Nemaju svi kanali ovakvu priču, ali svi savršeno obavljaju dve osnovne funkcije – estetsku i rashladnu. Gde su reke i kanali, tu su i mostovi. A ovde ih ima napretek; od velikih, nekoliko je tu na reci, ali zanimljiviji su mali mostovi. Ima ih raznih. I ima ih oko 1.000. Da, Minhen ima 1.000 mostova. Mi smo prešli preko, možda, 200.

Zanimljivo je razmišljati o reci, kanalima i mostovima u Minhenu. Toliko vode u urbanom području. Iz srpske perspektive, to izgleda, hm, pa nadrealno. Grad, naime, očigledno decenijama, a možda i vekovima, sprovodi jedan jasan urbanistički plan. Nikome nije palo na pamet da ga menja. To se vidi na svakom koraku, a posebno postaje jasno kad se posmatraju kanali. U Minhenu nema zgrada-čudovišta (ništa slično novosadskom hotelu „Pupin“, arhitektonski neobjašnjivoj zgradi – nije jasno da li staklo jede klasičnu građevinu, ili je pak starinska zgrada urasla u staklenu skalameriju) – sve je na svom mestu, svuda ima dovoljno prostora (tu ne računam turističke tačke). U Minhenu, utisak je, nova garnitura na vlasti ne počinje od nule, već samo nastavlja gde je prethodna stala; osnovni principi se ne diraju, ne menjaju se fundamenti… Tako možete pratiti logični razvoj grada samo ako šetate i pažljivo gledate; ne trebaju vam knjige, niti morate viriti u gradske planove.

Odluka da reka ostane divlja, a da grad bude premrežen kanalima, očigledno, nikad nije menjana.

I još nešto, u centru kapitalizma nije sve na prodaju, ne skaču odmah svi na svaku šansu da se nešto zaradi. Nešto je ostalo van domašaja novca. I tako, dok sedimo gladni i žedni na jednoj od mnogobrojnih plaža na Izaru, razgovaramo o tome kako bi neki srpski politički mozak svuda otvorio po trafiku, kako bi postavio frižidere sa sladoledima, pa pržene krofnice i kuvani kukuruz… A ne bi bilo loše ni otvoriti kafiće ili one barove na vodi, to je sad popularno svuda u svetu, pa onda naplaćivati ležaljke, pa najam suncobrana, pa dvaput po 500 vati… Ček da izračunam. Au! E, imam ja kumove, oni sve to rade. Eto posla. Eto para. Zašto se sve to nije dogodilo ovde, na reci Izar? Zašto nema trafika na svakom ćošku – pa ljudi hoće da kupe vodu, pivo, sok ili sladoled? Svi srećni, oni nisu žedni, a mi smo uzeli pare.

Gradske vlasti u Minhenu odredile su toliko visoke cene za trafike da se nikome ne isplati da ih otvara. Tako kapitalizam radi protiv samog sebe. Ako hoćete vodu, ponesite je sa sobom; ako hoćete da jedete na obali Izara, pripremite hranu ranije i ponesite je sa sobom. Kome se to ne sviđa, i ne mora da dolazi. I stvarno, za nekoliko meseci, koliko se kupamo u Izaru, nismo čuli naše jezike. Oni koji vole da beskrajno ispituju konobare o svim jelima i pićima (čitaj: da ih maltretiraju) – jednostavno ne vole Izar.

A u većini kafića na otvorenom nema konobara, već lepo stanete u red, koji je uvek poduži, i sačekate, a kad dođete na red, morate tačno znati šta hoćete, jer ljudi čekaju. Ako ne znate šta hoćete, lepo se sklonite, razmislite dobro, pa ponovo na kraj reda…

Karakter

U Srbiji, prema Nemačkoj i Nemcima gajimo pomešana, moglo bi se reći, ambivalentna osećanja. S jedne strane, divimo se preciznosti i disciplini (tako i tumačimo ekonomski uspeh te zemlje), dok nas, s druge strane, odbijaju njihova distanciranost i hladnoća. To smo ceo život slušali. Svi koji su imali nešto da kažu o Nemcima – rekli su upravo to. Tako smo i mi došli sa svim tim mislima. Takođe, hteli smo da ih proverimo. Posle nekoliko meseci života u Nemačkoj, možemo potvrditi oba generalizovana utiska.

Disciplina je deo nemačkog karaktera, a preciznost kao da izvire iz discipline. Osnovni društveni postulati ne preispituju se, što se u praksi pokazuje kao nešto dobro. Čini se da disciplina ne guši kreativnost. Istorijski gledano, teško da ćemo doći do zaključka kako je naš neobuzdani duh, sklon anarhiji, doneo veće umetničke, naučne, tehnološke ili bilo koje druge rezultate. Drugim rečima, možete probati, ali teško da ćete daleko stići. Uz sve to, izgleda da postignuća nemaju nikakve veze s brojnošću. Na kraju, jedina filozofska škola koja je stala na crtu nemačkoj jeste antička grčka, tačnije, jedan grad – minijaturna Atina.

Disciplina je ipak oštetila Nemce – ako je to povezano, a pretpostavimo da jeste – jer stroga pravila ponašanja ne idu naruku socijalnim odnosima. Nemci su veoma ljubazni, što se lako može povezati s disciplinom i pravilima, jer tako mora… Ali su i distancirani; neće vam postaviti pitanje, neće vam pokazati da im je stalo do druženja.

S našim ljudima ide mnogo lakše. Oni su raspoloženi za druženje, što je možda i logično, jer svi smo mi stranci, pa se lakše povezujemo, a tu je i jezik, kao i zajedničko kulturno-državno nasleđe. Ali, avaj! Naši ljudi koji govore istim jezikom (ovde kažu „balkanski jezik“) nisu najbolji izbor za druženje. Velika većina govori samo o sebi, a kad se odmaraju od samohvale, vreme odlično koriste za deljenje saveta, šakom i kapom, iako im to niko nije tražio. Nota bene, nisu svi stranci baš spremni za druženje. S ljudima iz arapskih država, recimo, lako stupamo u kontakt, lako se povezujemo i brzo se zbližavamo. S nekim drugim ne ide baš tako lako…

Drugim rečima, ako nađete Nemca koji vas nešto pita, odnosno koji vas, a to je baš retko, poziva na kafu, ili ako nađete nekoga s Balkana, a da se ne hvali – odmah ga uzmite za prijatelja. Ne oklevajte, neće biti mnogo novih prilika.

Izgleda da se ne može dobiti sve. Ako ste ljubitelj anarhije, onda je mediteranski jug odlično rešenje za vas, što ima svoju cenu, naravno. Ako pak volite red, onda je za vas sever, a cenu već znamo. Mi smo negde između – ni na nebu, ni na zemlji. Kao što Niče reče, svoju zemlju možeš najbolje videti i sagledati ako je posmatraš sa strane, iz neke druge države. On je otišao u Švajcarsku kako bi sagledao Nemačku.

