Moja genijalna prijateljica – Ne ulazeći u problematiku samog pripovednog postupka koji delimično isključuje i stvara autoritativan odnos prema junakinji po imenu Rafaela Čerčulo, koju jedino Elena zove Lila, pred nama je delo koje tematizuje nametnute rodne uloge, zloupotrebu polne nadmoći u jednom patrijarhalno ustrojenom sistemu vrednosti; o klasnim razlikama i nepravdi s kojom se susreću potlačeni čija je sudbina determinisana do te mere da im je gotovo onemogućeno da se izbore za bolji društveni status; o nasilju kao dominantnom, opšteprihvaćenom i normalizovanom principu artikulisanja, isterivanja sopstvene “pravde”.

Ukratko, ovo delo se može svesti na podneblje, odnosno na to kako isto formira ljude, determiniše njihove sudbine i uokviruje ih u određeni kalup, nametnute vrednosti protiv kojih junakinje pokušavaju da vode bitku. Narativ o žensko-ženskom prijateljstvu, devojčicama koje se, tokom odrastanja, suočavaju sa problemima u društvu koje ih, zbog rodnih, nametnutih uloga, etiketira, imenuje, određuje im putanju. Izvan tog političko/društvenog aspekta, dobijamo priču o, na prvi pogled, polarizovanom, takmičarskom, rivalskom odnosu devojčica koje su jedna drugoj neophodne jer nadomešćuju ono što drugoj nedostaje. Njihov odnos, kako tekst odmiče, često varira, menja se u skladu sa promenama koje su izvan sfere na koju mogu da utiču. Ali jedan princip je skoro pa nepromenljiv do samog kraja – autoritet naspram svojevoljne submisivnosti. No, kao što se na prvi pogled čini da se radi o rivalstvu dveju devojčica – iako je isto zapravo maska iza koje se krije odnos zasnovan na komplementarnosti – tako je i odnos autoriteta i potčinjenog vrlo upitan, pre svega zbog činjenice da se radi o nepouzdanom pripovedaču – problematika koja, kako je već navedeno, neće biti dublje analizirana u ovom tekstu jer zahteva posebnu posvetu – zbog čega se ne može apriori tvrdi da se radi o delu koje je u potpunosti zasnovano na feminističkoj poetici, odnosno apologiji pomenute ideje.

Nekolicina vezanih motiva, duboko ukorenjenih u sam narativ – ujedno inkorporirani i u, na prvi pogled, banalne događajnosti – dovoljno su razvijeni da se tumače ponaosob, premda su suštinski međusobno povezani i poseduju, manje-više, istu funkciju, tematizujući, na apstraktnom planu, identičnu temu.

U kontekstu svega navedenog, dobar pristup, ključ u kojem se delo može tumačiti, između ostalog može biti feministički i marksistički diskurs, odnosno onaj koji nam omogućava da delo interpretiramo kroz prizmu nametnutih, predodređenih rodnih uloga i položaja potlačenih u društvu koje favorizuje kapitalnu moć nauštrub sposobnosti, intelektualnog kapaciteta.

Retrospektivno pripovedanje koje sledi nakon kratkog prologa, pored osnovne funkcije rekonstrukcije proživljenog, poseduje još dve, međusobno suprotstavljene, motivacije koja podstiču pomenutu formu pripovedanja. Nestanak Lile u okvirnoj priči nije samo prost okidač koji podstiče i pokreće sećanja, pripovedanje, već je sama odlika takvog postupka ujedno i inherentna samoj intencij, nameri teksta koja se, kao što je već navedeno, zasniva na tematizaciji usuda: znajući šta se desilo – već na prvim stranama, zahvaljujući odabranom pripovednom postupku – dodatno se naglašava ideja i osećaj usuda, nemogućnosti da se utiče na nešto što je izvan mogućnosti nečijeg delovanja. Treći sloj koji nudi odgovor na jedno od glavnih dramskih pitanja – zašto priča počinje baš u tom trenutku? – tiče konotiranja antičkih tragedija: poput tragičkih junaka čija sudbina nepovratno klizi u tragediju, Lila rešenje, izlaz iz problema pronalazi u nestajanju. Njeno nestajanje s jedne strane stimuliše Elenu da o njoj progovori, da je, ironije li, stvori rečima, dok bismo postupkom pomnog, pažljivog čitanja, došli do saznanja da je njen čin prkos protiv autoriteta, odnosno da je njena akcija subverzija poretka koji je postavlja u poziciju objekta. Naratorka taj potez tumači kao još jednu “pobedu” prijateljice naspram koje se oduvek, tokom odrastanja, osećala kao druga, kao ona koja uvek gubi, zbog čega uključuje kompjuter i počinje da zapisuje “svaku pojedinost iz prošlosti” kako bi konačno trijumfovala i kako bi napokon ona bila ta koja kontroliše situaciju. Ukratko, prva dramska radnja, tačnije agon, ispoljava se i na planu forme i na planu sadržaja, te postaje okosnica, razlog zbog kojeg je prisećanje pokrenuto.

