Mitologija predstavlja skup priča, delom istinitih, a delom hiperboličnih viđenja određenih rituala, prirodnih pojava ili istorijskih događaja u kojima se pokušava predočiti ono što je misteriozno i neshvatljivo. Drugim rečima, mitologija je metafora stvarnosti koju su koristile generacije čovečanstva sa namerom da poduče, prenesu mudrost ili jednostavno daju odgovor na pojave i fenomene za koje ne postoji jednostavno i logičko objašnjenje. Ona je tačka susreta poznatog i nepoznatog, ljudske svesti i podsvesti.
Mit o Demetri i Persefoni, duboko ukorenjen u grčkoj mitologiji seže u arhetipske slojeve kolektivnog nesvesnog, osvetljavajući večne teme gubitka, obnove, majčinske ljubavi i inicijacije.
Priča počinje idilično: Persefona, mlada i bezbrižna, bere cveće kada je Had, bog podzemlja, otima i odvodi u svoj mračni svet. Demetra, boginja plodnosti i žetve, očajnički traži svoju ćerku, a njena tuga izaziva neplodnost zemlje. Kada Persefona konačno biva vraćena, uspostavlja se ciklična podela vremena: deo godine provodi sa majkom, a deo sa Hadom.
Priča simbolizuje ciklus smrti i ponovnog rođenja, gde Persefonino silazak u podzemlje predstavlja smrt, a njen povratak život. Demetrina tuga i radost odražavaju plodnost i neplodnost zemlje, povezujući ljudsku emociju sa prirodnim ciklusima.
Mit o Demetri i Persefoni može se tumačiti kao alegorija o transformaciji. Persefonino putovanje u podzemlje simbolizuje prelazak iz detinjstva u zrelost, suočavanje sa tamnim aspektima postojanja i prihvatanje sopstvene seksualnosti i moći. Demetrina potraga i tuga odražavaju univerzalnu majčinsku brigu i bol zbog gubitka deteta.
Ovaj mit takođe osvetljava dualnost postojanja: svetlost i tamu, život i smrt, radost i tugu. Kroz ovu dualnost, mit nas podseća na neizbežnost promena i potrebu za prihvatanjem svih aspekata života.
Mit o Demetri i Persefoni je duboka refleksija o ljudskoj prirodi, odnosima i unutrašnjoj transformaciji. On nas uči da kroz gubitak dolazi rast, kroz tamu svetlost, i da su ciklusi promena neizbežni deo postojanja. Kroz mitopoetsku i filozofsku prizmu, on ostaje večna inspiracija za razumevanje sebe i sveta oko nas.
Platon je i sam bio veliki kazivač mitova. On nas sopstvenim iskustvom i stvaralaštvom poučava o vitalnosti onog što su Grci nazivali ,,mythologia“. Ona predstavlja umetnost i veoma je bliska poeziji i muzici. Mitologija kao umetnost i mitologija kao građa povezane su na jednak način u jednom te istom fenomenu, kao što su povezane kompozitorova dela i njegova materija u uobličen svet zvuka.
Ako se osvrnemo na daleku prošlost, možemo zapaziti da mitovi mnogo puta počinju sa pričom o ,,zlatnom dobu”, kada su ljudi bili u bliskoj vezi sa bogovima. U asirskoj i vavilonskoj mitologiji govori se da su ljudima pre potopa vladali bogovi sa nebesa. U grčkoj mitologiji govori se da su u doba Kronosa bogovi i ljudi živeli zajedno u skladu, kada bol nije postojala, a čak ni smrt nije bila razlog za tugu, već više kao nekakav san koji obuzima telo na ugodan i nežan način.
Motiv redosleda doba ili rasa koje su se razvijale, ili u drugim slučajevima propadale, do postizanja sadašnjeg stanja čovečanstva, pojavljuje se u mitskoj praistoriji. To su tradicije koje ponovo, na zbunjujući način, odražavaju ezoterijsku istoriju evolucije.
Na primer u persijskoj mitologiji prvi ljudski par, začet iz semena prvog čoveka, porodio je sedam parova. Od jednog od njih stvoren je još jedan par od kojeg je poteklo petnaest rasa čovečanstva. U irskoj (keltskoj) mitologiji postoji redosled od četiri ili pet rasa koje su uzastopno uništene katastrofama, kugom i ratovima. Među narodima Meksika postoji tradicija o četiri sunca ili četiri uzastopna sveta, svaki nastanjen čovečanstvom s različitim karakteristikama, koji su kasnije bili uništeni.
Kao što smo već videli, prema sredini ili kraju tog ciklusa, došlo je do ere krize, sukoba i ratova, bilo da je reč o sukobu bogova i anđela ili pobuni ljudi ili divova protiv nebeskog reda.