Iz Nemačke se Srbija jasnije vidi. Recimo, odavde se vide paradoksi velik kao kuća – Srbi, tako, gaje antiglobalizam, ne vole Zapad, žele mu propast… Dok, s druge strane, uzgajaju odvratnu verziju kapitalizma, verziju koja je u Nemačkoj gotovo nemoguća. I ne, ta verzija nije nam nametnuta, nisu nam je izvezli, jer kako mogu izvesti nešto što nemaju. To je naše viđenje kapitalizma – nažalost, reč je o autentičnom čitanju kapitalizma, koji ujedno strašno mrzimo. Tako je stvoren srpski haos. I to nije najgore, nikako. Najgore posledice raspucale su se na ličnom planu – egoistična priča i savetovanje bez povoda mogu biti odličan razlog za odlazak. Ako se mora meriti nemačka hladnoća u komunikaciji i sumanuto srpsko samohvalisanje (fali mi još jedna reč na „S“ da kompletiram celinu), jasno je šta vam savetujemo (a da nas niko ne pita, jer uticaj je jak i moćan).

Prevoz

Kad dolaziš iz Srbije, prva stvar koju ćeš primetiti u Minhenu, a verovatno i u celoj Evropi, jeste javni prevoz. Ako srpski prevoz uporedimo s traumom, onda bi se ovaj minhenski mogao oslikati kao neka banja, kao lečilište za traumatizovane ljude. Praktično se ne razmišlja o prevozu, tu je kad vam treba, nije baš kao iz japanskih mitova, kasni koji minut, tu i tamo, ali niko se zbog toga ne uzbuđuje. Kad poželite da stignete od tačke A do tačke B, a potom dalje do C, D… to ćete uraditi brzo i bez muke. Naravno, morate poznavati sistem, u suprotnom ćete lutati bez cilja, a posebno ako se nađete u hodniku podzemne železnice (U-Bahn, Underground, Metro) neke od prometnih stanica. Polovina ljudi, a gužva je velika, hoda ka cilju i vrlo je jasno da svi pojedinci iz te grupe tačno znaju gde je taj cilj. Druga grupa – recimo, druga polovima – unezvereno gleda na sve strane, kao da se nada da će se rešenje nekako ukazati. Možete pretpostaviti, mi smo neko vreme bili deo te izgubljene mase na centralnoj stanici metroa. Ali kad jednom shvatite logiku, sve ide jednostavno i lako. Prvo treba shvatiti metro, a potom i logiku tramvaja. Autobusi vam i ne trebaju, ukoliko ne idete na periferiju koja nije pokrivena prevozom na šinama.

Kad se spoji efikasan prevoz i reka, dobija se idealan recept za hlađenje u uživanje. Ide ovako: prvo posetite neku znamenitost Minhena i malo prošetate, a onda se skuvate i zaključite da je bilo dosta kulture, umetnosti, tehnike i kupovine, pa uhvatite najbliži prevoz… i za nekoliko minuta eto vas na reci, da ne kažem – u vodi. Brzo smo to shvatili, otprilike u isto vreme kad smo „provalili“ javni prevoz. Od tog trenutka pa do kraja leta, u rancu smo, uz hranu i piće, nosili i kupaće gaće i peškir. Toga nema ni na moru – bio je jedinstven porodični zaključak.

Poetika grada

Istraživanje minhenskih plaža na reci Izar može se uporediti s meditacijom. Sam grad prilično je meditativan, što ne znači da je umrtvljen, već da ne teži beskonačnom ubrzanju, iako je reč o milionskom gradu. Jedina mesta na kojima se golim okom može videti brzina jesu velike metro stanice. Velika je gužva tek na dve stanice, a na još nekoliko nema tako mnogo ljudi, s tim što je i dalje gužva – sve ostale stanice vrlo su mirne, doslovno mirne. Ljudi ima u samom centru gada, ali nema i jurnjave. Svi nekud jure samo na te dve metro stanice i na železničkoj stanici. U pola grada, govorim o delovima koje smo obišli, vlada mir, a na rekama meditacija. Na takav utisak navelo nas je, naravno, novosadsko iskustvo. Na plažama reke Izar nema kafića, nema muzike, nema prodavnica, nema ležaljki… Već ste shvatili – nema ničega. Ima samo mnogo ljudi. Neki puštaju muziku u privatnoj, blutut režiji, živo je, priča se, roštilja se, baca se frizbi, pije se pivo, ali je mirno, meditativno, čak i na mestima gde je gužva.

Pošto smo obilazili plaže, otkrili smo i one skrivene, na kojima nema gužve, a omiljena nam je plaža koja se nalazi na delu nazvanom Fischtreppe. Plaža je smeštena ispod brane, pa je tu voda mirna. Na tom mestu reka nije duboka; pošto je spora, uspe da se ugreje. Voda je savršeno bistra, pa se mogu videti stene, kamenje i ribe. Da bi riba mogla slobodno prilaziti, sa strane je napravljen prolaz koji podseća na lavirint. Tako se riba može slobodno kretati, brana nije prepreka za kretanje. Plaža je mala, travnata, nalazi se na samom špicu rečnog ostrva. Nema mnogo ljudi, prilaz vodi nije baš jednostavan, pa ovo nije komercijalna plaža. Na našoj intimnoj karti, ta plaža zauzima važno mesto. Mala, intimna plaža na reci Izar našla se na vrhu spiska najboljih plaža koje smo posetili, dakle – pobedila je mnoge morske konkurente.

Kao i sve plaže, i ova je vezana za most. Do nje se dolazi tako što se siđe s mosta koji se zove Maximiliansbrücke. Taj most prelazi preko dva dela reke i preko ostrva u sredini. Lako vam se može učiniti da dva mosta prelaze preko dve reke.

Saznali smo da ima još malih i „skrivenih“ plaža. Neke smo videli izdaleka, ali smo ih ostavili za sledeće leto. Cilj nam je bio da prošpartamo po velikim plažama, smeštenim s obe strane velikih mostova.

Na plažama Izara vlada atmosfera osamdesetih godina. To možete osetiti pogledom s mosta. Kao da gledate, recimo, „Grlom u jagode“. Nedavno su na Kalemegdanu bile izložene slike s beogradskih plaža iz jugoslovenskih vremena. To što su posetioci izložbe na otvorenom mogli videti – doduše, samo tu, na slikama, i nigde više – u Minhenu i dalje živi. Svi su – čini se, bez zvaničnog naloga i dogovora – pristali da očuvaju duh prošlog vremena na jednom mestu. Bilo je to prvo otkriće. Ne i poslednje.