Kao što je već navedeno, u romanu je prisutno nekoliko veoma važnih, vezanih motiva, kao i tema koje se obrađuju, a koje su ujedno povezane identičnim, dubljim znakom, odnosno zajedničkim imeniteljem. Između nasilja i patrijarhata, kao dominantnog oblika društvene organizacije u svetu priče, ističe se jasan kauzalitet, kao i to da je nasilje inherentno svojstvo potonjeg. Patrijarhat se, osim nasilja, povezuje i obeležava temu obrazovanja, kao i samo podneblje, rejon koji je neka vrsta paradigme pomenutog sistema.

Kako Elena Greko navodi, njihovo prijateljstvo počelo je onog trenutka “kada smo Lila i ja odlučile da se popnemo uz mračno stepenište koje je vodilo, stepenik po stepenik, korak po korak, sve do vrata don Akileovog stana”. Susret s pomenutim likom odvija se nakon simboličkog odbacivanja lutaka s kojima su se igrale. Dve devojčice, bacivši igračke koje su predviđene za njih, za njihovu rodnu ulogu, penjući se “mračnim stepeništem” postaju prijateljice kada načine prvi korak ka suočavanju sa “baukom iz bajki”, strahom i trepetom, vladarom rejona u kojem žive. On, ukratko govoreći, reprezentuje prvu prepreku, kolizju na putu emancipacije, individuacije koja će u daljem toku, od strane drugih autoriteta, nailaziti na nove pokušaje njihovog ograničenja, “krađu”, ne samo igračaka, već slobode generalno. Taj odlazak takođe poseduje dvostruko značenje, jer ne samo da ukazuje na to da ih je spojio prkos i volja da se izađe van suženog okvira falocentrično nastrojenog poretka, već je i, dok se penju, kod Elene prisutna strepnja i divljenje prema hrabroj drugarici, što je ujedno i obrazac koji će obeležiti čitavo njihovo odrastanje.

Pored tog događaja, prisutni si i mnogi drugi koji na ovaj ili onaj način ukazuju na to koliko je ženski pol, u takvom društvenom poretku, sveden, limitiran, ugrožen, podređen, zbog čega se jednom prilikom junakinji odvija “mentalna slika” upečatljivog, grotesknog čina proždiranja glave od strane figure oca.

U tom kontekstu treba tumačiti i činjenicu da perspektivna, izrazito talentovana i ingeniozna Lila nema mogućnost da nastavi školovanje, što je jedna od tema koja je u direktnoj korelaciji sa pomenutim sistemom stroge hijerarhije. Premda Lili u početku prkosi odluci njenog oca, te poput – ovde ću se poslužiti Žižekvom analogijom i njemu svojstvenom nadinterpretacijom – kojta iz kultnog crtanog filma uspešno korača po vazduhu, praznini, procepu između dva kanjona, ignorišući stvarnost sve dok ne pogleda dole i spozna da nije posredi samo ekonomski, odnosno finansijski nedostatak, već i činjenica da je ženskog pola, što se direktno ispoljava u dijaloškoj sekvenci, replici koju njen otac izgovara:

A zašto onda treba da uči tvoja sestra, koja je žensko?

U tom mikro-narativu u kojem se odigrava rasprava o daljem školovanju, provejava problematizacija vrednosnih sistema koji se zasnivaju na kapitalnoj moći i favorizovanju maskuliniteta. Preciznije govoreći, predstavljen je odnos nužnosti i slobode, te kako nedostatak kapitala i rodna uloga ograničava jednu devojčicu, sprečavajući pun razvoj njene ličnosti. Konstanto insistiranje na genijalnosti, nadarenosti Lile koja kvalitetnije i brže rešava zadatke u školi, dodatno pojačava osećaj nepravednosti takvog sistema.

Dok zbog, kako je već navedeno, suočavanja s nametnutim vrednostima postaju prijateljice, prvi znak raskola uočava se onog trenutka kada Lila ne može da nastavi školovanje, što se može interpretirati na više načina – od toga da je njihovo prijateljstvo zasnovano na participativnom odnosu koje se ispoljava na polju emancipacije, do toga da je delimičan “rascep” nužna posledica uočljivih ekonomskih razlika između dve individue.

Više puta pomenuti obrazac ne oslikava se samo i isključivo kroz taj odnos tlačitelj-potlačene, otac/patrijarhat-ženski pol, već i kroz nasleđe, posledice takvog paterna, što se, između ostalog, uočava i u odnosu Elene i njene simpatije. Iako je, po mnogim merilima, izvan svog okruženja; simpatičan, privlačan i neko ko, pre svega, ne deli takav svetonazor, politički se deklarišući kao protivnik takvog uređenja, on ipak zadržava beleg svog oca, nasleđe koje se ne da tek tako iskoreniti, zbog čega, nakon susreta sa njim, naratorka navodi kako “prepoznaje hod njegovog oca, dok se udaljavao”. Simbolička figura oca ostaje u predelima kolektivnog nesvesnog, naučenog, što donekle koči napredak i pokušaj novih generacija da subverzivno delaju. Njegov otac, Donato Sartore, na početku ostavlja utisak pitomog, dobroćudnog lika koji izlazi van šablona maskuliniteta, što se vremenom ispostavlja kao varka, maska pristojnosti iza koje vreba odvratnost, gnusnost, potentni tlačitelj. Nije stvar u tome da su muški likovi u romanu per se loši, negativni, već se kroz pomenutog lika reprezentuje opasnost od prepuštanja manipulativnom, naizgled senzualnom muškarcu koji zloupotrebljava status zavodnika, figure nežne duše koja se iz okoline izdvaja po svom ponašanju, na šta ukazuje i sama Elena:

Kada ne bi bio na putu na trasi Napulj-Paola, posvećivao se raznoraznim popravkama po kući, išao u kupovinu, šetao u kolicima najmlađe dete. To su bile veoma nenormalne stvari u našem rejonu. Nikome nije padalo na pamet da se na taj način i toliko žrtvuje kako bi ublažio ženine napore. Ne, svi muškarci iz zgrada, s mojim ocem na čelu, smatrali su ga za čoveka koji voli da bude žensko.

