Mistična aura književne radionice Marice Josimčević

Pred nama je knjiga donekle drugačije forme u odnosu na dosadašnji književno-umetnički prosede Marice Josimčević. U autorkinom stvaralaštvu ona čini posebno mesto, jer na kompleksan način tematski povezuje ne samo sve što je do sada stvarala u svojoj prozi, već nudi uvid kako nastaje književna misterija bogatog opusa romana i priča ove spisateljice. Kroz Kulise večnosti autorka se opredeljuje da čitaocu iznese jedno prilično retko iskustvo duše kroz bogate slojeve kako svoje književne radionice, tako i uslovno rečeno alate i tehnike (snove, meditacije, molitve) kroz koje produbljuje i upotpunjuje lični duhovni rast i književni izraz. Stoga je prirodno da je sam izraz za nijansu ličniji i spontaniji, ali je sama struktura u književnom i duhovnom smislu možda i složenija na određenim nivoima, pa zahteva budnu pažnju čitaoca, kojem se predočava misterija i tajna ezoterijskih znanja i veština, koja se naslanjaju na uvide drugih mistika, učenja i religije. Pored toga autorka koristi i mitove, sakralnu geometriju, alhemijske postupke, dajući im ujedno i svoja tumačenja, od kojih su neka potpuno sveža, nova i u suprotnosti sa uvreženim i oveštalim dosadašnjim saznanjima.

 

Možemo reći da ovakav pristup donekle liči na ono što Jung naziva „aktivna imaginacija“ – dakle „sadržaji nastali iz snova, unutrašnjih dijaloga, vizija i fantazija“ (Jung, 2009: viii; 205; 234; )

 

 

Po formi ova knjiga predstavlja individualno istraživanje koje se bavi različitim odnosima unutrašnjeg života i sveta,  jedinstva života i njegovih unutrašnjih snaga i moći, kao i načinima na koji se iste mogu pokrenuti vlastitom snagom i predanošću, transcendiranjem unutrašnjeg polja iskustva, što sve rezultira duhovnim rastom i razvojem. Sve ono što povezuje prethodna književna dela Marice Josimčević u svoj njihovoj raznovrsnosti proznog žanra i kroz ezoterijsku tematiku i simbole, u najnovijoj knjizi se spaja i produbljuje kroz jednu neobičnu sintezu. Smisao te sinteze je pokušaj autorke da shvati i razmotri iz sopstvenog bogatog duhovnog iskustva odnose refleksije i samospoznaje, prirodu samog unutrašnjeg iskustva, odnose unutrašnjeg i spoljašnjeg feminiteta i maskuliniteta, pa tako i rodnih i društvenih funkcija koje iz toga proističu (dominacija i hegemonija patrijarhata), značaj simbola i njihovo razumevanje i mnoge druge fenomene koji se pojavljuju negde u vidu digresija, negde kao zaokružene celine.

Treba istaći da autorka ovim temama ne prilazi prateći smernice dominantnih društveno-psiholoških trendova, pa ni klasično filozofskih tumačenja, već pokušava da ih razmatra na netradicionalan način, kroz simbole, njihovu pojavu u višim ravnima, njihove odnose i ustanovljenu logiku drevnih alhemijskih i novijih ezoterijskih učenja i praksi. Njen pristup karakteriše otvorenost duha za tajnu, misteriju i saznanje, kao i bogat fonološki aspekt književno umetničkog teksta neobičnog emotivnog kolorita i naboja.

 

Marica Josimčević

 

Prisutnost određenih suštinskih tema koje povezuju autorkina prethodna dela evidentna je i u ovoj knjizi.  Tačnije, ova knjiga na neki način rasvetljava kako hodnike duše, tako i puteve nastanka i evolucije određenih važnih simbola, pojmova i arhetipova, a opet – pomoću njih stvara svoje autentično književno tkanje. U sveprisutne teme spadaju individualna duhovnost i duhovni samorast, mistična ljubav, alhemijska transmutacija čije je ishodište čist spirit, očišćenje i isceljenje, elementi podsvesti i Nesvesnog, tajne o sopstvenom narodu, njegovoj istoriji i duhovnosti.