Skrivena mesta

Voda, reke i mnogobrojni kanali deo su poetike grada, ali nisu jedini – ima tu još „skrivenih“ mesta. Moramo primetiti da se ne može svaki grad pohvaliti nabujalim poetskim zanosom. Ono što smo dosad odgonetnuli pokazuje da su se gradske vlasti i građani ozbiljno posvetili detaljima, delovima grada koji nisu turistički atrakcije ni mesta gde se može zaraditi novac, niti su bitni za prestiž egoističkih pojedinaca. Što bi Kant rekao, reč je o bezinteresnom dopadanju. Najbolji primer jeste Lenbachhaus.

To je galerija u kojoj su izložena dela umetnika iz Minhena od gotskih vremena do danas, kao i dela moderne umetnosti (tu su, recimo, Vorhol i Kandinski). Lenbachhaus ima i deo za izložbe koje se periodično smenjuju; mi smo imali sreću da vidimo izložbu koju je postavio turski pisac Orhan Pamuk. Kad prođete sve izložbe (ili pre toga), možete posetiti neverovatno unutrašnje dvorište Lenbachhausa. Ulazak je besplatan; karte za izložbe, naravno, morate platiti, ali u dvorište možete slobodno doći. Tu se možete odmarati, čitati, uživati na suncu (imaju i ležaljke), popiti nešto ili pojesti sendvič (naravno, sve to morate poneti sa sobom, tu se ništa ne prodaje, nema nikoga osim onih koji su došli da uživaju) – a, pre svega, možete se diviti svemu što vidite u unutrašnjem dvorištu.

Vila je sagrađena između 1887. i 1891. godine, za slikara Franca fon Lenbaha, pa otud i ime građevine. Potom je još dva puta renovirana i proširivana (tridesetih godina i, drugi put, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina), ali i pored toga, mnoge sobe zadržale su originalni izgled.

Vila i unutrašnje dvorište urađeni su po firentinskim uzorima, zidovi su obojeni u žutonarandžastu nijansu, dvorište je puno zelenila, starih i modernih skulptura, antičkih stubova, a u sredini su dve fontane. Sve to nije tako veliko, ali možete šetati. Nije lako izađi iz tog dvorišta, nije lako prestati s fotografisanjem i nije lako ne misliti na komad Firence u srcu Minhena.

Lutanje i istraživanje van glavnih tokova može vas odvesti u naizgled napuštene kvartove; možete otići tamo gde niko ne dolazi, gde ćete biti sami. Na granici Engleskog parka, manjeg dela koji se nalazi s druge strane reke Izar, smeštena je crkva, a oko nje je malo dvorište ispunjeno grobovima ljudi koji su zadužili Minhen. Tu nema mnogo grobnih mesta, sigurno ih nema 100, iako nismo brojali. Sve je uređeno, moglo bi se reći, savršeno. Možda i nije primereno reći za groblje da je lepo, ali ako uspete da se otrgnete mislima o smrti, onda se može govoriti o lepom, uređenom groblju, nekako intimnom, malom i upakovanom. Nismo dugo u ovom gradu, pa ne znamo znamenite stanovnike, ali smo jedan grob i jedno ime prepoznali. Znamo dobro sam izgled skromnog grobnog mesta, a upoznati smo i s likom i delom onoga ko leži ispod. Reč je grobu velikog i neponovljivog Rajnera Vernera Fasbindera. Bio je to emotivan susret. Nije bilo nikoga, čini se, kilometrima ukrug. Ipak, blizu je muzička škola, pa smo u daljini mogli čuti razne instrumente; studenti su vežbali, svako za sebe, najverovatnije je svako sedeo u drugoj učionici. Do nas je stizala kakofonija zvukova, nepovezani tonovi, skoro ceo simfonijski orkestar kojim niko ne diriguje. U jednom trenutku, ta kakofonija nekako se sklopila u celinu, pa je bar delić sekunde sve zvučalo kao muzika za film koji Fasbinder nikad nije snimio. Moguće da je sve to bila uobrazilja, ali negde u memoriji ostaje taj čudesni trenutak na Fasbinderovom grobu. Veliki umetnici veliki su i posle smrti.

 

Agora i mišljenje

 

Sever je vekovima bio izolovan, izvan glavnih, do otkrića Amerike isključivo mediteranskih tokova. Minhen je vekovima bio ta granica. Grad do koga ste mogli doći samo ako ste bili spremni da pređete Alpe – tako blizu, a tako daleko. Slavna bavarska tradicija nikad nije bilo dovoljna. Stanovnici Minhena kao da su uvek hteli da pomaknu svoj grad još malo ka jugu, ali ne može se južnije ako hoćete da ostanete u nemačkim zemljama. Samo katoličanstvo, kome su u Bajernu tako posvećeni, naglašava tu želju za jugom. Ovde se katoličanstvo ukrstilo s protestantskom etikom. Ispostavilo se da je to dobra kombinacija, ali želja za jugom time nije utoljena. Stoga je Minhen građen po uzoru na jug. Pre svega, po uzoru na renesansnu Firencu, ali nije izostao ni uticaj Rima. Tako je Minhen postao najseverniji renesansni grad, koji je izgrađen pošto je s renesansom već bilo gotovo. Na Odeonsplazu, velikom trgu u centru grada, smeštena je impozantna građevina Feldherrnhalle (Hol feldmaršala), verna kopija firentinske Lođe dei Lanci  (Loggie dei Lanzi).

Ako pažljivo posmatrate, svuda ćete pronaći tragove koji će vas podsetiti na dva velika italijanska renesansna centra. To nije krađa, niti bi se to moglo nazvati pukim kopiranjem, već je pre t’ga za jug, čežnja za jugom. U Minhenu su ponosni na svoju zakasnelu renesansnu prošlost. Čak s ponosom pričaju o uticajima i sličnostima s Italijom. U ogromnoj minhenskoj rezidenciji, gde su živeli vojvode, elektori i kraljevi Bavarske u periodu od 1508. do 1918. godine, sreli smo profesora latinskog i muzičara koji svira violu u jednom od mnogobrojnih minhenskih orkestara. Satima smo šetali i razgovarali s njim. On je detaljno opisivao italijanski uticaj na Minhen. Bio je ponosan na nasleđe, nije ga bilo sramota. Bio je zadovoljan time što je njegov grad najseverniji renesansni centar.

Tako su se upravo u Minhenu susreli hladni sever i topli jug. Kao i svaki spoj suprotnosti, i ovaj je doneo nešto novo. Gledano s južnjačke pozicije, postignut je balans. Nama južnjacima prija severnjački red, dok njima godi uticaj juga. To nam je možda pomoglo da lakše uskočimo u novu sredinu. Naravno, tu je i nešto što nedostaje, a nije burek.

Grčka ideja agore nikad nije prešla Alpe. Mi južnjaci na trg i pijacu ne idemo samo da bismo nabavili potrepštine; mi tako ulazimo u javnost, idemo tamo da bismo pričali s ljudima, da bismo ćaskali, razmenjivali ideje. Ovde se na ulicu izlazi samo po potrebi – da bi se nešto uradilo. Ne izlazi se onako, da bi se bilo napolju, da bi se ćaskalo u javnom prostoru.