Na temu obrađenu u prethodnom pasusu, naslanja se topografija, hronotop romana, odnosno podneblje, rejon u kojem odrastaju. Grad je taj koji predstavlja i održava status quo, posedujući intrinsičnu moć da ukalupi svoje stanovnike, da ih drži u okovima nametnutog, retrogradnog modela ponašanja i delanja. Mesto rođenja kao faktor formiranja nečije ličnost, svetonazora, prisutno je u nekoliko eksplicitnih replika, događaja, mini-narativa koji neretko, provučeni kroz filter određenih stilskih figura, izjednačavaju napuštanje grada s napuštanjem apstraktnih, imaginarnih društvenih granica, konvencija.

Kako likovi nisu crno-beli, isto tako je u širokom dijapazonu boja prikazan agon dveju junakinja koje naizmenično prkose ili se drže patrijarhalnih obrazaca, rodnih uloga i “pravila” rejona. Konstanto insistiranje na artikulaciji, “jezičkoj pripadnosti”, te činjenici da Lila gotovo uvek izgovara replike na dijalektu ukazuju na to kako je i ona podložna uticajima i kako je nemogućnost nastavka školovanja uticala na to da se putem jezika definiše i determiniše kao jedinka. No, tu činjenicu treba uzeti s rezervom jer nam je ista predstavljena putem glasa naratorke, nepouzdanog pripovedača, koja isto tako naglašava sopstveno izražavanje putem kojeg se implicira njena predodređenost da napusti rejon i sve ono što on predstavlja. Utoliko se dobijenoj informaciji iz prologa, da Lila “tokom čitavog svog života nikada nije otišla nigde izvan Napulja”, retroaktivno upisuje značenje: lokalni govor, način na koji se junakinja izražava, jedan je od znakova koji upućuju na nasilnu, indirektnu asimilaciju, kao i na to da metaforičko napuštanje rejona neće biti ostvareno, već će njena borba protiv poretka koji je ugrožava ostati u okvirima subverzivnog delanja iznutra.

Ako se čin napuštanja rejona posmatra kao sticanje novih saznanja, upoznavanje s drugačijim modelom ponašanja, onda se i nestajanje junakinje – osim prvobitne funkcije u stilu tragičkih junaka – može tumačiti i kao ironijsko i simboličko napuštanja determinisanih okvira.

Konkretan čin pokušaja da se napusti rejon počinje pitanjem “šta li je postojalo izvan rejona, izvan njegovog dobro poznatog opsega?”, nakon čega dolazi do jedne, gotovo u bajkovitom tonu intonirane, scene putešestvija. Naime, radi se o događaju koji na metaforičkom planu konotira simbolički potencijal mora, vode, tako da se ceo taj pokušaj može tumačiti, ne kao beg, već kao povratak ženskom principu i osvajanju slobode koja je u rejonu, patrijarhatu, poprilično ograničena.

Tokom tog puta, Elena se ponovo postavlja u poziciju podređene, one koja ne preuzima stvari u svoje ruke već je njena prijateljica ta koja “ide deset koraka ispred i tačno zna šta valja činiti, kuda ići. Bila sam naviknuta da se osetim drugom u svemu, i zbog toga sam bila sigurna da je njoj, koja je uvek bila prva, sve sasvim jasno: hod, proticanje vremena koje nam je na raspolaganju za odlazak i povratak, razdaljina do mora”. Nakon pojave više sile, nevremena koje prekida avanturu, pozicije se menjaju, te Elena postaje ona koja želi da se putovanje nastavi, uprkos oblacima koji se spuštaju i tami koja navire. Lila s druge strane postaje obazriva, uplašena, što u Elenu nadahnjuje, zbog čega i izgovara da bi “uprkos kiši nastavila put”. U tu želju da se putovanje, uprkos svemu, nastavi, upisan je sam odnos, način na koji junakinje percipiraju svet oko sebe i mehanizam koji koriste kako bi se s istim suočile: pragmatično sagledavanje realnih okolnosti, te ushićeno, inkoherentno poimanje stvarnosti s druge strane, u dobroj meri komunicira sa nastavkom teksta, sa činjenicom da će Lila, koja želi “da se vrati u okvir granica rejona”, biti ta koja će iznutra podrivati sistem, dok je Elena osoba koja svoj bunt izražava distanciranjem – ne direktnom borbom već ličnim, isprva unutrašnjim, a zatim i fizičkim begom od onog što je okružuje.

Džonatan Kaler u knjizi “Teorija književnosti – sasvim kratak uvod”, navodi da “teoretičari govore o metaforama pomoću kojih živimo, o osnovnim obrascima metafora poput “život je putovanje”. Ovakvi obrasci oblikuju naš način mišljenja o svetu: pokušavamo da negde dospemo u životu, da nađemo svoj put, znamo kuda idemo i tako dalje”. Drugim rečima, avantura u koju su se upustile, kao i način na koji su je doživele, metaforički se može interpretirati kao “životni put” koji su odabrale.

