Modernistički san Bernis Abot

„Zamislite da neko napravi hiljade negativa i od njih sastavi kolaž enormnih dimenzija, jedna slika koju bi činilo mirijada faseta, gde se prepliću elegancija i beda, čudnovati događaji, spomenici, snuždena i pobedonosna lica, moć, ironija, snaga, istrošenost, prošlost, sadašnjost i budućnost jednog života, eto takva bi bila moja najdraža fotografija“, govorila je Bernis Abot 1940.

Ova izjava prožima umetnički rad Bernis Abot, američke fotografkinje, rođene 17. jula 1898. godine u Springfildu, u Ohaju. Upamćena kao portretista imanentnih figura umetničke avangarde u Parizu, dokumentovala je arhitekturu Njujorka 20. veka i uspela da postupcima abstraktne umetnosti, zabeleži neobične naučne fotografije.

Dok je početkom dvadesetih godina boravila u Njujorku, njena želja bila je da postane skulptur, te je stoga posećivala boemsku četvrt „Grinič Vilidž“. Tamo susreće Marsel Dišana i pozira Men Reju, pre nego da otputuje u Pariz, gde će pohađati Akademiju „Grande Chaumière“ i posećivati ateljee Brankuzija i Burdela. U prestonici, Man Rej, koji je tek otvorio fotografski studio, traži asistenta „koji se nimalo ne razume u fotografiju“. Od 1923. on upoznaje mladu Bernis sa osnovama štampe i izrade portreta. Ubrzo je reputacija mlade fotografkinje sustigla Rejovu reputaciju i sada klijenti žele da poziraju za Bernis Abot. Jednog dana, Pegi Gugenhajm dolazi i traži da pozira za Bernis Abot. Taj događaj označiće definitivan raskid sa Men Rejom, i još uvek mlada fotografkinja odlazi da otvori sopstveni fotografski studio u ulici Bak, 1926. Od tada, posvećuje se fotografisanju portreta intelektualica i umetnika: Džejms Džojs, Žan Kokto, Fudžita naći će se pred njenim objektivom, kao i ženske figure, koje će obeležiti homoseksualnu zajednicu u Parizu, Silvija Bič i Džuna Barns, čiju androgenost je volela da naglasi.

Još jedan susret biće od presudnog značaja u životu ove slobodne i nepopustljive žene, biće to susret sa fotografom Ežen Atžeom, koga je već bila susrela kod Men Reja, i koga će ubediti da joj pozira 1927. godine, malo pre njegove smrti. Ona se strasno posvećuje očuvanju njegovog dela, kupuje tiraže, kako bi spasila znatni deo njegove kolekcije od propadanja 1928.

Čitavog života, zalagala se da Ežen Atže bude prepoznat kao preteča moderne fotografije, iznova organizujući njegove izložbe i objavljujući njegova dela, sve dok 1968. godine nije prodala njegovu kolekciju MoMA muzeju u Njujorku. „Uticaj Eženove fotografije bio je dubok i trenutan. Bio je kao iznenadni blesak a ja sam to doživela kao šok realizma bez krivljenja stvarnosti“, rekla je Bernis kasnije. Stari Ežen, izabrao je „nepreglednu temu“, „stvaranje jedne kolekcije svega, što je u Parizu i okolini, bilo umetnički i živopisno“. Mlada fotografkinja, sličnu zamisao ostvariće u Njujorku, sa ciljem da jednim dokumentarnim poduhvatom, kao i Ežen, sačuva tragove transformisanja jednog grada.

Ukrotiti efemerno

S njenim povratkom na Menhetn, svega nekoliko meseci nakon kraha berze 1929. godine, sama i bez finansijskih sredstava započinje ambiciozan projekat gde fotografiše transformaciju metropole, posebno beležeći kontrast starog i novog. „Tempo grada nije ni tempo večnosti, ni tempo vremena, već tempo efemernog. Iz tog razloga, jedan ovakav zapis zadobija jedan poseban značaj, toliko dokumentarni koliko i umetnički“ rekla je Bernis Abot pre nego da napokon dobije narudžbinu jedne američke administracije za veliku fotografsku kampanju o gradu između 1935-1939, pod nazivom „Changing New York“.

Ovim projektom, Bernis Abot kombinuje estetiku koja je obeležena uticajem Nove vizije, fotografskog pravca između 1920-1940, (odakle se inspiriše ptičjom i žabljom perspektivom), i dokumentarnim izvorima, koje karakterišu frontalnost i neutralnost, precizira Gael Morel, konzervator na „Ryerson Image centre“, u Torontu, i komesar izložbe u čuvenoj galeriji u Parizu, „Jeu de paume“. Njene izvanredne crno bele fotografije su snimljene u sobi 20×25 cm, koja dozvoljava detaljan pogled i pripremljene su sa ekstremnom minucioznošću. Tako, čuvena fotografija „The night view“, nije mogla biti snimljena s drugog mesta do sa „Empire State Building“, tačno 21. decembra, kada je dan najkraći u godini, i to u razmaku između 16h 30 i 17h 30…

Lansiranje

Narednih 20 godina, nakon publikacije „Changing New York“, 1939. modernu fotografiju koja je bila neprijatelj piktorijalizma i škole Alfred Štiglica, zadesiće jedan dugi prolazak kroz pustinju. Bernis Abot je morala da plati cenu svoje nezavisnosti. Objavila je dva fotografska priručnika, taložila sertifikate za fotografske postupke i kadrove. Međutim, protivno svim očekivanjima, svoju slavu duguje lansiranju satelita Sputnjak, 1957. U sred hladnog rata i trke za sve većim naoružavanjem i osvajanjem svemira, studijska komisija sa univerziteta u Masačusetsu (MIT) želi da izradi nove srednjškolske udžbenike, kako bi zainteresovala mlade generacije za nauku i stvorila generaciju naučnika i inženjera, sposobnih da se nadmeću sa sovjetskim znanstvenicima.

Komisija poziva Bernis Abot 1958. da osmisli inovativne fotografije, koje će služiti kao pedagoški materijal. Sa 60godina, stvorila je korpus radova potpuno nesvakidašnjih, beležeći na crnoj pozadini, fizičke principe svetlosti, brzine i magnetizma. „Moja ideja je bila da napravim rejogram u pokretu … Želela sam da budu lepe, ali takođe i verodostojne, sa naučne tačke gledišta“ rekla je amerikanka, koja je potom morala da sačeka sredinu 70ih kako bi napokon bila priznata i krunisana titulom „ velikog američkog fotografa realizma“.

Tekst: Mirijam Butul

časopis : «Connaissance des arts», februar, 2012.

Prevod za P.U.L.S.E Nikolija Grozdanović

Tekstovi o fotografiji na portalu P.U.L.S.E

  avangarda, Bernis Abot, Fotografija, Istorija, Umetnost