Ako zađete u stambene delove grada, tamo nećete pronaći mnogo ljudi na ulicama. To je, iz naše perspektive, paradoks. Grad u kome nema slobodnih stanova za iznajmljivanje, a ako ih i pronađete, vrlo su skupi, nema ljudi na ulicama. Dok prolazimo pored niza zgrada, u dvorištima nema nikoga, leto je i svi su u svojim stanovima, zatvoreni, čak i ne sede na terasama.

Kad i sretnete Nemce – recimo, na dečjem igralištu – oni će vam se ljubazno nasmejati i porazgovarati s vama. Odgovoriće vam na sva pitanja, ali vam neće postaviti niti jedno. Možda će vas eventualno pitati odakle ste, i to je kraj. Nema razgovora, nema rasprave na trgu.

Možda sve to ima veze s klimom. S klimom i navikama ljudi. Grčka filozofija nastala je na trgovima. Nemačka filozofija, koja ne zaostaje za grčkom, nastala je na univerzitetima i u tišini doma svoga. Kad nešto toliko želi da se rodi, ne mogu ga sprečiti okolnosti. Možda je to lekcija. Ipak, ostaje pitanje kako se razvija politička misao, ako ne u javnosti. Gde je nemačka javnost, ako nije na ulici? Sve kritike koje smo izrekli na račun Nemaca nekako ne stoje kad se pogleda celina. Neposredno iskustvo govori nam jedno, dok nam nemačka stvarnost – kako sadašnja, tako i ona iz prošlosti – poručuje nešto drugo. Pitanje je da li je ovo tajna i za same Nemce, ili samo mi ne vidimo očigledno. Neke razlike teško se mogu prevazići, čak i kad postoji dobra volja…

 

Birokratija

 

Nemačku birokratiju bije loš glas. Svakih nekoliko meseci, neki svetski poznati ekonomista napiše nešto o tome da se Nemačka mora digitalizovati i tako smanjiti glomaznu birokratiju. Govori se o uštedi od mnogo milijardi evra. Nije baš bilo jasno zašto Nemci to i ne urade. Bar oni imaju sve uslove za digitalizaciju. Na kraju, učestvovali su u procesu stvaranja i razvoja digitalnih tehnologija. Takođe, stanovništvo je obrazovano, imaju para, imaju infrastrukturu… Imaju sve, a i dalje su analogni. Čudno. Neka tradicija? Glupost? Ko zna šta je.

A onda smo se preselili u Nemačku – u jednu od najrazvijenijih regija Evrope, u Bavarsku – i ostali šokirali. Srbija je za Bavarsku ultrarazvijena zemlja, digitalna supersila. Kod nas je sve digitalizovano, sve radi onlajn. Ovde ne radi ništa. Recimo ovako: vi pišete nekoj državnoj ustanovi, e-mail, naravno. Oni to zaprime. Neko vreme odgovora nema, a onda vam u sanduče stigne pismo. Koji đavo? Pismo?

Prvi mesec bili smo zatrpani pismima. Već posle nekoliko dana više nije bilo mesta u sandučetu. Plus, stalno stiže besplatna štampa, lokalna i vrlo korisna. Sve što smo pitali, sve što smo tražili – stiglo je poštom.

Kako je prolazilo vreme, tako smo počeli da se navikavamo na nemačku birokratiju, a onda smo je i zavoleli. Napomena: na kraju procesa ćemo joj se diviti.

Prvo smo je, dakle, zavoleli. Brzo smo shvatili da sve ide svojim tokom i da nema razloga za nervozu. Tačno se zna koliko vremena treba da biste dobili nešto. Ne može brže, videćemo i zašto. Ne morate nikud ići. Lično samo morate podići ličnu kartu, morate se potpisati i preuzeti je, dok sve ostalo stiže famoznom poštom. Nema čekanja u redovima, nema šaltera, nema maltretiranja. Sistem radi savršeno; ako vam nedostaje papir, lepo vam kažu šta vam fali i kako to da pošaljete. Na kraju se i ne čeka. Nervozu smo doneli s Balkana. Na kraju sve dobijete bez stresa i problema. Samo treba sačekati poštu.

Kad nam je stiglo sve što nam je trebalo, kad je završeno inicijalno prijavljivanje, počeli smo samo da razmišljamo o nemačkoj birokratiji. Svi van Nemačke je kritikuju. Neko je pričao da u Kazahstanu nema nijednog papira, da je sve digitalizovano, a onda je naručio časopis iz Nemačke, dok je bio u Kazahstanu, zemlji na jedan klik. Iz Nemačke mu je stiglo pismo s uplatnicom, morao je otići u poštu kako bi uopšte uplatio, a onda je overenu uplatnicu morao vratiti poštom; kad su dobili potvrdu, poslali su mu časopis. Čovek je to pričao na nekoj od naših televizija. To je ispričao kao kritiku nemačke birokratije.

A onda smo shvatili da u Nemačkoj niko neće da se odrekne birokratije, da se niko ne buni. Neki, doduše, malo gunđaju, ali se ne bune zbog trošenja para. Nemci vole svoju birokratiju, voljni su da izdvajaju novac, kroz poreze, a na neki način su i ponosni na efikasnost celog sistema.

Naša je pretpostavka da Nemci odbijaju da se digitalizuju jer ne žele da neko, bilo ko, manipuliše njihovim podacima. Oni ne žele da svim hakerima sveta sve daju na izvol’te. Hakeri mogu dobiti samo naša pitanja. Šta mi je potrebno da bih dobio zdravstvenu knjižicu? Odgovor ne mogu videti. Odgovor je stigao u sanduče. Moje podatke videli su samo službenici, državni ili privatni, svejedno je. Država vam garantuje za njih. Potom je poverljive informacije doneo drugi državni službenik. Ako moji podaci nekako „iscure“, država će tačno znati ko ih je „prosuo“. O nama ovde nema digitalnih tragova.

Kad bi internet prestao da radi, samo Nemci to ne bi primetili. Samo bi tinejdžeri počeli da se ponašaju čudno, ne bi znali šta da rade s rukama. Država, ceo sistem… sve bi nastavilo da funkcioniše kako da se ništa nije dogodilo. U tom slučaju, pitanje ne bismo mogli postaviti elektronskom poštom, već bismo ga morali spakovati u koverat. Samo to i ništa više. Tako smo počeli da se divimo nemačkoj birokratiji, upornosti i doslednosti svih Nemaca. I to uprkos svim kritikama i pritiscima.