Retki pasaži posvećeni njihovom rejonu, mestu koje ih pritiska, guši, uslovljava, zarobljava, gotovo uvek su u intonirani u negativnom tonu. Prostor koji je, po mišljenju jednog od likova, oduvek bio takav: “seku ga, lome i ponovo dižu, novac klizi, a napor se povećava”, jeste mesto koje ne prihvata razlike, promenu; status quo je tu duboko integrisan tako da se u romanu osim selidbi, promena vlasništva nad određenim objektima , ništa drugo ne menja. Prostor kao nodalna tačka, mesto koje se samo dekorativno menja, zapravo je kontrastirana slika junakinja čija reljefna putanja time biva dodatno naglašena. 

No, čak ni njih dve – uprkos potencijalu koji poseduju, svesti o pogrešnim, dekadentnim, retrogradnim, svojstvima sistema u kojem odrastaju – nisu u mogućnosti da se u potpunosti izopšte iz takvog okruženja, na šta implicitna autorka ukazuje kroz događaje kao što su svadba i završni čina pravljenja cipela. Iako Lila kategorički odbija da ima bilo kakvu interakciju s familijom Solara, njena udaja, tačnije kumstvo njenog budućeg supruga ne može da prođe bez člana pomenute porodice jer je, za sve one koji su maštali o budućnosti, “imati za kuma Silvija bila obaveza”. S druge strane, navedeno stvaranje cipela, te sagledavanje učinjenog, završava se jednim rezigniranim prihvatanjem činjenice da ono što cipele predstavljaju nije u skladu sa onim što može biti ostvareno. Radi se zapravo o svojevrsnom paradoksu: izbavljenje iz nesreće koju rejon nameće nije moguće ostvariti putem prodaje cipela, isključivo zbog toga što iste nije moguće prodati u rejonu kakav je predstavljen u svetu priče.

Navedenu tematizaciju rejona zaokružuje jedan autopoetički komentar na tegobno, sumorno okruženje koje konstanto i repetativno ide putem aberacije. Naime, naratorka navodi kako se sve navedeno može prihvatiti, izdržati jedino “ako bi se sve ponovo izmislio, kao u igri”. Drugim rečima, kontemplacija, reinterpretacija prošlosti, podnošljiva je upravo zbog “igre” koja je imanentno svojstvo fikcije. 

U motiv škole, odnosno tema emancipacije i obrazovanja, utkano je višestruko upisivanje koje nije svedeno na jedno značenje. Škola je predstavljena kao potpuna suprotnost u odnosu na podneblje, rejon, te – premda je i ona “otrovana” određenim zaostavštinama nekih patrijarhalnih obrazaca – predstavlja jedinu mogućnost da se izađe iz začaranog kruga nasilja, potčinjavanja, predodređenih uloga. Na drugom planu, indirektno se provlači kritika nepravednog sistema obrazovanja koji nagrađuje imućne, odnosno one koji imaju novčanih sredstava da isto to obrazovanje plate, dok su talentovani, bez kapitala, marginalizovani, osuđeni na to da ostanu tu gde jesu.

Škola je takođe iskorišćena i kao reflektor koji direktno osvetljava unutrašnji duh, karakter prijateljica. Elena u jednom trenutku navodi kako je “već od prvog dana škola izgledala kao mesto i te kako lepše od moje kuće”, te se može reći da se u delu pervertira sam simbolički poredak doma kao mesto sigurnosti, topline. Njena prijateljica Lila, iako poseduje ogroman potencijal i talenat, ne pojmi tu instituciju na taj način, niti deluje kao da u velikoj meri mari za ocene koje dobija. Preciznije govoreći, dok Elena, bez potentnog bunta, pomenutu instituciju posmatra kao prostor koji će joj omogućiti da se dopadne figurama moći, Lila poprilično nonšalantno i gotovo nezainteresovano dela naspram istih.

Kako vreme prolazi, tako i Elena, od devojčice koja u potpunosti poštovala za nju neupitnu hijerarhiju, dolazi do toga da se u školi suprotstavi, ni manje ni više, nego jednoj od glavnih figura patrijarhalnog poretka – figuri veroučitelja. Izražavajući svoj ateistički stav koji konotira, poziva se na ideologiju levice, suprotstavljene vrednosti od onih koje veroučitelj nameće, Elena na prvi pogled doživljava pravu promenu svog karaktera, premda se na kraju ispostavlja da se radilo o impulsu, nesvesno usvojenom modelu ponašanja koji je prikupila od prijateljice. Ispostavlja se da je sam bunt privid, fasada iza koje zapravo i dalje ostao vertikalni odnos potčinjenog i autoriteta, na šta ukazuje njeno pripovedno Ja:

Uvalila sam se u tu nevolju samo zato što sam, uprkos svemu, nastavljala da joj pripisujem autoritet, dovoljan da mi da snage da se suprotstavim veroučitelju.

