čemu umetnost? šta je život? – neminovno nam se nameće pitanje povodom pripovedanja o jednom naizgled gubitničkom životu (ali koji čovek nije uvek na gubitku?) praćenom dubokom, tamnom senkom depresije i zaključenom slikom tantosa, odnosno neminovnom pojavom „Gošće“, koju nam pripovedač nagoveštava još od prvih stranica priče. Ali ako se i posle Aušvica ipak može i mora pisati – da iskrivljeno parafraziramo Adorna – onda nema sumnje da je pisanje, tačnije pripovedanje bez obzira na okolnosti i motive, deo onog po čemu bismo i mogli identifikovati ljudskost i koje nas dobrim delom definiše, bar ono vreme koje dišemo i hodamo zemljom.

Svako u životu prođe, na ovaj ili onaj način, kako svoje rane jade, tako i svoju, baštu, pepeo.

Po šumama i gorama je roman sa relativno jednostavnom temom: dva vremešna prijatelja – Rajić, hronični bolesnik, ali strasni planinar odnosno prema prilici i hodač, desetak godina stariji od onog drugog, pratioca i pripovedača koji u prvom licu priča ovu priču – hodaju, u nekoj vrsti hodočašća po šumama i gorama bivše domovine, obilazeći neka od skoro nasumice izabranih, a opet kultnih mesta partizanske epopeje o kojoj Rajić zna sve do najmanjeg detalja.

„Rajić se, činilo mi se kretao i kroz prostor i kroz vreme, onako kako to čine hodočasnici, obilazeći sveta mesta a čeznući za svetim vremenom epifanije, s tim što je Rajić bio nevernik, ateista…hodočasnik revolucije, kojemu bogojavljenja i ukazanja nisu bila potrebna, već procepi i surduci u narastajućem zlu sveta“.

Pripovedanje je podeljeno na šest hodanja: prva dva se dešavaju na Fruškoj gori, a zatim dolaze Bugojno – Kalin, Sarajevo – Crepoljsko, Varaždin – Kalinska gora i Triglav.

Romanom Po šumama i gorama istovremeno se prepliću, vrlo vešto sastavljeno u nekoj vrsti književnog kolaža, tri pripovedna nivoa:

– (1) priče o samom hodanju, sa upečatljivim opisima okoline, prikazima životinja, slikama prirode, kao i povremenim susretima dva hodača sa slučajnim prolaznicima i namernicima, kafedžijama, šoferima, konobaricama, kuvaricama…

– (2) Rajićeve redovne i detaljne pripovesti – „brojanice od reči“ – o sudbini pojedinih partizana ili partizanskih jedinica čija je, koliko herojska, najčešće dramatična i kratka, ali ipak za pripovedača i mitska, legendarna sudbina, blisko povezana sa brdima i planinama preko kojih dva prijatelja prelaze i, najzad

– (3) bliža, neposredna stvarnost, koju bismo mogli nazvati opisom Rajićevog (uglavnom prohujalog) života i dela (sam pripovedač o sebi gotovo ništa ne kazuje, čak ni svoje ime) od čega kao najupečatljiji ostaje njegov bugojanski period iz ovog poslednjeg, bosanskog rata.

(1) Izuzetni su prikazi i slike prirode i okoline kroz koju dva hodača prolaze, i koje na neki način simbolizuju njihov kontakt sa materijalnim svetom, koji je za Rajića slika nečega dubljeg, skrivenijeg i možda zato stvarnijeg:

„Videću kako noć, naročito sada, zimi, menja šumu, kako najbliže stvari, drveće, žbunje, panjevi, staza pod našim nogama, sneg, postaju daleke, ili možda, bolje je reći, kazao je, tuđe, kako se gubi prisnost koju smo umislili i sve se vraća središtu tajanstvenog bića u kojem nema mesta za nas.“ (str. 23). Čak je i jedna stena za Rajića vredna pokazivanja „živa, lepa i hladna kao smrt“.

Dva hodača su blisko vezani za prirodu, pri čemu narator više pažnje posvećuje biljkama, drveću

(„…kada sam osetio neodoljivu želju da zagrlim jednu bukvu, tridesetak metara visoku…Hrastove i lipe nisam grlio, jer oni to nisu želeli… – str. 12)

dok je njegov predvodnik pretežnije orijentisan na životinjski svet, posebno na pse, ali i na divlje životinje, poput srna, čija elegancija i lepota predstavlja simbol „neizmerne milosti sveta“. Ali i slike prirode su, u duhu cele pripovesti, najčešće preplavljene tugaljivim prizorima depresivnog propopadanja i umiranja – bilo da se radi o rušenju bukvi pod jakim vetrom na Fruškoj Gori, s početka romana, ili agoniji smrekove šume zbog parazita pod Alpima, pri kraju knjige, ili – kada je u pitanju životnjski svet – tužno-šokantnim slikama pasa zaboravljenih i ostavljenih da vezani na lancu uginu od gladi ili krvavim tragovima ranjene srne progonjene od bande lovaca. Lovci su Rajiću, obožavaocu nepatvorene prirode, neka vrsta ljudske antiteza slobodnog sveta i posebna meta i predmet osude i invektiva. „Čovek je zla zver“, rezimira Rajić sliku čoveka iz ugla divljine, citirajuću reći medvedice iz jedne basne.