 

Grafikoni iz knjige Kulise večnosti

 

Treba istaći da je i Apokalipsa jedna velika tema ove autorke. Koncept apokalipse autorka formira od zbirke priča Put kože (1998) koja je slika jednog posustalog doba u kojem treba da se razvije nova duhovnost, preko drame Botaničar (2010) kojom dominira apokaliptični predznak i zbirke priča Ogledalo ljudskog roda (2013), pa sve do romana Plavi zdenac (2016) koji je napisan u post-apokaliptičnom vremenu. Osobenost takvog koncepta je da ukaže na kod u samom čoveku, u njegovom biću, koje treba isceliti i očisti.

 

Aktivna imaginacija

 

Kada je objavljena knjiga Kulise večnosti Marice Josimčević, urednica radio emisije Klub 2, Meliha Pravdić je pomenula „jungovski pristup“[1]. Možemo se složiti sa ovim imajući na umu nekoliko stvari – Jungovo višedecenijsko interesovanje za odnos alhemije i psihologije i njegova alhemijska istraživanja, kao i način na koji je u svojim knjigama tumačio dela mistika, hermetične spise i istočnjačke ezoterike (Alhemijske studije, Alhemija i psihologija i Mysterium Coniunctionis). Možda je još važnije pomenuti i Jungovu Crvenu knjigu (Liber Novus) u koju je beležio šta mu se dešavalo, interpretirao sadržaje iz svojih dnevničkih zapisa (Crnih knjiga), kao što je u nju uključio i sopstvene crteže i slike, kroz koje je vizualizovao sadržaje kojima se trenutno bavio i pokušao i na taj način da ih iskaže i interpretira. Knjiga Marice Josimčević takođe sadrži crteže, slike i grafikone koje je autorka izradila, jer je izabrala i taj način da izrazi svoja iskustva i prenese ih i kroz likovni izraz.

 

Slika br. 2 iz knjige – Ćup usred ogromnog kosmičkog točka

 

Iako se i stil i način interpretacije, kao i uvidi razlikuju, postoje pomenute korelacije. Jung je koristio ovu vrstu aktivne imaginacije kako bi osvetlio neke osnovne pojmove analitičke psihologije. Marica Josimčević je koristi za književno stvaranje i duhovni rast. Ovde bih pomenula i proces „imaginiranja ili vizualizacija“ koje sama autorka pominje u Uvodu knjige, referišući na samovođene meditacije, odnosno one u kojima misao nije potpuno isključena (Josimčević, 2020:7-8). Međutim, nije Jung jedina referentna tačka kada je reč o ovako strukturiranom delu. Nešto slično, recimo, predstavljaju romani istaknutog egzistencijalističkog psihoterapeuta Irvina Jaloma, koji koristi aktivnu imaginaciju pri strukturi svojih književnih dela o tri velika filozofa, pri čemu najdalje odlazi u nalaženju romanesknog ključa za roman Problem Spinoza, imajući u vidu da se o ličnom životu Baruha de Spinoze zna svega par ključnih činjenica. Čudesno je zapravo kako Jalom preobražava kroz svoju prozu lično iskustvo nastalo u susretu sa Spinozinim delom i tako otvara poglavlja njegovog života.

Još jedno područje koje autorka smatra uzvišenim je i sam jezik, tako da knjiga ima veliku evokativnu moć. Tu se nameće izvesna paralela sa proznim delima velikog ezoterijskog portugalskog pesnika Fernanda Pesoa, imajući u vidu i njegove sklonosti da aktivnu imaginaciju koristi stvarajući svoje „heteronime“, njihove povesti i osobene stilove pisanja, ali i da svoj prozni izraz pretvara u fantastična sazvučja bezvremenih partitura. U tom smislu pojedini pasaži Kulisa večnosti vrlo su vešto i pažljivo pisani, imaju ritam i kadencu pomoću kojih uspostavljaju vezu sa poezijom, ali i dubljom misterijom bića i života, pa i metafizikom kosmosa:

 

 “Dakle, horizont nije samo nešto ispred, iza, ili sa strana nas, već i usred nas: tu gde je struk, preseca nas napola. Na izvestan način zarobljeni smo horizontom. Samo se izranjanjem možemo spasti i osloboditi. A horizont to čeka, miran kao neprikosnovena iluzija – što i jeste – jer u nama je i potisak i prolaz”  (Josimčević, 2020: 69).