Još uvek nedovoljno svoja, samozadovoljna, Elena – iako za se određene karakterne crte može reći da poprimaju drugačiji oblik, da se i njen lik menja uporedo s razvitkom narativa – i dalje traži potvrdu za svoja delanja od neke više instance uz konstantnu potrebu da se nekom pokori. Potvrđivanje sopstvenog identiteta Elena ne može da ostvari putem pomenutog čina verbalnog prkosa jer je isti zapravo eksces, izuzetak koji još uvek nije činilac sazrevanje, potpunog razvoja u jedinstvenu jedinku. Kroz tekst se jasno implicira da je obrazovanje put ka tome, ali Elena nije, poput prijateljice, osoba koja nastoji da napravi korak dalje ka preispitivanju autoriteta, već neko ko će se, čak i nakon saznanja da će njen čin prkosa možda biti objavljen u levičarskom časopisu, vratiti dva koraka unazad, jer iza svega stoji želja da se ponaša “tako da ne izgubi njihovu simpatiju i naklonost”.
Kontrastrirana slika u odnosu na pomenutu jeste bezizlazna situacija u koju je njena prijateljica zapala. Njena pobuna, nakon saznanja da joj školovanje neće biti plaćeno, premda nije svrsishodna, apstraktno gledano jeste ispravna, jer u većoj meri biva anihilirana zbog realnih okolnosti, a ne imaginarnog straha i psihološke inferiornosti.

Škola koja, kako je već navedeno, predstavlja potpunu suprotnost u odnosu na rejon, podstiče i indirektno pokreće Elenu u smeru divergencije, otuđenja od ljudi sa kojima se družila. Alijenacija kao logična posledica obrazovanja koje stiče, vremenom je sve češće dovodi u situaciju da kritički promatra ponašanje okoline, “žestok jezik” koji koriste, kao i sveopšte nasilje koje se svakodnevno odigrava. 

Svakodnevno, sveprisutno, ciklično nasilje u romanu proističe iz nepisanog pravila osvete, to jeste, zakona jačeg, na ovaj ili onaj način moćnijeg. U rejonu je osveta praktično obavezna, a jedini način da se dođe do određene pravde jeste putem nasilja.

Nasilje, premda se može posmatrati kao odvojeni motiv, čvrsto je vezan za telesno, odnosno za opsesiju prema telu kojem je u romanu dat, ne toliko kvantitativan, koliko kvalitativan prostor. Drugim rečima, scene nasilja uvek dobijaju produženi kadar, opis posledica ranjavanja, dok u nekim drugim situacijama putem tela, provučenog kroz određene stilske figure, autorka upućuje na druge, pozadinske slojeve narativa koji nisu eksplicitni.

Jedan od prvih opisa, uobličavanja fiktivnog sveta počinje sledećim rečima: živeli smo u svetu u kome su se deca i odrasli često povređivali, iz rana je curila krv, gnojile bi se i ponekad bi umirali…”, nakon čega, na narednoj strani, dodaje kako se “naročito moglo umreti ako bi primila udarac u slepoočnicu. Slepoočnica je bilo najosetljivije mesto, sve smo na to bile veoma obazrive. Dovoljan je bio pogodak kamenom, a gađanje kamenjem bilo je uobičajeno”, što nas uvodi u jedan takav događaj, “razmenu vatre” između prijateljica i lokanih siledžija. Već tu se, na samom početku romana, prikazuje Lilina ratobornost, nepristajanje na potčinjavanje svetu muške dominacije, dok je s druge strane prikazano Elenino gotovo pasivno saučestvovanje u tom agonu.

Nasilje u njihovom svetu toliko je duboko ukorenjeno da se o prošlim, “mračnim vremenima” ili ćuti ili jedva govori, tako da je prijateljicama preostalo samo to da prihvate taj primordijalni princip ponašanja i da se na taj način izbore za sopstvenu sigurnost, položaj u društvu u kojem se raste s obavezom da se “život oteža drugima pre nego što drugi otežaju nama”. Radi se, dakle, o odrastanju u svetu koje je do maksimuma napojeno falocentričnim poretkom, odnosno svetu u kojem bilo kakav verbalni konflikt eskalira u životinjski instinkt.

Nasilje se kao takvo može posmatrati i bukvalno i metaforički kao paradigma sveta u kojem vlada muški princip, te se devojčice od rane mladosti suočavaju sa gomilu prepreka na putu ka ostvarenju sopstvenog integriteta, entelehijalnosti. Mladost koja se po nepisanom pravilu vezuje za setne emocije, u romanu biva pervertirana toliko da i sama Elena tvrdi kako “ne oseća nostalgiju prema detinjstvu” jer bilo veoma nasilno.

Ono što je takođe uočljivo jeste da se kroz tekst ne provlači samo ta ideja o nemogućnosti da se utiče na nešto nenormalno, što je u određenoj zajednici opšteprihvaćeno, već se ukazuje i na cikličnost nasilja koje po vertikalnoj lini spušta odozgo na dole – od institucije obrazovanja pa do dece koja vrše mimikriju, nesvesno imitirajući ponašanje figura autoriteta.

Jedna od najjezivijih scena nasilja odvija se između oca i ćerke, odnosno između onog koji svoj bes, zbog fizičke nadmoći, artikuliše agresijom, dok inferiorno biće, njegova ćerka, svoje nezadovoljstvo može da manifestuje jedno putem drskosti, inata. Izbacivanje kroz prozor mlade Rafaele Čerčulo zapravo je metaforički, konačni pad u realnost i alijenacija od detinjstva, prelazak u mladost, to jest izlazak iz imaginarnog prostora koje podrazumeva, ako ne jednakost, ono barem mogućnost da se za istu izbori. “Ništa mi nije” izgovara Lila i pored krvarenja, povređene ruke, što sa jedne strane ukazuje na njen nepromenljiv, borbeni, snažni karakter, dok na drugom planu dodatno sugeriše na užasavajući potencijal, implikacije i kauzalnost modela ponašanja koji se zasniva tekovinama maskuliniteta. 

