Miloš Crnjanski: Roman o Londonu – ili život koji je izgubio svoje čari

 
„Prolazi kao senka, ako uopšte još ima senku“
 
 
Ako život ljudski možemo zamisliti kao neku vrstu plesa, kroz prostor i vreme, koji nam je svakom dat da odigramo samo jednom – kao što leptir dobije vreme za svoj kratki let nad cvetnim poljem – onda su aristokrate vekovima učili da taj svoj ples izvode posebnim koracima na strog, elegantan i često uzbudljiv i uzvišen način – na način kakav to obični ljudi retko postižu. Svaki ljudski život je kao ples, kao magično odigrana uloga na pozornici. Nikolaj Rodionovič Rjepnin, potomak ruskih kneževa i izbeglica u Londonu, definitvno je izgubio korak u svom životnom plesu. Da uhvati i pronađe neki novi korak, neki drugi ritam, drugi stil u životu – taj ruski knez jednostavno više nije mogao, niti bio sposoban.
 
„Slomilo ga je to, da im se život, kad su iz Rusije izašli, pretvorio sad već godina u neprekidnu samoću, bedu, besposlenost, kao neki strašni san, iz kojeg ne može da se probudi.“
 
Roman o Londonu je priča o ruskom izbeglici- plemiću, koji se sa suprugom već dvadeset i sedam godina potuca po izbeglištvu – od Krima preko Praga, Portugala, Pariza do Londona. On menja poslove od službenika Crvenog krsta, preko vratara noćnog kluba u Parizu, učitelja jahanja, knjigovođe u cipelarnici ili nosača knjiga u Londonu – ali svaki put neuspešno. Priča u romanu otpočinje već u kasnoj fazi potucanja Rjepnina i njegove mnogo mlađe i lepe supruge Nađe, neposredno nakon II svetskog rata, kada se razoreni London postepeno obnavlja iz ruševina, u vreme kada izgleda da je, nakon tolikih godina, knez izgubio i poslednju životnu ambiciju. Već su rasprodali sve porodične dragocenosti i žive na granici bede i gladi. Rjepnin prolazi londonskim ulicama „kao senka, ako još ima senku“. U jednoj sceni, on slučajno svraća u salu gde posmatra ples klizačice na ledu na temu „Labudovog jezera“:
 
„Vratio sam se u svoju prošlost…To je ona Evropa koju sam ja video i koje više neće biti. U njoj su mrtvi moji savremenici, Nađa, i naše ljubavi, Kerč, rat, naša sramota, a kao i taj labud, svi smo mi otpevali svoju pesmu, pre smrti“.
 
Roman o Londonu je pripovest o čoveku koji je izgubio ukus života i negovu čudesnu magiju, kakva svakog od nas, kako – tako, uvek drži i napaja, čak i u najtežim momentima. Rjepnin je čovek slomljen i izgubljen, „stranac u stranoj zemlji“ kako kaže Biblija, čovek koji se predao, u depresiji kojoj nema leka.
 
„Bilo mu je postalo jasno da, ma šta rešio, ne može izmeniti svoju sudbinu“
 
Ipak, ako je izgubio strast za život, Rjepnin nije izgubio svoj plemićki ponost i ličnost, koja natkriljuje i dominira celom pričom i čiji je prikaz u svoj svojoj složenosti, psihološkoj suptilnosti i tragici glavni sadržaj i kvalitet romana. Ipak, ništa ne pomaže Rjepninu da pronađe novi životni korak: ni pokušaji prijatelja ili poznanika da nešto učine za njega (što on svaki put, na ovaj ili onaj način aristokratski oholo, odbije ili izbegne ili upropasti); ni novi poslovi; ni nekadašnje male pasije, poput bavljenja konjima ili klađenja na trkama. Kao neki čovek koji izgubi sposobnost da vidi boje, tako se čini da Rjepnin više ne reaguje na podsticaje malih ili većih životnih radosti. Izbegava interes koje razne žene iskazuju za tog još uvek naočitog i privlačnog plemića, a iz apatije ga ne izvlači ni tema seksa (ni u jednom romanu Crnjanskom tema seksualnosti nije u toj meri zastupljena). Samo još dve stvari zanimaju i drže, privremeno, knjaza, na ovoj strani reke Stiks: ljubav i obaveza prema njegovoj još mladoj ženi, kao i nostalgična sećanja iz Rusije, kojima se neprestano vraća (svoje poslednje dane, provešće listajući foto-knjigu o St Petersburgu –Lenjingradu, u kom je odrastao). Ali kada najzad uspe da suprugu ubedi da otputuje kod rođake u Ameriku, samoća Rjepninova – ona egzistencijalna, ledena samoća – biva potpuna.
 
„Ne želi, ne može više da podnosi, ni svoju, ni tuđu nesreću“.
 