Poslednju fazu ovog razvoja, pre ulaska u istorijsku eru, označava pojava herojskih i božanskih bića koji su pomogli potopnom čovečanstvu da preživi, da ponovo izgradi budućnost i da se razvije bez prisustva bogova na koje su se ranije oslanjali. Ti su heroji naučili ljude poljoprivredi, politici, umetnosti i magiji. Tradicija heroja utemeljitelja, božanskih pomagača ili božanskih kraljeva gotovo je jednako prisutna kao i ona o potopu. Tako u Egiptu imamo mnoštvo podsećanja na rasu božanskih kraljeva koji su uveli poljoprivredu i religiju u civilizaciju. Postoji čak i podsećanje na boga-kralja Ozirisa za koga se kaže da je proputovao celi Egipat i svetom proširio načela civilizacije. U persijskoj mitologiji spominje se osoba vrlo slična Ozirisu, nazvana Husheng.
U Grčkoj je bog-heroj Prometej, smilovavši se bespomoćnoj sudbini ljudi, izveo poznato junaštvo ukravši božansku vatru s Olimpa da bi je dao ljudima. Zbog toga je bio kažnjen od Zevsa, okovan na planini Kavkaz, dok ga nije oslobodio čovek-heroj Heraklo.
Nebeska vatra simbolizuje istovremeno poznavanje postojanja fizičke vatre (kao doprinos razvoju civilizacije – mogućnost kovanja alata, oružja itd.), i one ključne – iskre inteligencije koja nas deli od životinja. I ne samo to, ona nas čini razumnim i sposobnim prepoznati dušu u sebi, svest, kao i mogućnost da jednom i mi postanemo bogovi.
U svemu tome pronalazimo jedan od najvažnijih aspekata mita, a to je njegova sposobnost da pruži znanje o evoluciji i svesti čovečanstva. Ne govori nam sve, ali potiče one koji žude znanju, na dublje istraživanje.
Nastavivši s primerima civilizacijskih heroja i božanskih kraljeva dolazimo do Kine. Kinezi tvrde da su u davnim vremenima ljudi živeli u špiljama, ali da su kasnije došli ,,nebeski carevi” da ih nauče kako da izrade alate i grade kuće. U Australiji je ženski duh nazvan ,,Dugina zmija” naučio svoju decu-ljude da govore i razumeju, da traže hranu i biraju šta da jedu.
Među ljudima amazonske prašume (Yanomami) jedna druga zmija – kosmička anakonda – naučila je ljude kako da sade useve. Dok su u Indiji postojala bića nazvana ,,Nagama” (zmije-kraljevi), čuvena po svojoj mudrosti, koja su živela u podzemnim pećinama i bila sposobna preneti veliko znanje ljudima koji su to zaslužili.
Nakon tih izvornih uticaja razvile su se različite kulture i civilizacije koje više ili manje već poznajemo. Tako je mitska era ustupila mesto istorijskim erama, koje nisu potonule u tako duboku prošlost pa je sećanje na njih jasnije.
Zanimljiv je mit o Endimionu, prelepom mladiću u koga se zaljubila boginja Meseca Selena. Mit prikazuje njihov odnos kao večnu ljubav duhovnog prema nedodirljivom. Endimion je po grčkoj mitologiji bio sin Zevsa i nimfe Kalike. Prema legendi, Selena je zamolila Zevsa da Endimionu podari večnu mladost tako što će ga uspavati u večni san. Selena ga je svake noći posećivala i tako usnulog ljubila. Endimion ovim mitom postaje simbol pasivne lepote i jednostrane ljubavi.
Ovaj motiv bio je inspiracija mnogim piscima da na osnovu njega napišu određenu fantaziju i zakorače u svet književne fikcije:
SELENA (odlomak)
,,Svakog proleća, u rečnoj dolini, dok se voda polako povlači u svoj uzak tok, cveta livadsko cveće neopisive lepote koje nežno miluje vetar prelivajući sunčevu svetlost preko procvalih latica. To nije obična lepota već ona što kao pesma u tišini niče i poput senke pada blago, lagano, postajući šapat i usnuli pokret umorne duše.
Stanovnici obližnjeg planinskog sela danima su posmatrali ovu lepotu, sa mešavinom divljenja i straha, ne znajući šta bi rekli ili pomislili o takvom čudu prirode.
Tako je i mlada devojka, čuvši za to čudo, odlučila da poseti dolinu. Jednog jutra, užurbano hodajući kroz guste šume i proplanake, stigla je sva usplahirena noseći sa sobom malenu svesku da zabeleži utiske sa ovog proputovanja.
Sela je na izdubljeno deblo, sa kojeg se pruža pogled na zadivljujući prizor i započela beležiti prve reči koje se su brzo stapale u stihove i strofe…
Očarana, pomno je posmatra svaki detalj, udišući snagu duboke povezanosti sa okolinom. U tišini prožetoj mirisnim vetrom, osetila je kako se svet oko nje menja, kako se proleće polako uspinje iz zemlje i oblikuje novi početak budeći u njoj neku duboku, nepoznatu žudnju.
Poželela je da zaroni još dublje u taj svet, da istraži svaki kutak doline i otkrije tajne koje ono krije. No, kao i svi oni koji su pre nje pokušavali razumeti tajne proleća, ostala je zarobljena u mreži nedokučive lepote – nestajući u prostranstvima sanjarevog uma – prepustivši započetu pesmu tim malenim laticama šarolikog cveća da je u njegovom snu završe…“
Izvor: Grad Subotica
Mitologija napisao/la Borivoj Vujić dana
Pregled tekstova autora – Borivoj Vujić →