Telesno u tekstu ponekad korespondira s nasiljem, premda poseduje i sopstvenu, imanentnu i samostalnu ulogu. Insistiranje na dualitetu, razlici, Drugosti nije sprovedeno samo kroz karakterne osobine, već i putem repetativnog opisivanja, zumiranja drugačijeg fizičkog izgleda.

Pored junakinja, od kojih je jedna predstavljena kao punačka a druga mršava, suva, treći lik na čijem telesnom opisu Elena insistira jeste njena majka čiji deformitet izaziva stid i gađenje kod same naratorke. Njoj je izgled majke trn u oku, smetnja koja izaziva zazor, strepnju od atavizma kao takvog. Majčin izgled zapravo treba tumačiti iz konteksta fokalizatora i glasa, odnosno same Elene, jer isti, može se reći, nije toliko zastrašujući koliko mu ona pridaje značaja. A pridaje mu upravo zbog toga što on za nju ne predstavlja samo fizičku izvitoperenost, već u prenosnom smislu i izvitoperenost samog podneblja. Drugom prilikom, pak, telo majke iznova opisuje kako bi se, zahvaljujući apsolutnoj kontroli nad narativom, indirektno “obračunala” i uzvratila zbog toga što nije dobila ono što je želela. Drugim rečima, njeno “krupno telo bledunjava kosa, šetajuće oko, mesnati nos” je referentna tačka koja, u zavisnosti od konteksta, poprima drugačija konotirajuća svojstva. Hroma kakva jeste, i “zrikavo oko koje je bilo stvoreno da učio tajna dešavanja u rejonu”, s jedne strane ukazuju na njenu telesnu povezanost, iz Elenine perspektive, sa nakaradnošću samog područja, dok joj upravo to zrikavo oko, deformitet, omogućava da isti uoči u okolni.

A tu je i Don Akile – strahovladar podneblja u kojem se “pravda dostiže batinama” – hijerarhijski pozicioniran na samom vrhu, koji u zamišljenim, misaonim slikama, zadobija karakteristike nakaradnog, zveri iz bajki, te se izopštava iz sveta realnog, mogućeg ljudskog izgleda.

Odrastanje, promene tela prouzrokovane ulaskom u pubertet koja naratorka naziva “mračnim silama koje delaju iznutra” izazivaju nemirna osećanja kod junakinje, što je zapravo svojevrsni strah od spoznaje da telo poprima drugačije obrise, da se menja u smeru koji nije moguće kontrolisati. Drugim rečima, zazorno se u nalazi u sferi kognitivnog, predikciji mogućeg razvoja.

Žensko telo, u društvu u kojem dominira patrijarhalni poredak, mora da se pokrije, sakrije, jer se normalna promena, kao što je rast grudi, posmatra kao “nedolična”, sramotna stvar koja, uz menstruaciju, posledicom nametnutog religioznog diskursa, poprima oblik greha.

Pored navedenih segmenata, telu se u romanu podvlači i crta “magnetne privlačnosti“, opojnosti, estetskog užitka kao potpuna suprotnost naspram groznih slika povređenih i raskrvavljenih delova tela. No, devojčice upravo zbog tog aspekta privlačnosti, u društvu koje ih postavlja u položaj objekta, doživljavaju bezobzirno ismevanje, navalentno, seksualno napastvovanje i uznemiravanje.

Dok se preko motiva lutke, kako je već navedeno, konotiraju i subverziraju rodne uloge, tako da je sam čin simbolički prkos usmeren protiv patrijarhalnih vrednosti, motiv cipela je, osim toga što ima identičnu funkciju kao i lutke, čvrsto vezan za temu socijalnog, klasnog statuta, odnosno samog kapitala. Na prvom planu, sama činjenica da jedna devojčica poseduje želju da napravi cipele – da taj “muški posao” obavi krišom, izvan očevog vidokruga, staloženije, odgovornije i sa većim samopouzdanjem od brata – može se tumačiti kao još jedan akt nepristajanja na kalup, sudbinsku predodređenost koja nalaže s čime devojčica treba da se igra: lutku odbacuje ali zato, nakon što malo odraste, u ruke uzima nešto što apriori “nije za nju”. Drugi sloj pomenutog motiva čini širok, snažan simbolički potencijal koji ukazuje na bunt protiv onog drugog, klasnog kalupa radničke klase kojoj Lili pripada. Na to se nadovezuje i motiv knjige, romana o kojem su junakinje maštale da će ga zajedno napisati, odnosno da će se od istog obogatiti. Snovi o bogatstvu, izbavljenju iz nemaštine, nisu ispunjeni maštovitom, blistavom pričom o dobroj udaji – što je predstavljeno kao dominantan narativ u svetu priče – već ličnim, isprava intelektualnim radom tj. pisanjem knjige, a nakon toga i stvaranjem nečeg što se tumači kao “muški posao”.