(2) Centralna tema i potka ovog romana – specifične odiseje, čine Rajićeve pripovesti o partizanskom pokretu i ljudima – borcima za slobodu, čije su mu se različite sudbine, kako kaže:

„odjednom učinile kao čvrsta tačka oslonca za koju ću moći da se uhvatim koja će sprečiti moje rastakanje u polumraku“.

Slede, sjajno i spontano protkane kroz pripovesti o hodanju priče o akcijama i ličnim sudbinama fruškogorskih partizana, o partizanskom zauzimanju Bugojna, o romanijskom partizanskom odredu, o putu i borbama kalničkih partizana, o pohorskom bataljonu. Rajić je neizscrpan izvor znanja i podataka za svaku od navedenih pripovesti. U stanju je da kod bilo koje jedinice navede učesnike, njihove pojediinačne biografije, pa i socijalni ili nacionalni sastav partizanskih grupa, nabrajajući, kad zatreba: „trideset i dva imena, kao što Homer nabraja brodovlje pod Trojom“ (str. 19). Kako saznajemo iz uzgredne priče, jedan od izvora saznanja je njegova ogromna biblioteka posvećena partizanskoj revoluciji gde se „činilo da je svaka, pa i najmanja partizanska jedinica imala svoju monografiju“ (str. 141) .

Rajić i pripovedač istovremeno hodaju pored uglavnom zapuštenih partizanskih spomenika, opustelih partizanskih ili planinarskih domova posvećenih jednom ne mnogo dalekom ali iščezlom svetu, koji istražuju poput neke vrste arheologa ili posmatrača vlastite umrle nutrine. Pri tome Rajiću ne izmiče kranja patetičnost njegovog traganja:

„Najgore je što je taj svet trajao koliko do juče i što je on arheolog jučerašnjeg, arheolog onih spomenika sa kojih već danas kradu bakarne oplate, onih odmarališta pred kojima vežu pse da crknu, onih igrališta na kojima trule golubovi i gnjile košarkaške mreže, arheolog puteva koje obrasta mahovina i čeličnih stubova bespovratno, neizlečivo zaraženih rđom“ (str. 17).

Rajić kao ideološko neizlečivi Jugosloven i komunjara, kakav mu je bio i otac, nastavlja da živi u jednoj vrsti otuđenog, njemu naglavce okrenutog sveta, u kom on hoda

„kao nekakav osiromašeni, propali plemić, hidalgo, šljahtić, vitez od Druge Jugoslavije, čije je tužno plemstvo sezalo čak do daleke 41 i bilo iskovano u okrutnim bojevima…“ (str. 142).

 Pri tome, Rajić nije baš onaj pravi Don Kihot koji neustrašivo bez straha i mane stupa u borbu protiv vetrenjača, iako je on to doduše bar jednom pokušao, ali sa dramatično lošim rezultatom koji mu je, mogli bismo reći, život definitivno prelomio, a što opet – taj okrunjeni, ostatak života u vidu sadašnjice – čini treći nivo pripovedanja.

(3) Rajić doživljava i proživljava sadašnjicu kao život u „svetu koji se izmenio“, propao zajedno sa bivšom Jugoslavijom, „a on u taj izmenjeni, propali svet, u njegova stremljenja, nije imao poverenja“. To je svet ljudi koji su

„svoje gradove pretvorili u licemerne religijske brloge i jazbine u kojima ne može da se diše, koji su nitkove i ubice proglasili za svetitelje i velikomučenike“ .

Mogli bismo konstatovati da je sa propalim svetom, na neki način propao i Rajićev život, zdravlje, njegova porodica (supruga ga je ostavila, kćerke su otišle u inostranstvo i ne javljaju se više) i da je sve to, donekle bilo povezano i sa dramatičnim zbivanjima tokom ovog poslednjeg rata, koji je Rajića ulovio u Bugojnu i nakon kog je završio i bukvalno i mentalno u jednoj vrsti podzemlja, iz kog više neće ili ne može izaći. Donkihotski Rajićev lik izuzetno je dobro i plastično prikazan, baš kao što su upečatljivi epizodni likovi koji se uzgredno promaljaju u ovom romanu, poput Rajićeve bivše svastike – gospođe Bartulo, njegove varaždinske tetke Bjanke ili pak lika njegovog oca, bivšeg partizana, kratko ali upečatljio osvetljenog iz više pripovedačkih uglova.