 

Muzej iznad nabujale reke

 

Došao je red i na nauku i tehnologiju. Krenuli smo u Nemački muzej (Deutsches Museum), najveći muzej nauke i tehnologije na svetu. Padala je kiša, danima. Nije prestala ni kad je na red došao muzej na rečnom ostrvu. Računali smo da ćemo samo malo prošetati po kiši, od stanice metroa do muzeja, računali smo da nećemo pokisnuti. Trebalo je samo da kupimo karte i uđemo. Bar je to bila ideja. U praksi baš i nije bilo tako. Naime, pre ulaska u deo za prodaju karata, dakle napolju, po pljusku, čekao nas je red. Ogroman red, mnogo porodica i mnogo dece. Svi su strpljivo stajali i čekali. Niko se nije bunio. Osim što je taj deo za čekanje napolju, svi koji stojimo u redu, zapravo, stojimo na metalnim rešetkama. Ispod nas teče nabujali Izar. Kud god da pogledate, tu je preteća voda. I tako dvadesetak minuta.

Unutra nisu ništa delili; nije bilo besplatnih mladica japanske ruže, niti je ulje bilo na popustu. Porodice su čekale nešto drugo. Pre svega, svi su čekali da uđu u ogromnu halu posvećenu avionima. Tu ima dece kao u vrtiću. I svi su oduševljeni. Svi ulaze u trup velikog aviona. Gledaju i dive se. Potom se penju stepenicama gde je smešten deo posvećen svemiru. Teško je opisivati Deutsches Museum. Da biste samo protrčali kroz ceo u muzej i ovlaš videli šta sve tamo ima, morate doći bar tri puta. Za detaljno razgledanje morate odvojiti… pa celu godinu. Kasnije smo saznali da možemo kupiti godišnju kartu. Ključna prednost je to što s godišnjom kartom nema čekanja. Za vlasnike godišnje karte obezbeđen je drugi ulaz. Ljudi koji žive u Minhenu i imaju decu tako ulaze u muzej, kao da je dečje igralište. Turisti, strani i oni iz Nemačke, ulaze na teži način. I, naravno, mi neiskusni.

Ni iz trećeg pokušaja nismo obišli sve. Udubili smo se tek u delić ogromne kolekcije. Ceo muzej je interaktivan, praktično sami možete učestvovati u naučnim eksperimentima, što je deci posebno zanimljivo. Recimo, ako ne postavite dobro bandere na brdu, selo neće imati struje. Možete prelamati svetlost, vrteti točak da biste napunili posudu vodom, gledati kroz teleskop i mikroskop; možete vrteti bilo koju planetu iz Sunčevog sistema… I ko zna šta još.

Deutsches Museum smešten je na ostrvu, s obe strane obilazi ga reka Izar. U muzeju se može videti 125.000 predmeta, a obrađeno je 50 oblasti nauke i tehnologije. Godišnje ga poseti milion i po ljudi. Muzej je otvoren 1903. godine i otad timovi stručnjaka neprestano dodaju nove predmete. Stalno prate šta se dešava u svetu nauke i tehnologije, pa onda odlučuju koje će predmete dodati zbirci.

Najveći muzej nauke i tehnologije na svetu tako neprestano raste. I, što je još važnije, deca rastu uz muzej. Moramo priznati da je to za nas bio kulturni šok. Posle petog odlaska možda ćemo prestati da se čudimo. Tek ćemo tad moći da uronimo u čarobni svet naučnih eksperimenta.

 

Još malo o deci u muzejima

 

Nije da dosad nismo išli u muzeje, ali je to bilo nekako stihijski, usput. Recimo ovako, došli smo u grad, tu ima neki poznat muzej, pa hajde da ga obiđemo. Lutamo gradom, naletimo na muzej, hajde da uđemo. U Novom Sadu išli smo u muzeje kad bi se tamo nešto dešavalo – izložbe, tribine, razgovori… Sve u svemu – sporadično.

Do dolaska u Nemačku, odlazak u muzeje i na izložbe nosio je sa sobom dvostruk splet osećanja. S jedne strane, to je potreba da se saznaje i uči, da se bude u javnom prostoru, da se nešto deli s drugim ljudima, dok je, s druge strane, i filozofija palanke učinila svoje – osećaj da se radi nešto što okolina baš i ne odobrava. Iz te, druge perspektive sve je izgledalo nekako izopačeno. Poruke su obeshrabrujuće – ideš u muzej misleći da si bolji od drugih, jer šta ti znaš o rimskim novčićima ili o savremenom holandskom slikarstvu.

U Nemačkoj ne gaje palanački duh. Našli su dobru zamenu za cinizam, stvorili su svojevrsnu tradiciju – decu vode u sve muzeje. To smo već videli na primeru Nemačkog muzeja. Tamo jeste zanimljivo, svi ti avioni, svemir… Ali decu možete videti u svim muzejima, čak i kad tamo „nema ništa za njih“. Logika da deci treba pružiti sve moguće vizije sveta, pa će oni već odlučiti šta ih zanima, a šta ne – ovde je primenjena u praksi. Takođe, deca u muzejima uče kako da se ponašaju, šta sme da se dira, a šta ne sme; uče i da razgovaraju o onome što su videla. Čak i oni najmlađi, koji su tek naučili da govore, imaju šta da kažu o modernom slikarstvu, jer ih ono često podseća na njihove radove. Na kraju, deca stiču naviku da učestvuju u javnom životu, što je ključ za političko razmišljanje, ključ za budućnost.

Naše malo dete, Teofil, naviklo je na putovanja, ali ne i na muzejske avanture. Kad si u Rimu, ponašaj se kako Rimljanin. Tako smo i mi krenuli u muzeje, da vidimo šta znači biti Nemac roditelj. Teofilu je nedostajao roštilj (ispred naše zgrade u Novom Sadu bile su dve roštiljnice), ali nismo jurili po Minhenu kako bismo pronašli miris rodnog kraja, već smo krenuli u novu akciju. Nešto smo sami otkrili, za druge muzeje dobili smo preporuku od Nemaca roditelja.

Negde mu je bilo dosadno, negde mu se dopalo. Uglavnom je uživao u muzejima vozova, saobraćaja, tamo gde su avioni…

Pitali smo se hoće li stvoriti otpor, omrznuti muzeje. Hoće li nas mrzeti zbor beskrajnih šetnji u tišini? A onda je, nakon nekoliko meseci, jednog vikenda pitao: „A u koji muzej idemo danas?“ Kô za inat, baš tad nismo išli nikud. Ipak, nije prestao da se raspituje. Narednih nedelja dobijao je pozitivne odgovore.

Ovo je kratak pregled muzeja koje smo dosad obišli. Za sve koji posećuju Minhen, ovo može biti kratak vodič, da lakše izaberu.

 

Gliptoteka (Glyptothek)

 

Antičke skulpture. U velikim količinama. Atina i Rim. I mnogo studenata slikarstva. Muzej je smešten u građevini koja izgleda kao atinski hram. Tri antičke zgrade na velikom trgu čine celinu. U drugoj je takođe muzej, dok je treća veliki prolaz; tu se izlazi s trga.