No, realnost je drugačija, surovija; pravila igre ne mogu se izigrati u potpunosti, već se iznutra moraju podrivati. San o bogatstvu, o tome kako ga steći, biva uzurpiran realnim okolnostima, zbog čega se roman i završava simboličkom slikom koja ukazuje na to da se i delimično bogati moraju podrediti bogatijima od sebe, te da će predmet njihove želje, u ovom slučaju proizvod koji je “satkan od snova”, na ovaj ili onaj način uspeti da ugrabe. Ukratko, da se gotovo svaki san radničke klase na kraju pretvori u košmarnu stvarnost koju kontrolišu vladajuće. 

Kontrastrirane slike imućnih i onih koji to nisu, s vremena na vreme se sukcesivno ređaju, pa tako na jednoj strani imamo mladu braću koja kupuju novo vozilo, dok se s druge strane rad jedne porodice opsuje sledećim rečima: “sada je svakog jutra naokolo po ulicama rejona, s kolicima koje je vukao konj, i leti i zimi, po kiši i suncu”. Upravo kroz takve prikaze, a ne posredstvom suvišne kontemplacije, komentara o društvenom uređenju ili, drugim rečima, upotrebom prikazivanja nauštrub kazivanju, autorka prikazuje i ukazuje na nepravdu koja je inherentna odlika takvog sistema.

Postoji cela jedna sekvenca, naizgled banalani događaj koji se tiče novogodišnjeg slavlja, putem kojeg se na indirektan način ukazuje na klasnu borbu, agon koji je prirodi takve ekonomske postavke. I u njoj se putem predmeta, u ovom slučaju petardi, oslikava ko u takvom sukobu zapravo poseduje moć, sposobnost da izvede poslednji udarac, na šta se između ostalog nadovezuje i dijaloška sekvenca između Elene i Lile koja postavlja retoričko pitanje: “znaš li zašto braća Solara veruju da su gospodari rejona? – zato što su drski – zato što imaju pare”. Komunisti su, od strane vrhovne instance, etiketirani, označeni, što prouzrokuje da označitelj-gospodar, lakanovski govoreći, oblikuje negativno simboličko polje značenja. Znak lošeg, utisnut u reči komunista, zadobija smisao ne samo zbog toga što ukazuje na uticaj viših instanci na razvoj nečije ličnosti, već i zbog činjenice da taj segment dodatno naglašava Elenin reljefno oblikovan lik.

Ono što je temelj romana, jezgro priče na koji se pomenute teme nadovezuju, preko kojeg se ispoljavaju, jeste međusobni odnos dveju prijateljica. Od nadmetanja pa do kooperacije; zbližavanja pa rastajanja; neslaganja i potpunog podržavanja, pratimo jedan fragilan, ambivalentan odnos punog intenziteta, eskalacija i promena, kako u samom odnosu tako i na planu unutrašnje promene. Dok su deca, poseduju određene karakterne crte, oblik ponašanja, ali sve je to upitno, nestabilno jer a) ne možemo da znamo kako Lila razmišlja, kako se oseća, već te informacije dobijamo od nepouzdanog pripovedača b) radi se o dobu koje je obeleženo pronalaženjem sebe, sopstvenog Ja koje se još uvek formira, menja u skladu s godinama, spoznajom sveta i okoline. Odnos je zasnovan na polaritetu, suprotnosti, te funkcioniše po jing-jang principu.

Nakon jednog od mnogih sukoba sa stranom koja ih ugrožava, dakle muškim principom, naratorka priznaje da nju, za razliku od prijateljice, nikad nije krasila odlučnost, odnosno da se uvek pomalo osećala “udaljenom od sopstvenih dela”. I ona, kao i prijateljica, želi da se izbori za sebe u društvu koje je usmereno protiv njih, postavljajući sebe u poziciju pasivnog saučesnika kojem je potreban podstrek, “vođa” koji će borbu voditi.

S obzirom na to da joj je detinjstvo prošlo u toj podređenoj ulozi, naratorka poseže za tekstom, za retrospektivnom naracijom kako bi postala ta koja kontroliše situaciju, koja se samopozicionira na mesto autorstva. Nedostatak njenog samopouzdanja ide do te mere da, iako privlačnijeg fizičkog izgleda, Elena u tim formativnim godinama oseća dozu ljubomore što može biti, ili znak toga da Lila nije baš bila toliko “suva”, mršava, manje privlačna, kako naratorka svedoči, ili da se radi o deluziji, pogrešnoj percepciji koja pojavu rumenila kod prijateljice povezuje sa njenim unutrašnjim plamenom, karakterom koji je u velikoj meri superioran u odnosu na onaj koji Elena poseduje.

Da naratorka ima poseban, ličan odnos sa (genijalnom) prijateljicom, ukazuje se i samim imenovanjem, što je postupak putem kog se takođe docrtava i to da je ona za nju nešto drugo od onoga što Lila zbilja jeste, odnosno da je – i pored toga što njena prijateljica zbilja poseduje takav karakter – stvorila figuru koja joj je bila preko potrebna. 

Dinamičan odnos koji je obeležio njihovo druženje, opada u trenutku kada nestaje mogućnost za dalje takmičenje i kooperativnost u onome što nudi jedinu opciju da se u potpunosti izbave iz rejona i svega onoga što isti povlači sa sobom. Kako njena prijateljica nije više u mogućnosti da se školuje, da nauči da priča drugačije nego na dijalektu, intenzitet na neko vreme splašnjava, jer je njihov specifičan odnos zasnovan na trci, međusobnom podstrekivanju na bolje.

Nakon jednog takvog krucijalnog događaja, Lili počinje da pokazuje i druge osobine, tačnije one koje su karakteristične za Elenu. Taj poremećaj ustaljene postavke, ne samo da ruši granicu jasne podele, mapirane pozicije njihovih karaktera, već je i svojevrsno svedočanstvo Elenine manipulacije koju prikriva samim narativnim postupkom, insistiranjem na tome kako je njena prijateljica u tom periodu bila “nerazumna i zla”. Pored toga, “otkriće da je krhka” omogućiće joj da prevaziđe prijateljicu, otvorivši joj put ka poziciji prve u toj trci koju je sama zamislila.

Junakinjino očajničko zauzimanje autoritarne figure putem kontrole teksta, ujedno je pokazatelj njene labilnosti, opsesivne potrebe da kontroliše osobu koja “je umela da bude nezavisna”, da sebi stvori svet u kojem taj odnos drugačiji nego što zbilja jeste. Imajući u vidu da se radi o prvom licu, o potpunoj kontroli informacija, naratorka beleži kako je Lila “više volela pustolovinu s cipelama od zajedničkih razgovora”, što je zapravo, gledano van perspektive koja nam je nametnuta, koja kontroliše iskazano, sam jezik, mnogo više od pustolovine, običnog čina koji joj je navodno draži od druženja. “Stvari u koje nisam mogla da uđem” jesu one koje čak ni putem nepouzdanog pripovedanja ne mogu biti kontrolisane, preoblikovane, zbog čega se kroz tekst toliko provlači to insistiranje na saosećanju koju čitaoci i čitateljke treba da osete.

Pomenuta nezavisnost ogleda se i u činjeni da Lili, tokom prohladne, novogodišnje noći, u atmosferi opšteg slavlja, eksplozija petardi, pucnjave, nije neophodna “muška ruka”, pažnja od strane drugog pola, dok ostale devojčice bez te pažnje nisu “uspevale da pronađu sopstveno značenje”. Ta komponenta, ta osobina koja je krasi, između ostalog joj omogućava i da bude ona koja podstiče “izlazak u svet izvan rejona”, te se njena ličnost može smatrati paradigmom onoga što rejon nije, bez obzira na to što, silom prilika, prisvaja neka njegova svojstva.

Dok je, u sklopu škole, odnos bio potpuno ambivalentan, zasnovan na stalnoj promeni iz nadmetanja u saradnju, na ljubavnom planu taj odnos prestaje, ako je suditi po tome kakvu je odliku Lila donela. Više se ne radi o igri nadmetanja već usudu, odlukama koje su nametnute. Elena i tu uočava prostor za takmičenje samo zato što za nju nema pritiska, moranja, tako da je slobodna da to pubertetsko iskustvo doživi onako kako dolikuje osobama njenih godina. To “rivalstvo” koje menja polje delovanja, prostor koji isto to rivalstvo omogućava, važan je, kako zbog navedenih percepcija, nazora usmerenom ka odnosima sa osobama suprotnog pola, tako i zbog dodatnog naglaska na tome da se – koliko god da odaju utisak potpunih suprotnosti – zapravo radi o šarenolikim junakinjama koje poseduju određena shvatanja koja nisu usklađena sa slikom, predstavom njihovih ličnosti: lila, koja odbija da se uda za najbogatijeg u rejonu – što se jedino može čitati, posmatrati kao čin protivljenja protiv nametnutih vrednosti – ujedno ne želi intiman odnos, seks pre braka, što je u potpunoj suprotnosti sa prethodno navedenim buntom protiv patrijarhalnih modela ponašanja. S druge strane imamo Elenu za koju se, zbog nekolicine postupaka, može reći da barem indirektno poštuje patrijarhalne obrasce, ali ne u potpunosti. Drugim rečima, radi se o junakinjama koje nisu, skroz, ni tamo ni ovde; o reljefno oblikovanim likovima koji se menjaju kako odmiče radnja i godine; o karakterima koji nisu u potpunosti, premda se tako čini, na suprotnim tačkama semantičkih skala. Ono što im jeste zajedničko, i što ih zapravo konstanto spaja nakon svakog raskola, jeste “umeće igranja igre”, kako zapaža naratorka. To umeće tiče se odlike da i pored svih zala, problema, neprilika, nameta, tortura, ograničenja, uznemiravanja, padova, sveopšteg nasilja, uspevaju, nekako, da dođu do nekih od željenih ciljeva – da barem neki od njih budu ispunjeni. 

Autopoetički, meta-komentar sledi nakon korespodencije putem pisma, odnosno nakon što naratorka pročita pismo koje je dobila od prijateljice: “morala sam da prihvatim da je Lila koja mi je napisala te reči – nestala. U pismo još uvek postoji ona koja je napisala Plavu vilu… ali u svakodnevnom životu nisam je više viđala, nisam je više čula”. (Genijalna) prijateljica koja se umnogome izmenila u odnosu na devojčicu koja je bila, biva iznova oživljena putem pisane reči.

Za P.U.L.S.E Voja Zdravkovski

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Elena Ferante, Književnost, roman, Voja Zdravkovski