Ima ipak nešto onespokojavajućeg u apsolutnoj beskompromisnosti stavova i pogleda glavnog junaka ove priče, utopijskog Rajića, „lunatika odbeglog od ljudi“ (str. 140), kako ga zdravorazumski-banalno-cinično-prizemno analizira bivša svastika – koji po tome na neki način zaista podseća na svoje partizanske uzore. Njegovo rezulutno odbijanje da se za i mrvu prilagodi novom duhu i okolnostima i da traži ili pronađe bilo šta pozitivno u svetu sadašnjice, predstavlja tek obrnutu stranu one svetle i nepomućene i uglavnom nekritičke vizije mitske partizanske epopeje i slike Druge Jugoslavije, koja bez sumnje nije zbog stanja bezgrešnosti dovela do situacije u kojoj se, na primer, bez svoje volje i krivice našao Rajić u Bugojnu 1992. godine.

Čitalac će se kroz priču, a u duhu post-modernizma, kao uzgred, susresti i sa brojnim direktnijim literarnim asocijacijama i referencama, od kojih su neke jasne, a druge zavise od obima iskustva i kniževnog znanja svakog čitaoca, poput dela T. Bernara. Ima tu i digresija povezanih sa nekim od klasičnih priča naše literature, kao što je slučaj Rajićevog identifikovanja sa sudbinom Andrićevog Ćorkana – tim najbednijim među bednima na društvenoj lestvici kasabe – identifikovanje koje očigledno nije slučajno. I samo ime glavnog junaka, kao i kontekst priče (lutanje u senci prohujalog rata i sećanja na rat), kao i neki uzgredni detalji (npr. grlenje drveća) upućuju na još jednog velikana – Crnjanskog i njegov „Dnevnik o Čarnojeviću“ („jesen i život bez smisla“), ali te asocijacije su više površinskog tipa i na neki način predstavljaju veze po suprotnosti, imajući u vidu različitost poruke kao i drugačiju poetiku Crnjanskog (Ima doduše, nešto od Dnevnika u ovakvim rečenicama: „On se nada, kazao je, da ga njegove kćerke sanjaju, i da je u tim snovima lepi blag, kao što su blagi i lepi bar iz ovoga što sam mu ispričao, moj mrtvi otac i moj mrtvi brat“). Tematika romana je na izvestan način u korespondenciji sa još jednim domaćim klasikom – Pekićem i njegovim Hodočašćem Arsenija Njegovana(hodanje i obilaženje građevina kao oblik hodočašća nad jučerašnjim svetom; preklapanje dva nepodudrna vremenska toka i sl). U tekstu nalazimo i na seriju literarnih, filozofskih ili slikarskih referenci koje na neki način potvrđuju Rajićevu profesiju lektora i intelektualnog hodača: Breht, Valter Benjamin, Parmenid, Kavafi, Rastko Petrović, Dejvid Toro, Pol Celin („Smrt je majstor iz Nemačke koji huška svoje pse“ – str. 77), Goja, Endrju Vajat i td. Nailazaimo najzad i na kratke, i za pojedine čitaoce bez sumnje sporne digresije na temu nekih lokalnih literarnih delatnika, uključujući i ne baš pozitivno pominjanje popularnog pesnika Mike Antića.

Ovo je roman o krajnjoj nostalgiji pretvorenoj u fiks ideju i potopljenoj u oblak depresije, kroz koju čitalac uspešno plovi zahvaljujući u prvom redu izvanrednom piščevom stilu, perfktno izglačanoj rečenici i zabavnosti dobro ispričane priče. Ako bismo u ovom, nadasve tužnom delu tražili i iskre vedrine – između jednog i drugog infarkta i fizičkog kolapsa glavnih junaka – onda bi se one pre svega mogle naći u implicitnom panteizmu dva hodača, čija posvećenost prirodi ostavlja prostor za postojanje jedne vrste smisla u neizmernoj milosti sveta u čijem je središtu tajna bića, kao i u prisustvu duhovitosti i ironije koja redovno prožima pojedine slike i priče.

U celini, da zaključimo da je Bodirogićev roman, posvećen jučerašnjem svetu i ljudima nepovratno potonulim u podzemlje prošlosti i sopstvene depresije, obnavlja veru u visoke standarde kojima treba da teži srpska literatura. Nema sumnje da je ovaj roman sasvim zaslužio da se nađe u najužem izboru za roman godine.

Duško Lopandić

  Duško Lopandić, Književnost, Milenko Bodirogić, Po šumama i gorama