“Spustila sam na dno Zemlje pet beogradskih kupa-čigri (dve od njih sam bila opisala u svojoj literaturi, što su Avala i Rimski bunar; ostale dve sam prepustila drugima u ovome gradu da ih pronađu); potom sam ih njihovim koridorima spojila u centralnu, u srce Slavije; ona je od toga narasla i ispunila celu planetu. Tada sam (ponovo!) shvatila da je Beograd MAKETA ZA SVET.” (Ibid, 97)

 

Dekodiranje mita o Pandori

 

“U svojoj literaturi mnogo sam se bavila Velikom Majkom i uopšte matrijarhalnom drevnom kulturom i prvotnošću ženskog principa u povesnici o postanju sveta. No, sve je to kasnije drastično promenjeno ustoličenjem patrijarhalnog modela mitologije, a kasnije i društva, te sam odmah pomislila da je sigurno i u pogledu Pandore došlo do nekih krivotvorenja” (Josimčević, 2020:12)

 

Uvidi do kojih autorka dolazi, poput onih sažetih u Vedama, zahtevaju intenzivno individualno angažovanje i njihove istine proverene su kroz lično iskustvo. Sa druge strane, njih odlikuje jasnoća i preciznost i na intelektualnom planu, monaška snaga i strpljenje autora da ih poveže u vremenu i izrazi kroz adekvatna tumačenja. Osnovni ton izlaganja je svečan i ritualan, a sa druge strane teorijska znanja na koja se autorka naslanja prožeta su umetničkim celinama sopstvenih snova, meditacija‚ vizija i molitvi, poduprta tumačenjima iz literature drugih mistika, gnostika, ezoteričara, kao i spontanim sopstvenim uvidima, koji vode ka određenim ustanovljenim duhovnim znanjima koja grade sopstvene celine. U tom smislu vrlo je dragoceno poglavlje pod nazivom „Kutija – Ćup (Vrč, Krčag) – Kovčeg – Pandora“.

 

Pandora u grčkoj mitologiji

 

U ovom poglavlju autorka se kroz vrlo složenu semantičku i mitološku matricu bavi ezoterijskom simbolikom navedenih pojmova, koji su za nju lično, a i po svojim svojstvima imali tajanstvenu ulogu. Bilo da se radi o tajni koju nosi glavna predstava kutije u svojim formama – ćupa, vrča, krčaga ili kovčega, dakle tajne „o nepresušivoj, čistoj, kosmičkoj ljubavi (Josimčević, 2020: 11) ili o tajni konkretnog mita o Pandori, autorka prati različite nivoe ovih simbola od njihovog fonetskog i fonološkog plana, preko literature, mita koji je „ustoličenjem patrijarhalnog modela mitologije, a kasnije i društva“ vešto krivotvoren. Uvidima do kojih je došla prateći simboliku i značaj Velike Majke, „prvotnost ženskog principa i matrijarhalne drevne kulture“, autorka uspeva da razotkrije mit koji je zbunjivao i brojne čuvene filozofe, koji nisu imali logična objašnjenja, jer su sama polazišta za tumačenje bila pogrešna. Međutim, retki su to izričito priznali. Osim autora koje Marica Josimčević pominje (Robert Grevs, Barbara Voker, Dragoslav Srejović)[2], očigledne nelogičnosti ovog mita istražio je i čuveni filozof Artur Šopenhauer. Šopenhauer je naveo da mu „fabula mita o Pandori nikada nije bila sasvim jasna“, u stvari uvek mu se „činila apsurdnom“, jer je, kako kaže pogrešno shvaćena, a zatim i izmenjena, odnosno izvitoperena od samog Hesioda (Šopenhauer, 2015:438). Šopenhauer smatra da u Pandorinoj kutiji, odnosno vrču, kako će biti objašnjeno kod Marice Josimčević, nisu bila zla, nego dobra. I u tome postoji potpuna podudarnost stavova oba autora. Šopenhauer takođe navodi sa izričitom satisfakcijom izvore u kojima je pronašao potvrdu svoje interpretacije u antičkim izvorima.[3]

 

Harmonija uma, srca i tela

 

Najvažniji udeo u stvaranju ove knjige je svakako intuitivno promatranje i rešavanje misterije iznutra – praćenjem njenih manifestacija dugi niz godina u susretu sa oniričkim i onostranim kroz vizualizacije neobične moći, nesvakidašnjeg kolorita i energetskog naboja, tako da im je samo pisac bogatog književnog iskustva mogao dati izraz gotovo fantazijskog mišljenja, ali ih i razvrstati na jedan dosledan i logičan način. To nam govori o uspostavljanju harmonije na liniji uma, srca i tela, jer jedino tako postoji uslov da se intuitivno promatra i shvata. Otuda poglavlja Pravougaonik, Horizont, Srbi, narod i tlo, Isus Hristos, Srce ne nude samo uvide u određene pojmove iz njihove ezoterijske perspektive, već im daju univerzalnije dimenzije – one koje spajaju niže i više ravni postojanja i čine život smisaonom celinom. Da bi dosegla više nivoe simboličkih i ezoterijskih značenja iz literature autorka se otiskuje na sopstvena putovanja, pa osim Srca kao „sedišta duše“ i „zbijenog koncentrisanog centra energije“, poseže i za tajnama Srca Zemlje, Srca Mora, Srca i Plesa, odnosno muzike.

Posebno dragocen doprinos ove knjige, iako je ovo izrazito subjektivno mišljenje, nalazi se u kraćem poglavlju posvećenom Biljkama. Ovo poglavlje je na sličan način revolucionarno poput vraćanja prave uloge ženi, čiji je mit krivotvoren kroz vekove, počevši od Hesiodove „antiženske skaske koju je on, po svoj prilici, izmislio“ (Grevs, 1995:84), do daljeg prenošenja kroz istoriju. I kao što Pandori vraća pređašnji lik boginje Zemlje Ree („sve-dajuće“), kao što se zalaže za nedogmatsko tumačenje Isusa Hrista (Josimčević, 2020:129), tako i u poglavlju o mističnim značenjima biljke, Marica Josimčević kroz zapise, snove i primere iz literature, putem korespondencija na jedinstven način uspostavlja „jednačenje žene-Boginje i Biljke-cveta“ (Ibid., 182-184). Puls, boje, ritam ovog poglavlja i njegove drevne tajne (o kojima je autorka već govorila u drami Botaničar i romanu Jovanje (partenogeneza)) spajaju univerzalnim nitima dva obzorja – prošlo i buduće i tako čine jedno, jer i jesu jedno.

 

“Mogućno je tumačiti ovu Biljku kao simbol, a može se razumeti i doslovno, kao biljka. Ja bih ta dva značenja spojila u jedno: U Biljku Života. Kao što verujem u onu, Pra-Biljku, pristiglu iz najveće drevnosti a koja me je proganjala kroz snove, meditacije i imaginacijske prodore – tako verujem i u ovu Biljku Života koja najavljuje isceljenje čovečanstva i nove spiritualne početke […]” (Ibid., 198).

 

Tenisonovi stihovi, koji su se takođe našli u ovom poglavlju, još jedno su svedočanstvo misterije koja ponešto govori o ovim svetovima, nama vidljivim, ako se pažljivo zagledamo u njih, ako spremnim srcem i otvorenim umom pokušamo da shvatimo njihove kosmičke zagonetke.

 

“Flower in the Crannied Wall” is an 1863 poem by Alfred Tennyson

 

Za P.U.L.S.E Neda Mandić

 

[1] Dostupno na: https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/24/radio-beograd-2/4100890/marica-josimcevic.html.  Pristupljeno 20.12.2020.

[2] Up. D. Srejović, A. Cermanović, Rečnik grčke i rimske mitologije (1979); B. Walker, The Woman’s Encyclopedia of Myths and Secrets, New York, Harper Collins Publishers, (1988).

[3] A. Schopenhauer, Parerga and Paralipomena, § 200, Up. Selection of Greek Epigrams, ed. Jacobs, ch. VII, ep. 84, Babrius, Fables, 58.

Literatura:

Grevs, R. Grčki mitovi, Šesto izdanje, Beograd, Nolit, 1995.

Josimčevič, M. Kulise večnosti, Beograd, Metafizika, 2020.

Jung, C. G. The Red Book, Edited and introduced by Sonu Shamdasani, New York, London, W.W. Norton and Company, 2009.

Schopenhauer, A. Parerga and Paralipomena, Short Philosophical Essays, Volume 2, Cambridge, Cambridge University Press, 2015.

0 0 glasova
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments