Moj skromni prijatelj Džon

Džon Lenon je prilikom našeg prvog susreta na mene ostavio utisak skromnosti, što je na neki način bilo čudno. Nisam znao šta da mu kažem. Bitlsi su u to vreme bili tako veliki – to je bila 1963. godina, pre nego što smo mi uopšte snimili album – a mi smo bili niko i ništa. Nama je nedostajao samo taj jedan korak do uspeha kad su došli da nas gledaju dok sviramo. Hoću da kažem, oni su bili tako strašno značajni. Oni nisu bili samo muzičari, bili su tinejdžerski idoli i veći od samog života. I imali su kožna odela, koja mi sebi još uvek nismo mogli da priuštimo.

Jedno veče dok smo svirali u klubu u Ričmondu – u to vreme smo svirali samo ritam i bluz i neke stvari Čaka Berija – oni su došli i stali u jedan ugao (nosili su kožne mantile!) a ja uopšte nisam smeo da pogledam u njihovom pravcu. Bio sam previše postiđen. Ali Džon je bio zaista ljubazan. Pitao sam ga: “Ti sviraš harmoniku, zar ne?” – svirao je harmoniku u Love Me Do – a on je odgovorio: “Ali ja ne umem da sviram kao vi, ja samo balavim harmoniku. Mi ne umemo da sviramo bluz.”

To je bio moj prvi susret sa njima. Kasnije su često dolazili da nas slušaju dok smo svirali u Krodediju i na Vest endu, a Džon je dolazio češće od ostalih. Izlazili su po diskotekama poput Ed Lib – to je bilo nekih godinu dana kasnije (Džon je u to vreme voleo noćne klubove) – i sećam se prilike kad smo svi zajedno izašli u jedan od klubova. Džordž je počeo da me gnjavi o tome kako su Bitlsi prodali više ploča od nas. Što uopšte nije bilo sporno! Bio je tako nestrpljiv da to istakne. Nakon što je saslušao sve to, Džon je rekao: “Ne sekiraj se zbog Džordža. Još uvek mu ne ide u glavu da može da proda ploču.” Bio je zaista ljubazan. On nije uvek bio zajedljiva osoba, kakav je umeo da bude.

Veoma sam ga voleo. Sa njim sam se najbolje slagao. Nismo bili prisni, ali smo uvek bili prijateljski raspoloženi jedan prema drugom. Ali nakon što su Bitlsi i Stounsi prestali da sviraju po klubovima, nismo se više tako često viđali. Mi smo bili na turneji i oni su bili na turneji. I, na neki način, mi smo se nadmetali u to vreme. Brajan Džons je više od drugih mislio da se takmičimo – svi su u to vreme bili u oštroj konkurenciji – i ako su oni bili u Americi, mi bismo izvukli korist iz toga što ne sviraju u Engleskoj i slično. Ali moram da kažem da smo bili prijatelji.

Nisam često viđao Džona sve dok se nije rastao sa Joko, što je bilo 1974. Tada smo se ponovo zbližili, zapravo postali smo bliži nego ikada pre. Viđali smo se u L. A. ali uglavnom u Njujorku i u Montauku na Long Ajlendu, gde mi je došao u posetu. Dobro smo se provodili. Napili bismo se, a zatim bismo otišli na jedrenjak i tamo sedeli i svirali gitare. U to vreme je Džon pripremao svoj novi rokenrol album i nije se ustručavao da iskoristi moje znanje. Prošli smo kroz sve stare hitove i on je odabrao one koji su mu se svideli.

Kad se pomirio sa Joko, vratio se u hibernaciju. Živeo je blizu mene u Njujorku, ali sam ja verovatno bio okarakterisan kao “loš uticaj” tako da mi nikad više nije bilo dopušteno da ga vidim. Jednom ili dvaput kad sam išao u posetu nekim prijateljima u Dakoti ostavio sam mu poruku na kojoj je pisalo: “Živim u susedstvu. Znam da ne želiš nikog da vidiš, ali ako poželiš, molim te, pozovi me.” Nikad me nije pozvao.

U svom pasošu imam belešku u kojoj piše da je poništenje vize povučeno “zbog Lenonovog presedana”. Sudio se zbog problema sa vizom zbog osude za posedovanje marihuane u Engleskoj – zapravo smo otprilike u isto vreme uhapšeni – i pobedio je posle pet godina suđenja i 250.000 dolara sudskih troškova. Tako da ga se setim svaki put kad uđem u ovu zemlju.

Jedna stvar u vezi sa Džonom bila je upečatljiva: Uvek ste bili svesni da je “uključen”. Bili ste opušteni ali, s druge strane, niste mogli da se potpuno opustite, jer ako biste spustili gard, ako biste rekli nešto glupo, odmah bi skočio na vas i “ispreskakao” vas. Mislim da su sva ta slava i novac učinili da postane rezervisan i povučen, najpre mentalno, a zatim i fizički. Ali Bitlsi su oduvek imali taj osećaj da ne mogu da izađu. Živeli su ispod staklenog zvona; nikad nisu, na primer, izašli na ulicu da kupe cigarete i znam da su komentarisali činjenicu što ja to činim. U to vreme su, naravno, gomile devojaka čučale ispred naših vrata i niste mogli da izađete. Morali ste da pošaljete nekog da kupi sladoled. Ali kasnije ste mogli da izađete i vodite normalan život, osim što bi vas ljudi zaustavljali na ulici i pozdravljali. Ali Džon je nastavio da vodi rezervisan život sve dok se on i Joko nisu preselili u Njujork. Tamo se osećao mnogo slobodnije. Izašao bi na ulicu i ljudi bi rekli: “Ćao, Džone”, i to je bilo to. Sviđalo mu se to, ali mislim – i to je ironija – da je i dalje želeo da ostane zaštićen od spoljašnjeg sveta.

Ser Mik Džeger

preuzeto sa Politika Online www.politika.rs“

Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E

  Džon Lenon, Mik Džeger, The Beatles.