 

Državna kolekcija antikviteta (Staatliche Antikensammlung)

 

Druga antička zgrada na trgu. Državna kolekcija antikviteta. Porodica Vitelsbah (Wittelsbach), koja je vekovima vladala Bavarskom, prikupljala je antikvitete (ne uvek baš regularno) za svoje kolekcije. A onda je kralj Ludvig I sve izložio sredinom 19. veka. Fantastična zbirka antičke grnčarije, nakita, predmeta od bronze i stakla… Posebno je zanimljiva etrurska kolekcija.

 

Botanička bašta (Botanischer Garten München-Nymphenburg)

 

Nije muzej, ali ima isti efekat. Posebno ako je posetite tokom leta i u proleće. Tad možete šetati i uživati u biljkama iz cele Evrope (20.000 vrsta biljaka, 21 hektar). Posebna poslastica je deo u stakleniku, koji možete posetiti tokom cele godine. Pod staklom je 4.500 kvadrata, a ima ukupno 11 odvojenih staklenika. U jednom su čudesni leptiri. Kad prelazite iz jednog staklenika u drugi, kao da u nekoliko sekundi otputujete s kraja na kraj planete. U jednom trenutku ste u vreloj i suvoj pustinji, u drugom u vlažnoj džungli, u trećem u hladnoj severnoj šumi… Neverovatno iskustvo.

Palata Nimfenburg (Schloss Nymphenburg)

 

Francuska raskoš u srcu Bavarske. Dvorac, neke prostorije mogu se obići; fontane i ogroman vrt pomalo plaše – mnogo je to za jednog čoveka ili jednu porodicu – ali i ostavljaju bez daha. Sve je ogromno, barokno i nakićeno.

 

Stara Pinakoteka (Alte Pinakothek)

 

Jedna od najstarijih galerija na svetu (osnovana je 1836. godine), u kojoj se nalaze dela starih majstora (slikari koji su radili u periodu od 14. do 18. veka). Ne može se pažljivo pregledati odjednom. Naš favorit: čuveni Direrov „Autoportret“.

 

Paleontološki muzej (Paläontologisches Museum München)

 

Pravi muzej za decu. Fosili. Mnogo fosila. Posebna atrakcija su ptice koje vise s plafona i ogromni skelet mamuta. Tu su i deci omiljeni dinosauri.

 

Muzej pet kontinenata (Museum Fünf Kontinente)

 

Antropološka (etnološka) zbirka iz celog sveta, osim Evrope. Put oko sveta za nekoliko sati. Više od 200.000 predmeta na 2.000 kvadrata. Obe Amerike, Afrika, islamska umetnost i kultura, južna Azija, istočna Azija i Okeanija. Ne pokušavajte da obiđete sve odjednom. Zaboleće vas glava. Preporučujemo da sve pažljivo pregledate, a za to vam trebaju bar tri dolaska. Posebna atrakcija: soba s Budinim statuama.

Muzej čoveka i prirode (Museum Mensch und Natur)

 

Muzej za decu. Ali to valjda više i ne treba naglašavati. Obilazak počinje pričom o nastanku naše planete. Zatim ide po redu: nastanak života, pa razvoj, pa biljke, životinje i ljudi. A onda kreće razvoj čoveka – od prvog čoveka u Africi do danas.

 

Muzej vozova Nirnberg (DB Museum Nuremberg)

 

Nije u Minhenu, ali je deo Nemačkog muzeja, ispostava u gradu koji se nalazi na sat i po od glavnog grada Bavarske. Posebna atrakcija: voz koji je prevozio kancelara Bizmarka, glavnog stratega stvaranja velike nemačke države.

 

Egipatski muzej (Staatliches Museum Ägyptischer Kunst)

 

Muzej je smešten u podzemnoj prostoriji, kao u piramidi. Dok se spuštate, put vam pokazuje polomljeni egipatski pilon, koji je položen na stepenice. U grobnici egipatskih vladara možete videti sve na šta pomislite kad razmišljate o starom Egiptu. Da, tu su papirusi, mumije, skulpture…

 

Minhenska rezidencija (Residenz München)

 

U centru grada nalazi se sedište bavarskih vojvoda i kraljeva – ogromna Minhenska rezidencija – najveća gradska palata u Nemačkoj. Monumentalno i raskošno. Renesansa, barok, rokoko i neoklasicizam. Kompleksna zgrada ima 130 soba.

 

Muzej saobraćaja (Deutsches Museum Verkehrszentrum)

 

Još malo Nemačkog muzeja. Ovaj je posvećen transportu. Raj za decu. Muzej više liči na vrtić.

 

Pinakoteka moderne umetnosti (Pinakothek der Moderne)

 

Modernu umetnost deca prepoznaju kao svoju, iskrenu, spontanu, pomalo naivnu, lišenu ambicija da se pokaže neka velika veština. Ekspresionizam, fovizam, kubizam, novi objektivizam, Bauhaus, nadrealizam, apstraktni ekspresionizam, pop-art, minimalizam. Ukratko, sve što vole deca i mladi.

 

Bavarski nacionalni muzej (Bayerisches Nationalmuseum)

 

Muzej dekorativne umetnosti. Podeljen je na dva dela: umetnička i folklorna kolekcija. Tu možete videti srednjovekovne oklope i oružje, zatim predmete od slonovače, ceo set za ručavanje, kao i sjajno ukrašene komplete za igru (šah, domine, ne ljuti se, čoveče…)

 

Muzej lova i ribolova (Deutsches Jagd- und Fischereimuseum)

 

Lovi i ribolov. Možda zvuči čudno, ali potpuno je posvećen deci. Tako mogu ući u lisičju jazbinu i tamo se igrati s bebama, proći kroz pećinu, ući u brod… Ali mogu i šetati po isušenom koritu reke, ili gaziti virtuelnu reku dok im ispod nogu plivaju ribe.

 

Arheološki muzej (Archäologische Staatssamlung)

 

Presek nemačke prošlosti iz ugla artefakta koji su godinama iskopavani i koji se još uvek iskopavaju. Malo je čudno složena, pa se periodi mešaju, što otežava praćenje. Iako govori o prošlosti, muzej je vrlo moderno uređen. Posebnu atrakciju predstavlja kolekcija koja je postavljena u podu prostorija, pa sve razgledate dok hodate po staklu. Neobično iskustvo. Nema ograničenja u težini posetilaca.

 

Kapije

 

Priča o Minhenu počinje u 12. veku, kad je i osnovan, a već u 14. veku grad postaje važan centar (tad ima oko 10.000 stanovnika) kojem su neophodne zaštitne zidine. To, naravno, podrazumeva izgradnju kapija. Na sve četiri strane sveta izgrađena je po jedna.

Tokom osamnaestog veka, stanovništvo Minhena počelo je da raste. Utvrđenje je ometalo dalje širenje grada, pa je 1791. bavarski elektor Karl Teodor odlučio da sruši zid koji je okruživao grad. Ostale su samo kapije. Doduše, ne sve. Severna je srušena.

Tri preostale kapije i dalje služe kao ulaz u Stari grad. Tri kapije zapravo su čvorišta, centralne tačke okupljanja, oko kojih se nalazi sve što vam treba, uključujući i brojna mesta na kojima se može jesti. Tri kapije su polazne tačke za sva naša istraživanja. Takođe, kapije su simboli grada, kao i podsećanja na slavnu prošlost.

 

Izartor (Isartor)

 

Izartor je jedina gradska kapija u Minhenu koja i dalje ima svoj originalni glavni toranj. Izgrađena 1337. godine, obnavljana je mnogo puta tokom vekova. Izartor je nekad bio glavni ulaz u grad.

Od 1959. godine, u kulama Izartor smešten je Muzej „Valentin-Karlstadt“. Muzej je osnovan u znak sećanja na komičara i folk pevača Karla Valentina i glumicu i kabare umetnicu Lisl Karlstadt. Karlu Valentinu u čast, satovi na Izartoru i danas otkucavaju – kontra – sat na tornju koji je okrenut prema dolini radi obrnuto, suprotno od standardne kazaljke na satu. Dok se kazaljke na satu kule okrenute prema Izartorplacu (Isartorplatz) pomeraju uobičajeno, one na zapadnoj strani, prema dolini, kreću se u ogledalu. Brojač sata takođe je odštampan obrnuto. Čak je i veliki kancelar Vili Brant konstatovao: „U Bavarskoj stvari funkcionišu drugačije.“

Karlstor

 

Karlstor u Stahusu izgrađen je kao deo drugog gradskog utvrđenja u 14. veku. Ako idete kroz Karlstor prema pešačkoj zoni, trebalo bi na trenutak da zastanete i pogledate gore – ispod okruglog luka srednjeg dela, u uglovima se nalaze takozvane okovratne glave, glave slavnih ličnosti iz prošlosti Minhena. Ovde nije reč o gradonačelnicima, doktorima ili vladarima. Na Karlstoru je odata počast posve drugačijim ljudima.

Jozef Sulzbek (1767–1845) bio je svojevremeno poznati narodni pevač i vođa benda. Georg Pranger zvani Prangerl (1745–1820) bio je poslednja dvorska luda Bavarske pod kraljem Maksom I Josifom. Džozef Huber (1763–1829), poznat kao Finessensepperl, bio je čuveni glasnik ljubavnih poruka.

Franc Ksaver Krenkl (1780−1860) bio je trgovac konjima, vlasnik trkačke štale i kočijaš. Priča se da je jednom, prestigavši prestolonaslednika Ludviga u kočiji, što je bilo zabranjeno, izgovorio frazu: „Ako možeš, možeš“ (Wer ko, der ko). Izreka koja je u Bavarskoj postala sinonim za nekog ko je opušten, možda i previše, nekoga ko je pun samopouzdanja.

Posle Drugog svetskog rata, Štahus ili Karlsplac, gde se nalazi ova kapija, bio je najprometniji trg u Evropi. Stvari su postale mirnije kad je njen istočni deo, odmah iza Karlstora, uoči Olimpijskih igara 1972. pretvoren u pešačku zonu Minhena. Ovde počinje najveća trgovačka ulica u gradu. Zapravo, reč je o dve spojene ulice (Kaufinger Straße i Neuhauser Straße) koje vode na trg Marijenplac (Marienplatz).

Sendlinger Tor

 

Naredba za izgradnju Sendlinger kapije stigla je od Ludviga Bavarskog. U periodu između 1285. i 1337. godine podignuto je drugo gradsko utvrđenje, a tad je izgrađena i Sendlinger kapija. Godine 1420. dodate su dve bočne kule.

Dolazak „žive fotografije” u Minhen desio se već 1897. godine. Upravo je Karl Gabrijel prikazao prve filmove u svom Panoptikumu (Nojhauzer štrase), pored ove kapije. Kinematografi su postali atrakcija na narodnim festivalima i vašarima.

Godine 1907. Minhen je već imao šest bioskopa, a do 1913. bilo ih je četrdeset. Godine 1913. ponovo je Karl Gabrijel izgradio prvo reprezentativno pozorište kao prvu zgradu od armiranog betona u Minhenu, i to na Sendlinger tor placu (Sendlinger Tor Platz), ispisujući tako novo poglavlje u istorijskim knjigama grada, ali i u istoriji nemačkog filma. Godine 1913. otvoren je Sendlingertor-Lichtspiele, izvođenjem istorijske drame „Dama od Nila“.

Schwabinger Tor

 

Četvrta kapija, ona koje je srušena. Švabinger tor (Schwabinger Tor) izgrađen je 1391. godine u blizini sadašnjeg Odeonsplaca (Odeonsplatz). Ova kapija srušena je početkom 19. veka, kako bi se olakšalo širenje grada. Na mestu nekadašnje kapije, 1844. godine izgrađen je Feldhernhale (Feldherrnhalle). Pominjali smo tu građevinu u prvom delu, reč je o kopiji firentinske Lođe dei Lanci (Loggia dei Lanzi).

 

Oktoberfest

 

Oktoberfest nam nije zanimljiv događaj. To je, zapravo, veliki vašar. Kao i svaki naš vašar – alkohol, pijani ljudi, liciderska srca, slatkiši, magneti i krigle s motivima festivala, vrteške, parada… Sve smo to videli u Srbiji, i to u raznim varijantama. Razlika je samo u tome što je ovo ogromno. Od 1980. do 2024., nijedne godine nije bilo manje od pet miliona ljudi. Rekord je postavljen 2023., kad je Oktoberfest posetilo 7,2 miliona ljudi. Tokom festivala popije se između pet i sedam miliona litara piva. Godine 2014. postavljen je rekord – posetioci su popili 7,7 miliona litara piva.

Festival se održava samo na jednom mestu, ali u celom gradu se vidi da se nešto dešava. Naime, na svakom koraku, a posebno u javnom prevozu, možete videti mnoštvo ljudi obučenih u tradicionalnu bavarsku nošnju. To je postalo trend, pa su i turisti obučeni kao Bavarci. Šarenilo je potpuno. Gužva je totalna.

Pije se i jede u ogromnim halama. Rezervacije su obavezne. Inače ćete samo stajati i gledati druge ljude kako ispijaju ogromne krigle piva. Sve to izgleda pomalo nadrealno. Žene obučene u šarene haljine. Muškarci u kožnim bermudama teturaju se na putu do toaleta ili izlaza. Trezni smenjuju pijane, turisti slikaju i lome vratove u pokušaju da vide sve što se oko njih dešava, orkestri sviraju bavarsku bleh muziku, konobarice krive kičme pod teretom velikih staklenih krigli… Ali to je Oktoberfest.

Sve je počelo 12. oktobra 1810. godine. Niko tad nije zamišljao festival koji će trajati, eto, dva veka i još deceniju i po, bez namere da se gasi. Sve je počelo jednom svadbom. Nota bene, kod nas tako počinje rat. U ovom slučaju, kraljevskom svadbom. Venčanje princa regenta Ludviga od Bavarske (kasnije kralja Ludviga I) i princeze Tereze od Saks-Hildburghauzena bilo je povod za proslavu. Sve se odigralo na livadi. U to vreme, na periferiji grada. Danas se taj deo zove Terezijenvajs (Theresienwiese), naravno, u nevestinu čast.

Proslava je otvorena trkom konja. Kasnije se sve pretvara u pravi vašar. Godine 1908. stiže iz SAD rolerkoster. Dvadeset godina kasnije, na festivalu izlažu ni manje ni više nego ljude. Oko 200 nesrećnika iz Afrike, Kine i Japana prisustvovalo je festivalu, ali kao izložbeni predmeti, a ne kao pijani subjekti s kriglom u ruci.

Potom stiže i struja. Kad su se 1896. godine upalila svetla u šatoru Šotenhamel, bila je to premijera – šator je prvi put osvetljen električnom energijom. Tu negde bio je i Albert Ajnštajn. Imao je tek 17 godina. Radio je kao šegrt u firmi svog oca – Elektrotechnische Fabrik J. Einstein & Cie. Ajnštajn je uvrtao sijalice u utičnice. I genije nekako mora početi karijeru.

Posle Prvog svetskog rata, samo devet velikih minhenskih pivara smelo je da učestvuje na Oktoberfestu: Lovenbrau, Spatenbrau, Thomasbrau, Pschorrbrau, Hackerbrau, Paulanerbrau, Augustinerbrau, Vagnerbrau i Franziskaner-Leistbrau.

Godine 1952. dodata je državna pivara Hofbrou (otvorena 1589.), a otad Grad sklapa ugovore i s pivarama Augustiner (otvorena 1328. godine), Haker-Pšorbrau (1417.), Lovenbroj (1383.), Paulanerbroj (1634.) i pivarom Spaten (1397.). Gradske vlasti dozvoljavaju samo ovim velikim minhenskim pivarama da isporučuju pivo. Arhitektura 14 velikih festivalskih sala neznatno se promenila od šezdesetih godina prošlog veka. U svakoj ima između 1.900 i 8.450 sedišta.

Nismo pili pivo na festivalu. Samo smo jeli slatkiše i gledali tradicionalno odevene konje. Takođe, slikali smo – na njihov zahtev i njihovim telefonima – turiste obučene u tradicionalnu bavarsku nošnju. Sledeći put i mi moramo nabaviti šarenu odeću. Možda ćemo dobiti pivo ako se utopimo u okolinu…

Inače, dosad nismo probali loše pivo. Pošto ne poznajemo ovdašnja piva, naručujemo i kupujemo nasumično, šta nam dođe pod ruku. I nema greške. A onda smo saznali da se Nemci i danas drže propisa o pravljenju piva iz 1516. Reinheitsgebot ili Zakon o čistoći.

Zakon je važio za sve države Svetog rimskog carstva nemačke narodnosti. Najpoznatija verzija usvojena je u Bavarskoj 1516. godine, a s vremenom je prihvaćena u celoj Nemačkoj. Ostale države nisu se pridržavale tog zakona.

 

Đavo i anđeo – rat i mir

 

Minhen je miran grad, nema agresije, nema nervoze, nema ludih vozača… Kad se negde stvori red, niko ne galami, svi se izvinjavaju, svi su ljubazni i predusetljivi. Čak i spomenici pozivaju na mir. Ističemo dva značajna spomenika. Jedan je zlatna statua „Anđeo mira“, a drugi je „Sigestor“ (Siegestor), trolučni spomen-svod, neka vrsta trijumfalne kapije koja tu stoji kao podsetnik na mir.

Neutralnom posmatraču koji, pritom, dolazi iz Srbije moglo bi malo i zasmetati toliko insistiranje na… skoro pa manekenskom miru. Ipak, Srbija je danas divlja i razbarušena zemlja u kojoj se agresija poštuje kao vrhovni gospodar, pa ovaj mir prija.

Ali nešto tu ne štima. Nisu li ti koji pozivaju na mir i samo mir potomci slavnih germanskih plemena, i nije li upravo Minhen bio mesto koje je Hitler odredio za svoj ubilački pohod na svet? Možda se baš zato insistira na miru, kako bi se pokazalo da slavna prošlost nije ideal za budućnost. Eto jedne dobre lekcije za nas.

Spomenik mira, zlatna statua anđela, u stvari je replika Nike od Paioniosa, boginje pobede, vojne pobede. Spomenik (stub i figura), visok 38 metara, može se videti izdaleka. Ceo kompleks izgrađen je četvrt veka nakon francusko-pruskog rata 1870/71. godine.

Sam „Anđeo mira“, visok šest metara, u desnoj ruci drži maslinovu grančicu kao simbol mira, a u levoj paladion, sliku boginje Atine, koja predstavlja boj i mudrost.

Oko stuba je izgrađen mali hram. Tu su prikazani portreti kancelara Ota fon Bizmarka i pruskog maršala Moltkea, kao i još nekoliko pruskih i bavarskih generala. U holu hrama nalaze se zlatni mozaici koji predstavljaju koncepte rata i mira, pobede i kulture.

Sigestor, drugi spomenik, posvećen je slavi bavarske vojske. Impozantan spomenik (visok 21, širok 24 i dubok 12 metara) transformisan je u nešto što je nazvano „podsetnik na mir“. To se dogodilo nakon restauracije, posle Drugog svetskog rata.

Novi natpis na poleđini glasi: „Posvećeni pobedi, uništeni ratom, pozivaju na mir“.

Izgleda da je taj prelaz s militarizma na pacifizam preplavio društvo, da nije samo deklarativan. Naravno, ne znamo mogu li se stari duhovi probuditi, pa se ta mogućnost ne sme olako odbaciti. Zasad nema indicija da se ide u tom smeru.

Nemci se nisu odrekli tradicije, niti su izgubili vezu s prošlošću, i pored velikih grehova. Nekoliko puta poniženi i teško bombardovani, Nemci su i danas dežurni krivci, što se lako može proveriti – samo ovlaš pregledajte dokumentarne kanale na kablovskoj. Ipak, u svemu je pronađen balans. Društvo nije propalo.

Nemci su uspeli da stvore neku vrstu filtera – nisu se svega odrekli, nisu sve uzeli. Drugi rečima, ono što nije dobro ostavljano je tamo gde mu je mesto. Dok se na dobrom dodatno radilo. Potom su sve detaljno dokumentovali. Kako dobro, tako i loše.

Sve je, dakle, napisano (rečeno, poručeno), samo što nema ko da čita.

 

Galerija fotografija

 

 

 

Leposava Rašković i Dragan Stojanović (Lava Lab)

Foto: Dragan Stojanović

Izvor: Lava Lab