U priči o Rjepninu – jer ovo je prvenstveno roman o jednom čoveku, a ne toliko o Londonu – pojavljuje se i na desetine drugih likova – izbeglih Rusa i Poljaka, kao i Engleza, žena i muškaraca, plemića i običnih ljudi – šaroliki svet koji predstavljaju dekor slike u čijem centru je priča o tužnoj sudbini izbeglice. Dosta iz pripovesti je povezano i sa teškim ličnim iskustvima para Crnjanski u Londonu, iako se ne radi o autobiografiji. Na pitanje zašto je u centar priče stavio ruskog, a ne srpskog ili drugog izbeglicu, Crnjanski je objasnio da je želeo da prikaže dubinu pada koji se može doživeti u životu, u emigraciji – a kod Rusa, sve je najveće – od veličine zemlje do obima njihovih ličnih i porodičnih nesreća, posebno kada su u pitanju bivši plemići.
 
 
 
 
Roman o Londonu je poslednje veliko delo Crnjanskog (objavljeno 1971. godine, ali pisano većim delom ranije – tokom pedesetih godina) koje bi se moglo smatrati nekom vrstom romanesknog kontrapunkta njegovoj veličanstvenoj poemi Lament nad Beogradom (1956). Iako sastavljena u sasvim drugačijoj, formi, oba dela – roman i poema – neka su vrsta velikog oproštaja, slika prolaznosti, labudove pesme, ceremonije odlaska. Ljudska sudbna u oba slučaja oslikana je na pozadini jednog grada – Beograda ili Londona. Ali dok je grad u slučaju poeme sav blistav, romantično treperav, razigran – taj izmaštani Beograd koji sija na horizontu poput mitskog Jerusalima na bregu večnosti – to je London knjaza Rjepnina neka vrsta modernog Vavilona – mračan, siv, ogromni grad – kulisa, pun senki i ljudi-zombija pored kojih knez prolazi kao da se već nalazi na nekoj drugoj strani (ne)stvarnosti.
 
„Kao mravi, gomile su hitale, ćutke, na posao, a hiljade i hiljade lica prolazila, kao maske, u nekom ludilu…Život je uvek isti. Ustaje se, trči na stanicu, stoji se, slepljeno, tesno u vozu, pa se izlazi, automatski, iz podzemlja u Londonu. Nemo. Trči se u neki podrum, a vraća uveče, posle rada, četrdeset godina tako…Otkud to u Engleskoj? Otkud toliki pokojnici, milioni pokojnika koji u Engleskoj govore i šapuću?“.
 
Veliki stilista, Crnjanski je sa “Romanom o Londonu” potpuno promenio način priče u odnosu na svoju raniju prozu: to nije lirska emotivnost i duboka melanholija Dnevnika o Čarnojeviću, niti očaravajuća poetska epika Prve knjige Seoba, niti pikarska, silovita, slojevita i uzburkana Druga knjiga Seoba. Skoro stalno prisutna poetika u prozi Crnjanskog ovde je skoro nestala. Priča je sada sasvim prozna, bez poetskih ukrasa ili zanosih rečenica. Poput velikog slikara pri kraju stvaralaštva, Crnjanski je ovim romanom prešao u drugačiju stilsku fazu. Ostavio je svoje dotadašnje briljantne boje i četkice, da bi celu veliku fresku oslikao gotovo u elemetarnoj monohromatskoj tehnici, tj. u raznim nijansama sive. Ili poput velikog muzičkog majstora, rešio je da poslednje godine knjaza Rjepnina opeva kao dugačku simfoniju  virtuozno odsviranu na samo par instrumenata, u uskom molskom tonalitetu i bez ijednog krešenda, ali uz mnogo složenih tema i stalno ponavljanje nekih lajtmotiva. Cela pripovest o Rjepninu je ispričana kao da vam se neko poverava – šapućući vam na uvo, lagano, pijanisimo.
 
 
 
 
U jednom intervju na temu pisanja Romana o Londonu, Crnjanski kaže:
 
„Roman se izmenio. U njega se može trpati sve i svašta. Sada je roman samo pitanje sadržaja. A vidite, pitanje forme je isto tako veliko pitanje literature. Imao sam ambiciju da roman bude udešen prema toj ogromnosti i glomaznosti Londona“.
 
Roman o Londonu je veliko delo o usamljenosti i o tuzi. Utišana simfonija o životu iz kog se iscedila poezija i koji je izgubio svoje čarobne boje. Portret samoće. Pripovest o nostalgiji ispisana rukom najvećeg majstora naše književnosti.
 
I za kraj jedan citat:
 
„Ona je bila, očigledno, to veče, luda, željna čulne ljubavi, a kad su legli, to veče, počela je da mu se daje, i da ga uzima, i grli, kao da ga,posle dugog rastanka, željna koita, uzima na sebe. Bila je bestidna to veče. Ležala je na njemu, do zore. Bila je toliko poludela da nije, ni primetila, koliko je, – iako to krije,- njen muž ohladneo i daleko od nje. Kad je, najzad, umorna, zaspala, Rjepnin je dugo stajao kod prozora, kao da nikad više neće leći i zaspati.“
 
5 3 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments