Mitovi elite u umetnosti, Mirča Elijade

Manje pažnje je obraćeno onom što bi se moglo nazvati mitom elite, naročito onima koji su se okusili oko  umetničkog stvaralaštva i njegovih kuluroloških i društvenih odjeka.

Ovi mitovi, da tako kažemo, uspeli su da se nametnu daleko iznad zatvorenog otelotvorenja iskušenika, uglavnom zbog kompleksa inferiornosti koji sada muči i publiku i zvanične umetničke krugove. Agresivno nerazumevanje publike, kritičara i zvaničnih predstavnika umetnosti još od Remboa ili Van Goga, i strašne posledice- naročito za kolekcionare i muzeje- stvorene ravnodušnošću prema inovativnim pokretima, od impresionizma do kubizma i nadrealizma, bile su teške lekcije za kritičare i publiku, kao i za prodavce umetničkih dela, kolekcionare i muzeje.

Danas je njihov jedini strah da ne budu dovoljno napredni i da zbog toga ne stignu da na vreme prepoznaju geniaj u radu koji je na prvi pogled nerazumljiv. Možda nikada ranije nije u istoriji umetnik bio toliko siguran u to da će što je smeliji, ikonoklasičniji, apsurdniji i nepristupačniji, biti više priznat, hvaljen, obožavan. U nekim zemljama rezultat je čak bio i obrnuti akademizam, akademizam ‘avangarde’ – do takve tačke da ma koje umetničko iskustvo koje ne čini ustupak tom novom konformizmu u opasnosti je da bude ugušeno i ignorisano.

Mit o prokletom geniju, koji je bio opsesija devetnaestog veka, danas je staromodan. Naročito u SAD i u Zapadnoj Evropi, drskost i prkos su odavno prestali da budu štetni za umetika. Nasuprot tome, od njega se traži da se uskladi sa svojim mitskim imidžom, da bude čudan, neumanjiv i da ‘proizvede nešto  novo’.

Ne možemo ovde naravno analizirati mitodologiju modernih elita u svim njenim manifestacijama. Ograničićemo se na nekoliko fenomena. Kao prvo, možemo da napomenemo iskupljujuću funkciju ‘teškoće’, naročito onakve kakvu nalazimo u delima moderne umetnosti. Ukoliko elita uživa u atoničnoj muzici, ili u tašizmu, to je zbog toga što takvi radovi predstavljaju zatvoren svet, hermetične univerzume u koje se ne može ući osim prevazilaženjem ogromnih  teškoća, kao što je inicijacijsko iskušavanje u drevnim tradicionalnim društvima.

S jedne strane, neko ima iskustvo ‘inicijacije‘, iskustvo koje je gotovo nestalo iz modernog sveta, a sa druge strane, neko objavljuje ‘drugima’ (tj. masama) da pripada odabranoj manjini – ne, kao nekada, aristokratiji, već spoznaji koja ima preimućstvo da bude jednovremeno duhovna i svetovna, u čemu oponira i zvaničnim vrednostima i tradicionalnim crkvama. Kroz ovaj kult ekstravagantne originalnosti, teškoće, nerazumljivosti, elita reklamira svoj beg, beg od banalnog univerzuma svojih roditelja, dok se u isto vreme pobunjuje protiv izvesnih savremenih filozofa očaja.

U osnovi, fasciniranost teškoćom, da ne kažemo nerazumljivošću umetničkih dela, predstavlja želju da bude novo, tajno, do sada nepoznato, značenje Sveta i ljudskog života.

Naravno, sva prava revolucionarna iskustva moderne umetnosti odražavaju određene aspekte savremene duhovne krize ili bar krize umetničkog znanja i stvaranja. Ali,  ono što zanima naše ispitivanje jeste činjenica da u ekstravaganciji i nerazumljivosti modernih dela ‘elite’ nalaze priliku za inicijacijsku spoznaju.  ‘Novi svet’ se gradi od ruševina i enigmi, kao skoro privatan svet koji bi čovek želeo da zadrži za sebe i samo još nekoliko iskušenika. Ali, uticaj teškoće i nerazumljivosti toliki je da, veoma brzo i ‘publika’ biva osvojena i pokazuje potpuno prihvatanje otkrića elite.

Odlomak iz knjige ‘Simbolizam, sveto i umetnosti’, Mirča Elijade

Originalni naziv ‘Symbolism, the Sacred, and the Arts’, Mircea Eliade

  Mirča Elijade, Umetnost